Osnovna prepreka hrišćanskom jedinstvu nije narod, već popovi i patrijarsi

piše: Dragan Veselinov

Iako vas gornji naslov podseća na Sremčeve pop Spiru i pop Ćiru, ovde nije u pitanju vojvođanski zaplet oko konjskog zuba pop Ćire i udaja popovskih kćeri iz 19. veka, već oko stvarnog popovskog rata u 21. veku. U Sremčevom romanu se popovi kod banatskog vladike u Temišvaru na kraju sukoba i izmire, ali popadije nikad. Ali kir Kirilo u Rusiji i kir Porfirije u Srbiji još nikako da se izmire sa ostalom hrišćanskom braćom u Svetskom savezu crkava. Kod Porfirija to ide nešto lakše nego kod vrdalamastog Kirila u Moskvi. Kir Porfirije ne može da odbaci osudu srpske vlade ruske agresije na Ukrajinu iako bi da menja granice Srbije, dok kir Kiril ne može da osudi ratnu kanonadu i promenu granica Rusije cara Putina iako podržava mir u čovečanstvu.

Uzgred, grčka reč „kir“ za gospodina, je službeni deo izražavanja uglednika u Svetskom savezu crkava kada se obraćaju pravoslavnim patrijarsima – i nemojte nikako drugačije da primite našu upotrebu te reči kao nedostojne najviših crkvenih velikodostojnika. Naprotiv, njima će naša etikecija biti draga. I malo ko je koristi , možda zbog Nušićevog „Kir Janje“.

KIRIJOS KIRIL

Svetski savez crkava je u Moskvi pokušao 17. oktobra preko svog generalnog sekretara fra Joana Sauce iz Rumunije da od kirijosa Kirila izmami reči ublažavanja podrške Putinovoj invaziji Ukrajine i približi moskovski patrijarhat stavovima gotovo svih kongregacija u ovoj organizaciji. Značaj Rusa u njoj je veliki, jer su moskovi gotovo najveći finansijski priložnici njenom radu. I najveća su hrišćanska crkva u njoj s obzirom na to da su rimokatolici izvan nje i uživaju u statusu posmatrača. Bezuspešno. Kiril je čak lažno pripisao Svetskom savezu crkava da nije osudio napad Moskve na Kijev i kazao „aktivno, ali neutralno stajalište Svetskog saveza crkava koje ne podržava nijednu stranu u ovom sukobu“ bi valjalo da se nastavi. Kazao jeste uopšteno da „rat nije svetački“ pri čemu je odmah podsetio da u „hrišćanskoj istoriji ima toliko primera“ kada se neko u samoodbrani lati oružja i da svoj život boreći se za živote drugih. To je bila njegova aluzija na navodno rusko pravo na Ukrajinu, Rusi iz Rusije daju živote za Ruse u Ukrajini, jer su Rusi u Ukrajini podjarmljeni Rusi. Očekivano, moskovska patrijaršija nije objavila šta je sve kir Kiril kazao Sauci, posebno ono da rat u Ukrajini nije svet, svetački.

A tek ovo, što sada sledi, nije objavila.

Pet dana posle Saucine posete Kirilu, vaseljenski patrijarh Vartolomej je 22. oktobra 2022. godine, za Kirila, pred svoj put u London radi proslave100. godišnjice osnivanja grčke crkve u Velikoj Britaniji i susret sa kraljem Čarlsom III, kazao ovo: „Mi smo neprekidno osuđivali najezdu i nasilje dok smo vatreno i bratski pozivali moskovskog patrijarha da se odvoji od političkog kriminala po cenu i da napusti svoj tron“. Glavni patrijarh je pozvao lokalnog na ostavku! Gotovo da je ovo šizma i ekskomunikacija! No, Moskovljanin je to verovatno mogao i očekivati s obzirom n to da je mesec dana pre ovog poziva , 21. septembra 2022. godine, patrijarh Vartolomej otišao u ukrajinski konzulat u Istanbulu da proslavi 31. godišnjicu ukrajinske nezavisnosti i tamo kazao da se „Majka Crkva solidariše sa borbom naroda raskomadane Ukrajine koji snažno i herojski brani teritorijalni integritet svoje zemlje“.

