Srpska truba s Kosova ili kako preživjeti vojskovođu

Piše: Bojan Tončić (Al Jazeera Balkans)

Nikle još dve barikade, ovog puta u Kosovskoj Mitrovici, dvaput je patrijarh video Vučića, nakon što su mu kosovske vlasti zabranile da ode u Pećku patrijaršiju, kaže Informer i objavljuje tokom prvog, noćnog sastanka (između 26. i 27. decembra) predsednika i patrijarha, da je srbijanski predsednik, poput kneza Lazara koji je 1389. predvodio bitku protiv Turaka “od poglavara SPC zatražio blagoslov da odbrani naš narod na KiM”.

Sve je tragično i vučićevski groteskno, od korišćenja sintagme “vrhovni komandant” do podgrevanja mita o pogibiji do poslednjeg, za šta mu i nije bio potreban blagoslov, ali mu je bio potrebna primitivna skeč dramaturgija za jednokratnu upotrebu u kojoj će, ćosićevski nespokojan, pod oblakom tamjana, diletantski promovisati vlastitu duboku sekiraciju za sudbinu naroda. Koji je, po radnoj, obavezi, smestio na barikade, priznajući diplomatske poraze, patetično, poput zanemarenog deteta, glumeći stravične stomačne tegobe. Skrivajući debakl u besmislenim pokušajima da zadrži komad onoga što nije njegovo i, suštinski, odbijajući da prizna realnost, predstavljajući nacionalističke tlapnje kao državničku mudrost.

Ekstremisti sa albanske strane nemaju odgovor na pitanje zašto, uistinu, svešteno lice iz Srbije ne može na Kosovo, kao ni na to zašto je policajac Dejan Pantić, bez obzira na sve što mu se stavlja na teret, bio smešten u neadekvatan prostor i ekskomuniciran, zašto se prema njemu nezakonito postupalo. I zašto se neprestano ka srpskoj strani upućuju izjave mržnje koje potpiruju nestabilnost i ugrožavaju varljivi mir.

Neinventivna ratna propaganda

Prvo su se, u predvečerje drame (25. decembar) začuli rafali u Zubinom Potoku, a objavljen je i snimak juriša, “napada albanskih specijalaca u Zubinom Potoku na srpski narod, ali i reakciju srpskih odbrambenih jedinica”, kako je objavio portal Telegraf. Ostajemo u priči, samo da konstatujemo šta smo videli na privatnom video klipu – reč je  zamućenom snimku neke kuće koja čak i može biti u Zubinom Potoku; nema ljudi, čak ni naoružanih Albanaca, valjda su iza kuće čije obrise vidimo sve jasnije, dok se rafali sve snažnije čuju, izgleda iz identičnog oružja, a glas iz off-a nam objašnjava šta upravo gledamo i kakve su bile razmere napada.

Kakav amaterizam, pa i pouzdanu informaciju Rade Đokić (“Muslimanski ekstremisti dosetili su se, valjda, najstravičnijeg načina mučenja na planeti. Protekle noći srpsku nejač žive su bacali u kaveze s lavovima u Zoološkom vrtu Pionirska dolina!”) pratio je profi snimak panorame Sarajeva. Dan kasnije, prepričava se – ovo je abeceda televizijske propagande – po čaršijama, uredima, kafanama, kako su lavovi jeli Srpčad (bilo na televiziji). U ovom slučaju, prosečni Srbin iz unutrašnjosti Srbije na momente se možda i zapita gde li mu dođe taj Zubin Potok, ali je ubeđen da tamo napadaju njegov narod. Bilo na televiziji. Bilo i to da ga Vučić ga brani.

I to kako ga brani, samo još da čujemo sintagmu “odbrana mira” i omiljenu huškačku konstrukciju iz 1991. po kojoj su, eto, mora se, “srpski branioci žestoko uzvratili”.

“Nivo upotrebe oružane sile”

I Vučić je žestoko uzvratio, podigao je stepen borbene gotovosti vojske i policije; Vojska Srbije već je bila u takvom stepenu, to je stepen koji se, zna Vučić, zbog zaboravnosti, valja i dalje stepenovati, što, objasniće ministar vojni Vučević, znači “podizanje pripravnosti do nivoa upotrebe oružane sile, odnosno oružanog potencijala Vojske Srbije”.

Razlog je to što su namah probuđeni udbaši-spavači tobož doznali da Albin Kurti priprema napad 1.500 specijalaca “na srpski narod”. To nam najvernije saopštavaju Večernje novosti koje uređuje mag srbijanske ratne propagande Milorad Vučelić, za koga nema sumnje u to da je Kurti izdao naređenje “specijalcima iz Prištine, Peći i Prizrena da budu u kasarnama ili u dometu mobilnih telefona”, ne bi li se brzo pripremili za dejstvo. Podizanje borbene gotovosti kosovska je strana demantovala, ali je Kurti još u subotu kazao za portal istraga.ba da će kosovska policija, ako to ne uradi KFOR, ukloniti barikade. “To ne može trajati mesecima. Ne može sedmicama. To može trajati samo danima”, kazao je Kurti.

