Srbija je velika i bez Kosova

Piše: Milojko Pantić

Ako su „deca komunizma“, koja danas vladaju Srbijom, išta naučili od svojih očeva i dedova, onda je to način propagandnog pranja mozgova, ionako sluđenom i zastrašenom narodu od siromaštva, bede ratova i kriminala.

Najnovije nedelo vlasti u tom smislu, njeno i „njene“ opozicije je, nezapamćeno licemerstvo i prodavanje magle građanima u vezi Kosova.

U nekadašnjim sredstvima informisanja, današnjim medijima, u toku je izrežirano verbalno ratovanje oko bivše Južne srpske pokrajine. Na ulicama i trgovima srpskih gradova ratuje se protestnim šetnjama, plakatima i grafitima. A cilj vlasti i navodnih „ustavobranitelja“ je isti.

Po principu „Sjaši Kurta da uzjaše Murta“, oni žele da sačuvaju nacionalističku vlast bez odgovornosti, zamajavanjem ljudi tako, što jedni kao brane Kosovo, a drugi kao priznaju tu nezavisnu državu.

Sad se tek vidi koliko je Zoran Đinđić bio u pravu, kada je na primedbe da se posle 5. oktobra 2000. stanje u Srbiji sporo menja, da se obećane reforme ne sprovode a mnoge stvari rade protivzakonito, ovako odgovarao: „Ljudi, mi smo smenili Miloševića ali su nam vezane i noge i ruke, jer su i dalje na delu njegov Ustav i njegovi zakoni. A mi nemamo većinu u parlamentu da to promenimo“.

A posle Đinđićevog streljanja, oktroisanim tzv. Koštuničinim ustavom, umesto da se napravi otklon od Miloševićeve ratne politike, nacionalisti su Srbiju definitivno uzeli pod svoje.

Vezali su joj i noge i ruke na kvaran način.

U najvišem pravnom aktu, u uvodnom delu ili pravno neobavezujućoj tzv. preambuli, napisali su da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, odnosno da je nekadašnja „Srbija iz tri dela i dalje cela“.

Miloševićevo ratovanje za Kosovo, zbog čega smo bombardovani, kao i njegovo proglašenje pobede nad NATO-paktom, tim aktom su ozvaničeni.

Kao da kapitulacija u vidu potpisivanja sporazuma u Kumanovu, kolokvijalno nazvanim „Rezolucijom 1244“ i ne postoji.

„Deca komunizma“, današnji kvazi nacionalisti i lažne patriote, nisu ideološki zaslepljeni, već iz čistog vlastodržačkog interesa prodaju građanima maglu u vidu navodne odbrane Kosova, optužujući srpskog „Boga Marsa“ Vučića za izdaju, pod Miloševićem izgubljene Južne srpske pokrajine.

I jedni i drugi dobro znaju da se Kosovo nije otcepilo već ga je Milošević svojom ratnom politikom amputirao.

Prvo nasilnom promenom Ustava u vreme Jugoslavije a potom i proterivanjem i ubijanjem Albanaca da bi na njihovo mesto uselio Srbe iz Hrvatske. Navodnom odbranom „Koštuničinog ustava“ ustavobranitelji, razne Dveri, zavetnice, DSS i narodnjaci, zapravo brane ratni pokušaj Miloševića da protera Albance sa Kosova.

Za njih ne postoje ubijeni albanski civili u masovnim grobnicama oko Beograda, niti „hladnjače“ sa ubijenim ženama i decom bačene u Dunav. Oni bi ponovo iz svojih poslaničkih fotelja, poveli Srbe u rat za mitološku „Svetu srpsku zemlju“.

I dalje bi na Kosovu vršili „analizu krvi i porekla“, noževima i pištoljima. Ne žele promenu političkog sistema koji je državu doveo do sloma, već samo promenu vlasti. I ne pada im na pamet da optuže Vučića za svakodnevno kršenje Ustava Srbije.

Traže da raspiše izbore i podnese ostavku, kao da se u zemlji u kojoj je ukinuta politika može išta promeniti političkim sredstvima. A to šta u toj priči oko Kosova radi bivši fudbalski huligan na položaju predsednika, posebna je priča.

Svaki put posle neovlašćenih i protivustavnih razgovora sa premijerom Kosova Kurtijem, on izjavljuje da nikada neće potpisati nezavisnost i prijem Kosova u Ujedinjene nacije ali uvek ističe da u pregovorima insistira na formiranju Zajednice srpskih opština. Kao da će se ta Zajednica formirati u Srbiji a ne u nezavisnoj državi Kosovo?

Namera je providna, ZSO bi bila srpska država na Kosovu. A njegove laži o tome da Srbi južno od Ibra žive u logorskim žicama demantovao je predsednik Opštine Štrpce Dalibor Jevtić izjavom da na Brezovici nema etničkih sukoba, već buja suživot.

Posebnu ulogu u ovoj priči o Kosovu ima SPC sa svojim litijama i molebanima za spas Kosova i srpstva uopšte. Crkveni velikodostojnici su daleko od izvornog hrišćanstva koliko i Vučić od demokratije.

Njima je najbolju poruku uputio neki agnostik koji je negde napisao: „Bog nas je stvorio i hvala mu na tome, ali neka nas ostavi na miru, a ne da preko svojih administratora (popova) na zemlji, stalno izaziva borbe dobra i zla među ljudima“.

Na opštu žalost, Srbija danas nema čoveka takve moralne, intelektualne i državničke snage, koji bi Srbima, kao Šarl de Gol Francuzima, posle krvavog rata, priznajući nezavisnost Alžira 1962. rekao, parafraziram: „Srbija je velika i bez Kosova“.