Pjesnik, pripovjedač, romansijer, dramski pisac, autor više od dvadeset knjizevnih djela, brojnih eseja i mnoštva tekstova, Vidosav Stevanović zbog svoje žestoke kritike ratova na tlu bivše Jugoslavije i režima Slododana Miloševića bio je prinuđen zatražiti politički azil u Francuskoj.
Poznat je kao jedn od najvećih kritičara nacionalističke politike u Srbiji, zbog čega je proganjan, ucjenjivan, osporavan, ali je bez obzira na sve nizao je mnoge nagrade.
Stevanović je na Facebook profilu objavio odlomak iz svoje knjige ”Dnevnik samoće” iz 1988. godine, u kojem opisuje političku scenu Srbije, mentalitet ljudi i način na koji su arhitekte velikosrpskog projekta, konkretno Dobrica Ćosić, posmatrali narod.
Njegovu objavu prenosimo u cjelosti:
Deda moga dede, Milutin, vratio se iz srpsko-turskog rata krajem prošlog veka kao invalid i junak. Selo ga je poštovalo i pomalo ga se bojalo: bio je snažan, ćutljiv i preke naravi kao i svi Stevanovići. Imao je ženu, sina, konja, dve krave, dvadesetak ovaca, drvena kola i tridesetak hektara zemlje kojom se nije previše bavio: sejao je koliko i drugi i žnjeo koliko mu treba. Behu to muškarci skučenih potreba, mršavi, suvi, tvrdi, polugladni i polusiti, kadri podneti liša- vanja i nemaštinu, glad i žeđ, zato behu dobri vojnici siromašne države.
Milutinova najplodnija livada nalazila se daleko od kuće, u polju pored Lepenice. Jednog dana dobio je akt u kome je pisalo da će prva železnička pruga u Srbiji proći upravo kroz njegovu livadu i da će mu država to platiti. Deda moga dede plakao je desetak noći i umro od tuge, nije se mogao pomiriti sa gubitkom dela svoje livade. Državi je bio spreman dati nogu ili ruku, svoj život ili svoje sinove, ali ne zemlju.
Zašto ovo zapisujem? Zato što su tih godina radikali, tadašnja seljačka partija čiji vođi behu učenici prvih srpskih socijalista, dobili izbore. Glavna tačka njihove izborne propagande bilo je harangiranje protiv železnice. „Ne dajte da vam ta đavolska sprava ugrozi imanja. Krave će gubiti mleko, ovce se neće jagnjiti, pšenica i kukuruz će goreti, zabrani će vam biti sprženi.“ I pobedili su što zbog takve propagande, što zbog tajnog dogovora sa kraljem Mila- nom koga su to vreme već potajno zvali „demon Srbije“.
A potom su, pošto su pojedinačno i zajedno pokupili mito stranih investitora što su teško zadužili mladu državu, izglasali izgradnju železnice. Zaboravili su ono što su obećavali seljacima kao što su i seljaci zaboravili šta im je obećano: tako je nastao osnovni mehanizam srpske demokratije.
* * *
Radikali su pod Obrenovićima i Karađorđevićima – na svoj način bili su verni obema dinastijama, naročito drugoj, štetnijoj i goroj u svakom pogledu – ostali na vlasti preko trideset godina, presudnih u istoriji „Srbijice koja je postajala Srbija“. Sve vreme su se služili anticivilizacijskom demagogijom, polupismenim činovnicima, vojnicima i policijom i oslanjali se na seljake kojima su gulili kožu s leđa, varali ih i ponižavali. Vodili su tri rata, izazvali jednu eko- nomsku blokadu, omogućili pojavu prvih kapitalista pljačkaša, bukvalno legalizovali korupciju, pretvorivši je u nacionalnu osobinu – i odsudno se vezali za Rusiju, carevinu bez budućnosti.
U tom periodu uspeli su da osvoje Kosovo, Staru Srbiju, i Makedoniju, koju su nazvali Južna Srbija – i da izgube četvrtinu stanovništva, ponašajući se bezmalo kao deda moga dede, samoubilački. No, podrška u narodu nikada im se nije smanjila niti je druga i modernija partija mogla dovesti u pitanje. Raspolagali su strašnim političkim oružjem, instinktivnim ili svesnim znanjem da nji hov na rod želi da bude zavaravan i varan, pružali su mu upravo to.
Sadašnji vlastodršci jesu neznalice – Slobodan i Mirjana okupljaju samo one koji znaju manje od njih, to jest ništa – ali deo stare radikalske demagogije već koriste, Dobrica Ćosić i akademici su tu da ih nauče celom vašarskom repertoaru.
* * *
U trenutku kad je BIGZ, posle godina tavorenja, imao najviše uspeha i kad je najbolje stajao – još je bolji od „Prosvete“, ali nazaduje svake godine – neki samoupravljači i radni ljudi behu nezadovoljni disciplinom koju sam zaveo i jasnim odlukama koje sam donosio. Iza leđa su me nazivali samodršcem jer sam se na sa moupravnim organima pojavljivao samo kad ih je trebalo sprečiti da počine neku štetu ili budalaštinu. Rekao sam na zboru zaposlenih: „Uspesi su zajednički, neuspesi samo moji, prema tome ću i donositi odluke, sam.“ Zavereničke grupe su se neprekidno stvarale i raspadale i ponovo stvarale.
Tih dana mi je došao Dobrica, sedeli smo i pričali. Moj najtiražniji pisac reče: „Primetio sam da se ovi tvoji komešaju po hodnicima i kancelarijama.“ Okoreli spletkaroš i zaverenik odmah je nanjušio neku sumnjivu stvar. „Ne okrećem glavu na to. U mom stolu se nalazi napisana i potpisana ostavka, treba samo neko da je zatraži. Ja radim, oni spletkare, to je sve.“ Dobrica se zamisli. „Nekada sam Luletu dao savet koji ti ponavljam. Ne budi neoprezan, ne bori se sa njima. Prevari ih.“ Sad je na meni bio red da se zamislim. „Zašto bih ja njih varao, Dobrice?“ „Zato što se jedino tako upravlja narodom.“
Zamišljam kako sedi sa svojim susedom Slobodanom, pristojan kao čikica iz komšiluka, i kako mu govori u pola glasa: „Prevari ih.“ Što će reći: pričaj jedno, radi drugo, laži, laži ponovo, nikad ne odustaj od laži. A Slobodan će, pošto je već uzeo Dobričin nacionalni program, rado prihvatiti besplatan savet: njegova priroda je prevarantska koliko i priroda oca nacije, verujem da se razumeju bez reči i da će zajedno na put bez povratka.
Ako uspeju, njihove će prevare i laži napraviti više štete nego epidemije, pošasti i ratovi.
1988.
Dnevnik samoće