Srijeda, 7 Decembra, 2022
Rubrika:

Pred buru

Srpska pravoslavna crkva vodi u Crnoj Gori ne samo politiku anti-demokratske vladavine svih ravnopravnih stanovnika države, već ona ne vodi ni politiku preuzimanja Crne Gore samo u ''srpske ruke'', kao što to misle srpske iredentističke partije. Ona koristi Srbe kao malj za kreaciju svoje vladavine. Ona želi da bude Ustavni sud Crne Gore?! Srbi su sredstvo njene vlasti, oni su civilni đakoni a ona je nadsrpski vladalac.

piše: Dragan Veselinov

Ko zna odgovor na pitanje šta će biti u Crnoj Gori odmah zaslužuje spomenik na Lovćenu, a u crkvi da ga proglase za živog sveca.

Jedino što znamo je to da politička pata-karta u Podgorici ne može da se reši pre nego što se ne razreši sukob između Beograda i Prištine oko suverenosti Kosmeta. To može biti brzo, pre će Beograd žrtvovati Kosovsku Mitrovicu nego što će izložiti Srbiju novom porazu od NATO-a. A za Evropsku uniju je bolje da slomi nacionalističku elitu u Srbiji pre nego što Vučić ode u zaprećenu penziju. U suprotnom, neporaženi predsednik bi zbog poraza svojih sledbenika na Kosmetu mogao da se iz penzije vrati kao osvetnik.

Slično Napoleonu 1814. godine posle tamnovanja na ostrvu Elba u Toskani gde je ubijao dosadu pomažući seljanima u izgradnji mlinskih vetrenjača pre nego što se vratio u Francusku da završi na Vaterlou. Te vetrenjače napadaju na Kosmetu Don Kihotovim kopljem beogradski nacionalisti žrtvujući tamošnje Srbe zbog vlasti u Beogradu.

I dok oni tamo ne završe svoj juriš, teško da će pokrenutu drugi front u Crnoj Gori.

ZATIŠJE PRED RAZRJEŠENJE

Što se tiče tipa vladavine i ljudi koji muče Beograd i Prištinu, to su najvećma režimi ohlokratskih ljudi, manipulanata svetine. Oni nacionalizmom kriju svoju nelegalnu imovinu.

Kosovska drama je završena ratom iz 1999. godine i beogradskim puzajućim priznavanjem državnih nadležnosti Prištine u protekle 23 godine. Očajna potreba beogradske vlade da pomoću formiranja srpske opštinske enklave na severu Kosmeta opravda neminovnu suverenizaciju Prištine i spase svoj ugled, ima malo izgleda na uspeh.

Beograd je već zbog opštinskog geta Srba oko Mitrovice pogoršao status Srba van tog područja koji čine oko 53 odsto od ukupnog broja tamošnjih Srba. Više je Srba van mitrovačkog okruga od onih koji su u njemu, a o njima Beograd gotovo da i ne govori. Oni su se već sami uvrstili kao nacionalna manjina u kosovski pravni režim.

Beogradska vlada jedino govori o mitrovačkim Srbima jer se nada njihovoj teritorijalnoj zajednici u korist Srbije. To će se teško dogoditi. A ako se takva zajednica i bude obrazovala, morala bi da prizna zastavu Prištine i njen pravni poredak, a da državni službenici u njoj primaju platu iz Prištine i da njoj plaćaju porez, struju i komunalije. I sudski sistem bi potpadao pod Ustav Kosova.

Na Kosovu možda nema više od 93.000 Srba, što je oko 1,4 odsto od ukupnog stanovništva – po Vučićevoj proceni iz 2019. godine, a 43.000 Srba u mitrovačkom srezu svakako ne može biti razlog ne samo za unapred izgubljeni vojni sukob Srbije sa Prištinom i velikim silama iz NATO-a, već ne bi smeo da bude razlog ni za novo vojno uništavanje cele Srbije zbog snova i samoljublja sadašnjeg trećerazrednog preživelog ešalona političara iz ere Slobodana Miloševića.

PRIČA O DVOVLAŠĆU

Mnogi među nama su odbili ideju vojvođanskih Mađara sa kraja XX veka da se u Bačkoj formira zajednica mađarskih opština. Nismo je odbili iz revanša za propast Srpskog vojvodstva iz 1848. godine koje je na zastavi bilo lojalno mađarskoj vladi a bečkoj kruni.