U tom kontekstu, znakovito i tajnovito, premijerka Ana Brnabić će, na više puta ponovljeno i preformulisano novinarsko pitanje (N1) o srpskim oružanim snagama, kazati “Ja ne želim da pričam sa vama o tome”.

U redu, poruka je jasna, imamo naoružane ljude, ne smem da pričam. To su neke nelegalne formacije, ali, evo i legalnih; kazaće ministar policije Bratislav Gašić: “Shodno naređenju predsednika Republike i vrhovnog komandanta Vojske i oružanih snaga Srbije Aleksandra Vučića, naložio sam podizanje pune borbene gotovosti svih jedinica MUP-a, Žandarmerije, SAJ-a i policijskih brigada, koliko odmah da se stave pod komandu načelnika Generalštaba i posednu položaje predviđene operativnim planom”.

Vojno-policijski zločin

Kada je aprila 1999.godine vojska tadašnje SR Jugoslavije preuzela komandu i nad policijom na Kosovu, korišćena je nakazna reč “prepotčinjavanje”. Radi zajedničkih akcija, ali i činjenice da je “dejstvujući ‘samostalno’ na terenu, jedan broj pripadnika MUP-a, a dobrim delom i celokupni manji sastavi, vrši teška krivična dela prema šiptarskom civilnom stanovništvu u naseljima ili zbegovima – ubistva, silovanja, pljačke, razbojništva, teške krađe i drugo, te da smišljeno takve zločine pripisuju ili pripremaju da pripišu jedinicama i pojedincima iz VJ” (iz presude Haškog tribunala policijskom generalu Vlastimiru Rođi Đorđeviću).

Bilo je, međutim, i zajedničkih akcija, a najznačajnija je Operacija Reka, pokolj i pogrom albanskih civila u kojem su, između ostalih, učestvovale 549. motorizovana brigada VJ, 63. padobranska brigada, 52. bataljon Vojne policije, te Posebne jedinice policije, đakovački SUP, zloglasna (sve su zloglasne) Jedinica za specijalne operacije. Zločinački pohod bio je nezamisliv bez “Tigrova” Željka Ražnatovića Arkana i “Belih orlova”, a učestvovala je i sestrinska policijska formacija iz Republike Srpske.

Tokom operacije Reka koju su vojno–policijske snage SRJ izvele 27. i 28. aprila 1999. na ovom području (okolina Đakovice, dolina Reka) ubijeno je najmanje 350 civila, proterano više hiljada meštana a njihova imovina opljačkana ili uništena. Među ubijenim civilima, njih 36 je bilo maloletno, a 13 osoba se jos uvek vode kao nestale, konstatuje u Dosijeu Reka Fond za humanitarno pravo.

Sjeća li se iko masovnih grobnica?

Najstrašniji zločini združenih vojno-policijskih snaga i državnih bandi počinjeni su selu Meja pet kilometara zapadno od Đakovice. Pripadnici vojske i policije su 27. aprila 1999. iz kolone meštana proteranih iz okolnih sela, izdvojili 274 muškaraca, a potom ih pogubili na više lokacija. Od 274 muškaraca izdvojenih iz kolone u Meji 27. aprila 1999. godine, 252 je ekshumirano 2001. i 2002. godine iz masovnih grobnica u Batajnici, osam muškaraca je pronađeno u Meji, jedan u Nivokazu, jedan u Ripaj Madanaju, dok se 12 i dalje vode kao nestali.

Masovne grobnice? Uz barikade, nesporno, simbol hegemonističke niskogradnje, mržnje i nasilja, nemoći i besperspektivnosti. Kosovske mitomanije zaurlavanja u bircuzima i limenih kovčega. Zločina i sramote, nepočinstava bez pokajanja.

Niko se nije izvinio u ime države Srbije, masovne grobnice su u svakodnevnom diskursu ogavne propagande postale “navodne”, iako smo gledali predaju posmrtnih ostataka iz njih na graničnom prelazu Merdare. Niko ne misli da država Srbija duguje Albancima izvinjenje za državni zločin, za ubistva i silovanja, pljačke i paljevine.

Misli o tome, naravno, neki čestit svet, ljudi koji godinama pokušavaju i unekoliko uspevaju da izgrade poverenje, da normalno komuniciraju, razmenjuju ideje, izložbe, pozorišne predstave, filmove, da se posećuju, idu na rok koncerte. Uprkos prikrivene podrške režima ekstremistima koji bi da spreče bilo kakvu komunikaciju Srba i Albanaca. Uprkos Aleksandru Vučiću koji nikad nije pomenuo ratne zločine države Srbije.

Ostaju ti ljudi, uglavnom mladi i neopterećeni božurima i desetercima u manjini. Većinu čine saučesnici Slobodana Miloševića kojima nije bilo dosta mrtvih, nacionalista u čijim se snovima i danas čuje srpska truba s Kosova.

Neće se zločini poput onog u Meji ponoviti, ali je neizvesno šta se može dogoditi na linijama razdvajanja i kad suprotstavljene strane pređu te linije.

Aleksandar Vučić je poželeo da postane vojskovođa. Ne treba mu blagoslov, ima većinsku podršku.