Ostrog i Podostrog

piše Biljana Srbljanović

Šta može biti loše u slobodnom ispovedanju vere, pitala sam se, lakoverna, kakva jesam, i još pomislila da su studenti prava u Srbiji sigurno za ispit učili da se zakoni ni u sopstvenoj, a kamoli u tuđoj državi, ne donose na štrafti u Knezu, te da procedura obično ne uključuje upade u ambasadu, gađanje jajima i šaranje farbom po tuđoj imovini. (Nije ključno, ali da dodam i to da sam, neiskusna kakva jesam, pomislila i da studenti, a posebno diplomci Filološkog znaju da se u rečenici “Milo lopove, ne damo ti svetinje” negacija piše odvojeno, a ne zajedno, kako je trenutno najpoznatiji čačanski nastavnik srpskog i povremeni poslanik najvišeg zakonodavnog tela Srbije, u žaru legislativne borbe, na zidu crnogorske ambasade napisao).

Glupa, kakva jesam, nisam mogla da shvatim zašto bi neki zakon o slobodi religije u drugoj državi doveo do toga da se, na dostojanstvenom protestu bogobojažljive i pravde žudne studentarije, izvikuje “Ubij, ubij, ubij pedera” u sred Beograda, i da to nikome ne predstavlja problem, i zašto uopšte taj zakon, na kome se i zvanično i u saradnji sa međunarodnim institucijama, radi godinama, može da postane razlog za pozive na novi građanski rat?

Neupućena, kakva jesam, uzela sam da se uputim: pročitala sam zakon i vidim da strah da će neko SPC-u da otme Ostrog ili bilo koji drugi manastir istorijskog značaja – nema nikakvog utemeljenja, to ne samo da u zakonu ne piše, već je napisano upravo suprotno: vekovne svetilišta pravoslavnih Srba ostaju to što jesu i tu nema ni mehanizma ni namere da se stvar promeni.

Pa šta je onda problem, pitam se ja i prostodušna, kakva jesam, pomislim da je u ovakvim situacijama obično najlakše pratiti trag novca. Vera za veru, al večera za večeru, tu se ispostavi opet kao pozadina svih duhovnih previranja u nas i kad se malo pogleda imovinsko pravni odnos SPC-a, organizacije koja ne plaća porez ni jednoj državi u kojoj opasno privređuje, shvati se da nije problem Ostrog, već hotel Podostrog, da se tako poetski izrazim.

Problem dakle nije čiji je manastir, nego čiji će da bude, na primer, taj hotel od 60 soba, na 200 metara od mora u Budvi, pa još i dve stambene petospratnice pored, pa sve prateće građevine i ugostiteljski biznis koji se prostire na ukupno 12 kvadratnih kilometara koji su upisani u imovinu Srpske pravoslavne crkve za samo desetak godina od polovine devedesetih do nezavisnosti Crne Gore.

Dakle, ne vekovna imovina i ne duhovne svetinje, nego hotel i soliter od juče, e to je problem. U tu, inače, imovinu ulazi svašta, od parcele kod Buljarica, terena na Svetom Stefanu i u Bečićina, do cimer fraj u Starom gradu. I to samo u budvanskoj regiji relativno nedavno upisane imovine SPC-a, a uz to, kako stručnjaci tvrde, još oko 50 kvadratnih KILOMETARA neoporezovanog zemljišta koje SPC smatra svojim. Nisam još čula da svetinju na Slovenskoj plaži, ali čak i ja, neobaveštena kakva jesam, razumem da je u pitanju pogolemi biznis kome ovaj zakon, usput i ko iz kakvih namera, staje na put.

Nije li Amfilohije najavio izgradnju nove najveće srpske svetinje u Crnoj Gori, baš na tom terenu kod Budve, a uz pomoć vlasnika izvesnog lanca hipermarketa, koji je, obećavši da će da asfaltira prilaz do nove crkve, za uzvrat dobiti teren za nekoliko hiljada kvadrata svoje “diskont” samoposluge, na primer?
Ja sam inače plemenita u duši i razumem da su i vernici ljudi i njima treba diskont pića, ležaj u Risnu i soliter pun stanova, kad krenu u hodočašće, duhovnost zna da umori čoveka.

Ali ono što ne razumem je – kakve veze imaju srpski studenti i “studenti”, što se obuku u crno, nose crne zastave pa glavinjaju centrom Beograda noću, pevajući zlokobne i preteće pesme, lupajući usput, rekreativno, Prajd info centar, e da bi završili ispred Hrama po mraku, da pretnju okončaju tako da se od snimka zaledi krv u žilama. Kakav to “performans” te, skoro pa falange, izvode i kako je moguće da vas nije strah? Jer mene, naivnu, kakva jesam, stvarno jeste. Baš me jeste strah.