I Srbi u Mađarskoj i Austriji u 19. veku i Mađari u Srbiji u 20. veku su nominalno izjavljivali lojalnost svojim prestonicama, ali Budimpešta nije verovala starim Srbima, a Novi Sad i Beograd nisu verovali sadašnjoj mađarskoj nacionalnoj manjini. Mađari su odustali od iredentističkog programa i Orban ih sada drži pod kontrolom. Dobijaju novac i iz Budimpešte i iz Beograda, plus mađarsko državljanstvo, plus mesta u Vladi Srbije, i ćute, zadovoljni su. Čekaju.

To je na Kosovu sa Srbima malo moguće. Ovo je razlog: Srbija hoće srpske opštine pod punim pravnim režimom Srbije, kao da je ta zajednica teritorija Srbije.

To je gotovo nemoguć uslov Srbije da bi na preostaloj albanskoj teritoriji priznala nezavisno Kosovo. Kako je sila na strani Prištine, pre svega zbog priznanja Kosova velikih sila, spor je unapred rešen, što ne znači da su ove sile srećne zbog načina na koji ih Kurtijeva vlada uvlači u eskalaciju pritiska na Beograd.

Dvovlašće na jednoj teritoriji se teško održava. Počev od rimskih trijumvirata, papsko-carskih sukoba u Evropi, do španskih vice-kraljeva u Latinskoj Americi i Filipinima, i engleskih kolonija u severnoj Americi.

To dvovlašće sada postoji u Crnoj Gori, kao odnos dva bloka, od kojih jači, sa glasom više u parlamentu, ne može da uspostavi vlast u svim državnim ustanovama zbog blokade Ustavnog suda. A zbog toga ne može da institucionalno preuzme ni Podgoricu kao glavni grad, dok prestoničko Cetinje ne može da preuzme jer tamo nema većinu. Ravnoteža pred buru glasi: Vi u parlamentu nećete na izbore, mi u Podgorici ne damo gradsku vlast. Ustavnog suda nema, vlast se kotrlja ulicom. Kabineti će se na kraju štititi partijskim milicijama.

Vojskom može da upravlja vlada crnogorske parlamentarne većine jedino dok je u zemlji mir, a ako dođe do vanrednog stanja i napada na zastavu nezavisne Crne Gore – onda je preuzima predsednik države. Zamršeno je to, no tako je na ustavnoj hartiji.

Ali neuporedivo je važnije to što i u svim državnim ustanovama svakako moraju postojati dvoblokovske podele i što se ne može znati gde će ko da krene ako dođe do uličnog boja. A tamo gde pata-karta dugo traje, na sokaku se mora rešiti na čiju glavu ide kruna. A kad narod, vojska i policija uzmu batinu i podele se, kruna će biti krvava a pojam Crnogorca će zauvek biti promenjen zajedno sa izmenom strukture stanovništa.

GDJE JE TU CRKVA

Srpska pravoslavna crkva je u potpunosti preuzela ksenofobičnu rimsku ideju o državi Sv. Avgustina Zlatoja iz 4. na 5. vek, naravno ne i njegovo shvatanje Svetog Trojstva. To je pseudo-platonska ideja da državu moraju voditi teolozi i popovi umesto Platonovih umnih ljudi, napuštajući dotadašnju civilnu vladu bila ona senatska, oligarhijska ili caristička. Crkva to javno danas ne govori, ne osporava sekularizam, ali ga neprekidno izjeda iznutra.

Sveti Avgustin, posle svog manihejstva, nije bio sekularista, a postaće temelj etičkog pada mediteranske kulture na zaostala samoodrživa agrarna društva Germana i Slovena, iako to nije mogao znati. Gledajući propadanje Rima, preporučio je spasonosnu teokratsku državu. Evropa se iščupala iz njegove romantične patristike sholastikom Rodžera Bekona sa Oksforda, plejadama sumnjičavih teologa na biblijske tvrdnje na katoličkim univerzitetima, širenjem humanističke etike i umetnosti trgovačkih gradova koji su otvorili vrata necrkvenoj nauci i etici, sekularizmu i izjednačavanih ljudi u ideji ravnopravnih ,,građana“ koja je iz hanzeatskih i italijanskih gradova prešla na celo stanovništvo.

Na istoku, u Vizantiji, iščupala se Evropa do 9. veka, ustanovljavanjem jasnog carskog sekularizma i ikonoklastičkim slomom crkvenog obožavanja ikona u korist njihovog poštovanja i ljubljenja, ikono-filije. Bog nije vodio Vizantiju već car, svojim zakonom.