I nije to sve, slušajte kakvu je posrednu poruku patrijarh Vartolomej poslao i Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

KIRIJOS PORFIRIJE

Ekumenista, vaseljenski patrijarh Vartolomej je gotovo odlučnije nego ikad stao na stranu viševekovnih napora ka daljem pomirenju pravoslavne i rimokatoličke crkve kao priloga mira u svetu. Posle smrti patrijarha Germana u Srbiji, gotovo cela ekipa bosansko-crnogorskih-hercegovačkih vladika je ustala protiv ujedinjavanja pravoslavnih vernika sa drugim hrišćanskim strujama i samoljubivo drži da je ona šampion hrišćanske ortodoksije koja podrazumeva nepomirljivo nejedinstvo i sukobe. Nema spasa čovečanstvu bez ortodoksne interpretacije hrišćanstva u Velimirovićevskoj patrijaršiji u Beogradu. Samo Srbi u toj patrijaršiji razumeju nadfilozofsku ideologiju Otkrovenja za sve narode sveta. Pre devet dana je vaseljenski patrijarh rekao da zajedno sa „papom Franjom učestvuje u nadama da će jednog dana katolici i pravoslavni stići do punog zajedništva“. Prepreke tome su, kaže on, u crkvenim interesima i teološkim razlikama, a ne u željama vernika. I, to je tačno. Osnovna prepreka hrišćanskom jedinstvu nije narod, već popovi – raskoljnici, svađalice, zlatoljupci, samoljubci, osvajači i nedorasli humanisti. I patrijarsi, poput Porfirija, stanovnika tuđe rezidencijalne vile na Dedinju u Beogradu. Tako pravovernim kaluđerima u Srbiji idu državne vile i budžetske crkve sa podnim grejanjem, a narodu inflacija i zima. Ako je to ortodoksno hrišćanstvo, onda je ono malo kome potrebno.

SLOVENI SE JEDINI TUKU

Poslije Drugog svetskog rata Sloveni su jedini koji u Evropi ratuju, i to međusobno. Germani i Latini su se smirili, dosta im je svega. Glavni pokretač gužve i krvoprolića sada je postala Rusija, potom Srbija, a za njom Hrvatska i Bosna i Hercegovina. Crna Gora je u tome više sledbenik Srbije, ona jeste učesnik u jugoslovenskim sukobima ali nije strateški uzročnik bratoubilačkih ratova. Ona nije imala deklarisane ratne partije za razliku od ostalih jugoslovenskih teritorija. Sada, sa „demokratskom“ srpskom iredentom u Crnoj Gori pod vođstvom Srbije i Rusije, po prvi put trči u red pušaka. Poslednja stiže.

Otkud to? Ko se odvažava da to objasni? Mi u toj smelosti ili i nemoći ne odudaramo od ostalih posmatrača mada, kao i oni, možemo bojažljivo prineti samo poneko nedovoljno dokazivo obrazloženje. Ne moramo ćutati, iako nam Kant daje za pravo da i to učinimo, što je on zbog besa nazadnog pruskog kralja Fridriha Vilhelma II povodom njegovog stava o hrišćanstvu u „Religiji u granicama samog uma“ i učinio. Kaže Kant: „ Opozvati i oklevetati sopstveno ubeđenje podlo je i ne može se ni od koga tražiti; ali ćutanje je u ovom slučaju podanička dužnost i ako sve što se kaže mora biti istinito nije dužnost da se sve što je istinito i javno kaže“.

