Piše: Tomislav Marković (balkans.aljazeera.net)
Centar za istraživanje i edukaciju o Holokaustu (CIEH) obavestio je javnost da je počelo rušenje Nemačkog paviljona na Starom sajmištu, gde se tokom Drugog svetskog rata nalazio zloglasni koncentracioni logor Semlin.
Nemački paviljon je jedna od zgrada logora koje su sačuvane do danas, odnosno dok bageri nisu došli po nju. Ljudi iz Centra su podsetili da ni zgrada Nemačkog paviljona, ali “ni polovina površine logora na Sajmištu nisu stavljeni pod zaštitu Zavoda za zaštitu spomenika grada Beograda”.
Kako napominju, to nije učinjeno uprkos njihovim “pokušajima i pokušajima jevrejske zajednice u Srbiji da se to učini i da ista uđe u sastav ustanova memorijalnog centra na mestu logora“. Pozivajući na obustavljanje rušilačkog procesa, Centar je od Skupštine grada Beograda zatražio zaštitu celokupnog istorijskog prostora logora na Sajmištu, kao i Savskog mosta.
Rušenje delova nekadašnjeg nacističkog konc-logora koji bi danas trebalo da bude mesto sećanja i opomene, zaista zvuči kao vest iz paralelnog univerzuma, ali to čak nije ni iznenađenje. Iz Centra su podsetili da rušenje Nemačkog paviljona nije počelo juče, već da ima svoju istoriju. Najvažniji dokument te istorije rušenja je “Informacija o spomeniku kulture Staro Sajmište – logor Gestapoa” Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda iz avgusta 2010. godine.
Rekonstrukcija bagerom
CIEH navodi da ovaj dokument jasno pokazuje da je Nemački paviljon isprva ispravno mapiran kao predratni, ucrtan je unutar logorske žice, uz napomenu da je to bila jedna od zgrada konc-logora. Međutim, u istom dokumentu Nemački paviljon je označen kao posleratni i nije na spisku objekata koji se nalaze pod zaštitom države, već je zoniran za rušenje i izgradnju saobraćajnice. CIEH zaključuje da je tako još 2010. Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda odredio “polovinu površine logora na Starom Sajmištu i njegovu najveću sačuvanu zgradu za rušenje – umesto zaštite i nastavka istraživanja”.
Povodom navoda o rušenju, Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda izdao je kratko saopštenje u kojem se kaže da je Nemački paviljon “deo zaštićene okoline kulturnog dobra Staro Sajmište – Logor Gestapoa”, te da se pod merama zaštite zaštićene okoline spomenika kulture ne podrazumeva “očuvanje objekata u postojećem stanju, već kontrolisana izgradnja koja ni na koji način (niti formom, niti sadržajem) ne sme ugroziti kulturno dobro”.
U saopštenju je navedeno i šta je bio kriterijum za proglašavanje kulturnim dobrom: “Originalni projekat ‘Prvog beogradskog sajma’ iz 1937. godine nije obuhvatao prostor na kome se nalazi Nemački paviljon (koji je naknadno izgrađen) i granica kulturnog dobra poklapa sa granicom originalnog ‘Prvog beogradskog sajma’”.
Drugim rečima, status zaštićenog kulturnog dobra imaju samo zgrade iz prvobitnog projekta, a sve što je pored njih sagrađeno narednih godina tretira se kao “okolina” koja ne mora biti sačuvana u postojećem stanju, već se tu mirno može graditi. Ispada da se Staro sajmište čuva kao spomenik arhitekture, kao nekadašnji Beogradski sajam (i to samo onaj deo iz originalnog plana), a to što se na tom mestu tokom rata nalazio nacistički logor smrti, što je to bilo mesto stradanja i bezmerne ljudske patnje – izgleda da je u drugom planu.
Da sve bude još bizarnije, 2015. godine je najavljeno uređivanje Starog sajmišta kao memorijalnog kompleksa, u okviru kog će se nalaziti muzej, edukativni centar i naučno-istraživački centar. Tada je gradski menadžer Goran Vesić slavodobitno obznanio da su “rešeni imovinsko pravni odnosi na nemačkom paviljonu”, te da će to biti “prvi objekat na Starom sajmištu koji će moći da bude potpuno rekonstruisan”.
U julu prošle godine predstavnici vlasti svečano su obeležili početak izgradnje Memorijalnog kompleksa na Starom sajmištu. U međuvremenu se ispostavilo da je izgradnja saobraćajnice kudikamo bitnija od nekog tamo paviljona koji je tokom nacističke okupacije služio kao sabirni centar gde su prvo dovođeni Jevreji i Romi, a potom Srbi, mahom partizani i antifašisti.
Ručak u krematorijumu
Skandal oko Nemačkog paviljona je poslednji čin u nizu koji pokazuje nehajni odnos naših vlasti i društva prema Starom sajmištu, ali i prema celokupnoj kulturi sećanja. Staro sajmište je već decenijama zapušteno, devastirano, prepušteno zubu vremena da ga mrvi i uništava. A kad se ljudski faktor zainteresuje za bivši konc-logor, postane jasno da je ovdašnje ljudstvo možda i pogubnije od vremena koje sve pretvara u prah. Staro sajmište se tretira bez pijeteta, sramno i bestidno, kao da se tu nikada ništa strašno nije dogodilo.