Dugo se Veličanstveni Zlatoja kolebao da li je moguća vladavina popova i bio je svestan da filozofska jačina Grka i Rimljana koju je – ne uvek dobro poznavao, uglavnom po Ciceronovim interpretacijama – nadjačava njegovu izolovanu patrističku interpretaciju uske hrišćanske Božje države. Ne bi bio takav ženomrzac i bračni apstinent da se nije bojao punog ljudskog života. Kao Berbera iz pustinje, za njega je grčko-rimski svet bio neshvatljiva širina. A ipak, voleo je rimske pesnike i u svojoj ,,Božjoj državi“ ih je više navodio nego Bibliju.

Ali ih je i napuštao, posebno Vergilija, mada je od njih razvio dar za pesničko izlaganje hrišćanstva.

AVGUSTIN U SPC-U

Dopustite da zbog ponašanja Srpske pravoslavne crkve Avgustina pretežno objasnimo na osnovu njegovih knjiga ,,Protiv učenih“ – Contra Academicos, gde je postao skeptik u odnosu na grčke filozofe i pomenutoj ,,Božjoj državi“ – De civitate dei: Božja država hrišćana sužava grčko/rimsku državu, ona odbacuje i civilnu i aristokratsku demokratiju i autokratiju, odbacuje i republiku i monarhiju ukoliko se protive sposobnosti popova da je vode i odbacuje sve oblike života koji su širi od njene izolovane etike. Pop je inkarnacija jedino dozvoljene etike, one nebeske, on je Božji pravnik i on utvrđuje monopol na smisao života, dok je njegova država isposnička ćelija za narod .

To je apsolutna teokratija. Optužujući Rim da pada zbog nemoći dotadašnjih filozofija Grka i Rimljana, hteo je da ga spase amaterskom verskom filozofijom Svetog Pavla o odbačenom Jevrejinu, Isusu, koga je on podigao na rang spasioca čovečanstva.

Međutim, Sv. Avgustin ne ide do ishoda svog modela hrišćanske države i ne stiže do kraja hrišćanske sage čovečanstva koju Novi zavet jasno iznosi rečima omiljenog Isusovog apostola Jovana Bogoslova 300 godina pre Avgustina. Avgustinova država i privremena zemaljska tragedija čovečanstva nestaje u Apokalipsi, u istoimenoj pećini na egejskom ostrvu Patmosu, na poslednjem proročanstvu Novog zaveta, gde u pećini piše halucinantni izgnanik Jovan Bogoslov – i ne završava se smehom i srećom naroda već konačnom Božjom prevarom.

Bog samo prividno rešava tragediju čovečanstva koju je on sam izazvao, jer njegov nebeski Jerusalim od kristala pada na zemlju ograđen zidom od 70 metara visine.

Sabijeno čovečanstvo u njemu neće nikada pobeći od Boga i njegovih popova makar kapije novog Jerusalima bile stalno otvorene. Njihova država je ozidani zatvor, i ništa se zbog toga u položaju duša neće promeniti, i nema Spasenja kao večitog zadovoljstva ljudi bez briga. Isus će se po Jovanu Bogoslovu zaista vratiti, ali sa milionskim genocidom svih neposlušnih ljudi, a mi preostali bićemo zatvoreni u dijamantskom Jerusalimu i gornja Božja država će postati maksimalna diktatura , pakao samovolje Isusa Hrista.

Jerusalim će biti Božji harem celog ljudstva. Jerusalim neće biti eksplozija humanističkog kapaciteta i slobode čovečanstva, već završetak apsolutne discipline kleknutog čoveka pred Bogom za sve eone unapred. Biće zajednica blaženo zarobljenih i obmanutih duša. Ne verujete? Zaista vam kažemo, pitajte popa.

Oh, kakva blasfemija! Hrišćanstvo ne vodi u slobodu, već u još veću neslobodu.

OPERATIVNA CRKVA

Srpska pravoslavna crkva vodi u Crnoj Gori ne samo politiku anti-demokratske vladavine svih ravnopravnih stanovnika države, već ona ne vodi ni politiku preuzimanja Crne Gore samo u ,,srpske ruke“, kao što to misle srpske iredentističke partije. Ona koristi Srbe kao malj za kreaciju svoje vladavine. Ona želi da bude Ustavni sud Crne Gore?! Srbi su sredstvo njene vlasti, oni su civilni đakoni a ona je nadsrpski vladalac. Ona nije samo protivnik demokratske države ravnopravnih stanovnika, već je ona protivnik bilo kog političkog sistema i bilo kog kralja/predsednika koji se opiru njenom monopolu na vladavinu crne mantije.

