Srbija je srce tame i u fudbalu

piše: Milojko Pantić

Ovako je bilo za vreme i posle Svetskog prvenstva u Španiji 1982. Jugoslavija je igrala u grupi sa Severnom Irskom, Španijom i Hondurasom.

U prvoj utakmici sa Irskom rezultat je bio 0:0. Protiv domaćina Španaca u Valensiji poveli smo sa 1:0 golom mladog Ivana Gudelja. Na scenu tada stupa danski sudija Sorensen, svira penal zbog prekršaja na metar-dva od našeg šesnaesterca.

Pantelić brani udarac Huanita, ali sudija ponavlja penal i mi gubimo utakmicu sa 1:2. U poslednjem susretu u grupi pobeđujemo Honduras sa 1:0 i čekamo rezultat utakmice Španija – Severna Irska u Barseloni. Samo nas rezultat 1:1 izbacuje iz daljeg takmičenja. To se i dogodilo.

Zbog svega toga selektor Miljan Miljanić podneo je ostavku i dva meseca nije viđen za svojim stolom u restoranu Madera, jer ga je bilo sramota da se pojavljuje u javnosti, iako smo sa Svetskog prvenstva izbačeni „višom silom“.

Četrdeset godina kasnije, posle sramnog ispadanja sa Svetskog prvenstva u Kataru, instant fudbalski stručnjak Dragan Stojković Piksi, iz čuvene kvazitrenerske škole „Bata Đora“, kao selektor Srbije, a u stvari privatne selekcije privatnog Fudbalskog saveza Srbije, a ne državnog tima Srbije, dolazi u Beograd i obraća se naciji u direktnom prenosu preko svih televizija sa nacionalnom frekvencijom i „mrtav ladan“ izjavljuje: „Idemo dalje. Mi jesmo rezultatski izgubili, ali nismo poraženi.“

Samo se on i njegov praznoslovni politički mentor obraćaju naciji u tom „ja pa ja“ stilu. To je ta „fudbalska legenda, selektor i Mister“, koji se, u trenutku kada njegov tim preokreće rezultat protiv Švajcarske, raduje tako što glasno psuje majku šiptarsku reprezentativcima Švajcarske.

Na mrežama se istog časa pojavila njegova slika iz igračkih dana, u zagrljaju sa Arkanom, najvećim kriminalcem Srbije svoga doba.

Nažalost ta psovka je i slika današnje Srbije koja se davi u mržnji, ksenofobiji, samoobmanama i kvazinacionalizmu. Ništa nije od juče. Piksijev politički mentor je devedesetih godina u parlamentu huškajući na rat izjavljivao: Za jednog Srbina ubićemo sto muslimana. A on i njegov ideološki otac Hulja Šešelj i danas vladaju Srbijom.

Šešelj čak šalje čestitku Piksiju u kojoj se kaže: „Čestitka, momci. Nije sramota izgubiti. Sramota je biti Šiptar ili Ustaša.“ To je ta ne samo fudbalska nego i društvena stvarnost, koju selektor Piksi, zaslepljen prividnim uspehom, plasmanom na Svetsko prvenstvo, ordenom Svetog Save, kao i basnoslovnim mesečnim primanjima u evrima, ne vidi i ne želi da razume. On se ne druži sa bivšim velikanima fudbala.

Njegov svet su novokomponovani bogataši, lažni političari, funkcioneri i estradne zvezde. A ne tako davno Dragoslav Stepanović, bivši igrač OFK Beograda i Crvene zvezde, potom trener koji je ime stekao u Nemačkoj vodeći Ajntraht iz Frankfurta, na pitanje da li je nemački način rada moguće primeniti u Srbiji, ovako je odgovorio: „U našem fudbalu nije moguće primeniti ništa što se radi u normalnim zemljama jer normalne stvari su neprimenjive u Srbiji.“

A jedan od naših najboljih stručnjaka svih vremena, pokojni Radomir Antić, na pitanje kako komentariše zbivanja u njegovom Partizanu, rekao je od reči do reči: „Ne bih da elaboriram. Samo ću reći da Partizan deli stravično ružnu stvarnost u kojoj živi srpsko društvo.“

Ljudi koji rade i rukovode srpskim fudbalom, nemaju svest o tome zašto su normalne fudbalske stvari neprimenjive u Srbiji i kakva je to stravično ružna stvarnost u kojoj žive Partizan, Zvezda i celo srpsko društvo. Jer svi oni koji danas rade i rukovode srpskim vrhunskim fudbalom, nisu prirodnim putem došli na rukovodeća mesta.

Niko od njih nije imao normalni razvojni put u fudbalu već su na ta mesta postavljeni i odgovaraju onima koji su ih postavili. A postavila ih je sprega lažnih političara, kvazimenadžera i čistog kriminala. Ta sprega je privatizovala ne samo fudbal već i kompletnu državu sa svim njenim institucijama. Tako je fudbal u Srbiji postao srce tame ili carstvo sportske bede.

Politički mentor te sprege koja vodi i nadgleda i društvo i fudbal u njemu, kao i sve što postoji u Srbiji, jeste samodržac Aleksandar Vučić. To je ta stravično ružna stvarnost o kojoj je govorio Radomir Antić. Jer on je video da je član Glavnog odbora SNS izdao prostorije nekada uglednog restorana „Stadion“, ubici i šefu privatnog obezbeđenja tzv. predsednika, Velji Nevolji i njegovom narko-klanu. I još gore.

Video je više puta kako šef tog klana, kao član Skupštine Partizana, sedi na počasnom mestu u Centralnoj loži bivšeg vojnog stadiona. A doživeo je veliki Antara, koji nije dobio orden Svetog Save, da nekadašnji prvak Evrope i sveta Crvena zvezda proglasi ratnog zločinca kodnog imena Kapetan Dragan za počasnog člana. I više od toga. Arkanovi naslednici, vođe tzv.

Delija javno na utakmici reprezentacije ispisuju Piksiju poruku: „Ti nisi naš, nisi nikada ni bio. Sajonara.“ I kako onda nadobudni i prepotentni selektor zamišlja da ide dalje u stvaranju fudbalski velike Srbije, kad je najjača navijačka grupa protiv njega. Pred tom „Pretorijanskom gardom“ mali je i slab i njegov politički mentor tzv. predsednik Srbije. Videlo se to pred sam odlazak u Katar, kada su mu naredili da spreči izbor Bjekovića za predsednika tako što će SNS delegatima u Skupštini reći da ne dođu na taj izborni skup.

Tu dolazimo do onog najgoreg. Taj i takav Piksi, sve i da hoće, nema kome da podnese ostavku. Jer FSS nema predsednika niti rukovodstvo, a to znači da nema ko ni da ga smeni. Eto male i delimične slike naše fudbalske užasno ružne stvarnosti koju selektor u državi koja ne postoji, Dragan Stojković Piksi ne vidi. On živi u evro-oblacima.

Sanjao je da u rukama drži Zlatni globus kao prvak sveta. Sada ide dalje i sanja da će biti prvak Evrope, ne shvatajući da ako nema harmonije u društvu nego vlada haos i beznađe, nema ni pravila ni morala ni etike ni estetike. Jednom rečju u amoralnom društvenom okruženju nemoguće je izbeći ne samo degradaciju fudbala nego i celog društva i sporta uopšte.