U bivšem logoru smrti godinama rade teretane i sportsko-rekreativni centar, a na mestu gde je bio logorski krematorijum – nalazi se restoran. Na Starom sajmištu bio je smešten i lokalni odbor Srpske napredne stranke, dok javnost nije za to saznala, pa su napokon zatvorili stranačku kancelariju, ali bez trunke kajanja, bez ikakve svesti da su učinili nešto neprilično. U nekim drugim delovima sveta nešto slično bilo bi potpuno nezamislivo. Teško je zamisliti da porodice svraćaju na ručak u restoran koji se nalazi u Aušvicu, na mestu gde je radio krematorijum i pretvarao nebrojene ljude u dim. Nije lako zamisliti ni ljude u trenerkama kako vežbaju na spravama u teretani u Treblinki, ili nekog građanina Nemačke kako svraća u Buhenvald na partijski sastanak.
Na Starom sajmištu nacistički okupatori su 1941. godine formirali Judenlager Semlin (Jevrejski logor Zemun). Od približno 15.000 Jevreja koji su pobijeni 1941. i 1942. godine, skoro 7.000 je ubijeno na Starom sajmištu. Potom je logor preimenovan u Anhaltelager Semlin (Prihvatni logor Zemun), tu su dovođeni, mučeni i ubijani borci protiv fašizma, antifašisti, komunisti i njihovi simpatizeri. Za dve godine kroz logor je prošlo oko 32.000 zatvorenika, a ubijeno je njih najmanje 10.636. Premlaćivanje, zlostavljanje, streljanje, ubistva u zloglasnom kamionu-dušegupki, umiranje od raznih bolesti, izgladnjivanje, iscrpljivanje ropskim radom – bili su svakodnevica logoraša na Starom sajmištu. Logor se nalazio na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske, ali ga je finansirala kvislinška vlast Milana Nedića, a njegovi žandarmi su hapsili i sprovodili ljude u smrt.
Žrtve kao sredstvo za manipulaciju
Predsedniku Srbije i SNS-a Aleksandru Vučiću puna su usta srpskih žrtava i stradanja. On neprestano ponavlja mantru kako je pre njegove vladavine bila potpuno zapostavljena kultura sećanja, kako se nismo sećali naših žrtava, kako je maltene bilo zabranjeno govoriti o srpskim patnjama u istoriji. A onda je on došao na vlast i sve stubokom promenio. Zaista, Vučić drži do kulture sećanja, ali specifičnog, radikalsko-naprednjačkog tipa. To je ona takozvana kultura sećanja koju gledamo još od kraja osamdesetih, a njeni osnovni sastojci su autoviktimizacija i poziv na osvetu.
Nacionalističko negovanje sećanja zapravo je gajenje resantimana, priprema za osvetu, zauzimanje stava neupitne žrtve kojoj je sve dozvoljeno. U tome nema nimalo pijeteta prema žrtvama, naprotiv. U tom narativu žrtve su samo sredstvo za manipulaciju, pogonsko gorivo nacionalističke ideologije. Da je nacionalistima, radikalima, naprednjacima, socijalistima i ostalim narodnjacima zaista stalo do žrtava – bar bi ih prebrojali, popisali njihova imena i tako im odali minimum počasti.
Međutim, kad su u pitanju pripadnici narečenih ideoloških strujanja, besmisleno je uopšte govoriti o kulturi sećanja, pijetetu prema mrtvima, memorijalizaciji, pamćenju. Devedesetih godina prošlog stoleća oni su bili na onoj strani koja je po Bosni i Hercegovini otvarala konc-logore, masovno proterivala ljude, bavila se etničkim čišćenjem, počinila nebrojene ratne zločine i genocid. Kako naslednici fašizma mogu da imaju bilo kakav normalan, ljudski odnos prema žrtvama stradalim u konc-logoru?
Svi njihovi pokušaji da prikažu sebe kao ljudska bića sposobna za empatiju i dostojanstven odnos prema mrtvima brzo padaju u vodu. Zato je ovo što se zbiva sa Starim sajmištem sasvim logično. Čak i kad pokušaju da nešto naprave, da izgrade Memorijalni kompleks, to rade tako što ne zaštite pola bivšeg konc-logora, pa počnu da ruše po mestu stradanja.
Nedolični odnos prema prošlosti
Nažalost, sličan odnos prema kulturi sećanja imaju i takozvani demokratski političari koji nisu bili učesnici udruženog zločinačkog poduhvata. A sličan nehaj neguju i razne birokrate, što sve vidimo iz onog dokumenta kojim je polovina logora stavljena van zaštite. Odnos prema Starom sajmištu daje poraznu sliku našeg društva i pokazuje da naši problemi zadiru u mnogo dublje sfere od politike i ideologije.
Tamo gde nema poštovanja prema ljudskom životu, nema ni ozbiljnog odnosa prema smrti. Tamo gde ne postoji uverenje o apsolutnoj vrednosti ljudske ličnosti, nema ni ispravnog odnosa prema stradanju. Tamo gde nema jasne slike šta je dobro, nema ni stvarnog otpora zlu. A tamo gde je sadašnjost mračna, a budućnost se nazire u podjednako tamnim nijansama, ne može biti ni doličnog odnosa prema prošlosti.