Imajte u vidu, Sv. Sava nije bio Srbin, nije bio seljak, već aristokrata, princ, nije težio nikakvoj ,,srpskoj državi“. Bio je fundamentalistički hrišćanin, bio je deo globalne crkvene nacije hrišćana koja sa etničkom nacijom nema ništa. Za nju tada, osim Grka, gotovo niko nije ni znao.

U tome i jeste bila čar hrišćanstva, čar ujedinjenja svih naroda bez obzira na krv i jezik, pod univerzalnim jezikom patrističke verzije hrišćanstva. Zato je Sava i bio krstaš i ognjem svog oca Stevana uništavao svaku drugu misao. Hrišćanska država i mir je saživljenje sa svakim sistemom i svakim socijalnim položajem čoveka u njoj, i određen je Božjom kaznom zbog ženske Evine urote protiv Boga i Adamove lakovernosti, ali će nevinim potomcima sve biti oprošteno silaskom novog zatvora, nebeskog Jerusalima. U njemu će ljudima biti jednostavniji život od onog na zemlji , jer neće morati sami da tumače šta je smisao Božjeg života budući da će ih sada bespogovorno voditi sam Bog. Ljudi će trajno izgubiti slobodu, neće biti slobode izbora koja sada postoji.

Neko među nama bi možda hteo da bude ravnopravan ,,Srbin“, seljak, jednak aristokrati Rastku Nemanjiću i ideologu mira pod čizmom hrišćanstva? Pokušajte to, kupite vremeplov i odletite u 12. i 13. vek kod Save, i recite mu kao kraljeviću da su svi ljudi ravnopravni pred zakonom, i da svi imaju pravo na svoje ideje, religiju i ateizam, i da svi mogu da glasaju i učestvuju u vlasti, i da svako može da bude kralj/predsednik – on bi vas nazvao antihristima i pao u nesvest.

A potom bi isukao mač. To radi Srpska pravoslavna crkva danas, ali u pogrešnom veku. I zalud falsifikuje Savu svetosavljem, jer nema hrišćanskog ,,srpstva“. Jer ako svaka nacija na svetu ima svoje hrišćanstvo, onda hrišćanstvo ne postoji. U stvari, i ne postoji, ono je ime za stotinu hrišćanskih struja i različitih političkih interesa ujedinjenih u zajedničkoj samoobmani – da svaku od njih štiti Bog.

Kako to da se onda međusobno tuku?

KRIK ZA PODGORICU

Svakim danom produžavanja dvovlašća u Crnoj Gori truliće pravna država i moral. Stanovništvo će se sve više cepati na nepomirljive i očajne grupe. Onog trenutka kada se izgubi i poslednje poverenje naroda u vladinu politiku i policijsko-sudski red, pašće građansko društvo i odlaziti sve više unazad na krvnu plemensku odbranu.

Neće se tada narod plitko spustiti samo na sadašnju partijsku crnogorsko-srpsku platformu, ići će još dole. Kada nema hleba, niko se neće obazirati na nacionalno pitanje već na niži, krvni oblik međusobnog jedinstva i solidarnosti. Ići će na rod, na pleme. A tada, zbogom jedinstvena Crna Goro.

A ko će onda u njoj zavesti red? Pogledajte na zapad. I rane Crnogoraca neće niko moći da zaceli, kao što se ni rane posle prevarnog ujedinjena 1918. godine nisu još zacelile. Težak će to red da bude, nedostojan inteligencije Crnogoraca.

Sada je prilika da independističke i nove građanske struje pojačaju svoj rad. Nacionalisti ne mogu da ih prate izvan dozvole Beograda, jer bi oslabili front Beograda na Kosovu i prema Republici Srpskoj. Vidimo kako je Dodik kažnjen zbog trčanja ispred rude. Više ne govori kao da je on predsednik Srbije i glavni balkanski saveznik Moskve. Sada je poslednji trenutak da se nastupi sa stvarnim programom narodnog spasenja umesto srpskog cepanja Crne Gore i beskrupuloznog mrcvarenja pravne države kompromitovanih ,,građanskih“ grupa.

A više od svega bismo voleli da smo ovaj krik nepotrebno ispustili. Neka bude nepotreban.

 

 

IzvorPobjeda

Najnovije

Najčitanije

Povezano

Komentari

1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
Pregedaj sve
Oscar
13.11.2022-10:22 10:22

Kako ste Vi sjajno definirali…” Patristika….”