Evo istine, ipak ćemo je izneti, pa neka protivnici skoče: Rusi su opterećeni kompleksom manje vrednosti od zapadnih evropskih kolonijalnih naroda, ali i od Čeha i Poljaka. Njihovi bogati beže jedino na Zapad u talasima, dok se siromašni silom dokazuju nad malim azijskim narodima gde se naseljavaju da bi bar tamo bili gospodari. Njih je 8. oktobra 2022. godine, nagradio u ritualu talismanom od veprovih kljova i miomirisnim dimom navodni vrhovni šaman Rusije Kara-ul Dophun-ul podrškom ruskoj vojsci ,,za pobedu nad neprijateljima Rodine, Rusije“. On je šaman od Vladivostoka do Sočija. Zbog svog broja misle Rusi da su od Boga pozvani da budu i sveslovenske despotske poglavice a da je Moskva među pravoslavnima novi Konstantinopolis, treći Rim. Hiljadu prigovora i relativizacija možemo odapeti na prethodne tri rečenice, ali od njihovog jezgra nećemo odustati. Rusi su još u nezrelom omladinskom političkom dobu i još nemaju 18 godina, ali imaju mišiće Herkula. I neće njihovo vođstvo prihvatiti ni Sloveni ni ostali pravoslavni, niko ih takve neće. A besni su na Bugare koje jedino iskreno vole, a ostaviše ih i ovi.

NA SRPSKOM VUČJAKU CRNOGORSKI REP

Jedinu podršku Rusi imaju u podjednako nezrelom delu naroda u Srbiji i Crnoj Gori. Beogradski Srbi su mali Rusi, a nikšićki Crnogorci su mali Srbi. Na ruskom medvedu je srpski rep, a na srpskom vučjaku je crnogorski rep. Koliko dugo ove čudne prikaze mogu da žive u Srbiji i Crnoj Gori?

Živeće onoliko dugo koliko bude na životu politika Velike Srbije i svetosavlja. Znači slabljenja su se pojavila, no nema jemstva da se iz krize vlasti u Crnoj Gori i Srbiji neće izroditi još gora vlast. Nije nemoguće da se u samom parlamentu Crne Gore izvede državni udar i neustavno izbaci Đukanović iz kabineta – ali to ne može bez kriminalne sile, a može da iznudi i sukob na ulici i stranu vojnu intervenciju. Povoda za to daje sve slabija pozicija velikosrpske beogradske vlade koja je pod rastućim pritiskom većine u EU i SAD da se ostavi Rusije i kosovske iluzije. Ona jedva održava i međunarodnu finansijsku likvidnost Beograda dok tajno i nezakonito troši budžet naroda. Bude li ubrzo podlegla stranom pritisku, crnogorska parlamentarna većina može pasti u iskušenje da dok se to ne desi krene na fizički obračun sa raznim protivnicima, najviše sa DPS-om, i uvede zemlju u haos. Ona možda razmišlja ovako – ,,sad ili nikad“!

Crnogorsku srpsku iredentu slabi i slom saveza Banjaluka – Beograd zbog Dodikovog batlerskog obožavanja Putinove pažnje. Sada i Beograd vidi koliko mu Moskva radi o glavi, ona hoće srpsku vladu na kolenima pod Bosancem. Šumadinci i Vojvođani već ionako ne vladaju Srbijom pod najezdom spoljnih Srba. Sada i oni uviđaju da nije tačno da je ,,Srbin-Srbin“ i da je tobože svejedno ko je predsednik Vlade u Srbiji, jer Šumadinci i Vojvođani ne predsedavaju ni u Banjaluci , a ni u Nikšiću niti u Podgorici. Ideja Velike Srbije je pretrpela istorijski kontraudar u samom Beogradu, jer Beograd ne vlada spoljnim teritorijama, dok Beogradom vladaju stotine hiljada srpskih imigranata koje su ne samo žrtve nacionalističke politike akademika i Crkve, već i žele da begom iz deprivilegovanih provincija dožive u metropoli svetlost grada. Tu nema mesta nikakvom prigovoru.

DA LI JE ĐUKANOVIĆ POTREBAN CRNOJ GORI

Odgovaramo ovako, kao i svi što odgovaraju: Bez svakog se može. Mi se nadamo da u biračkom telu u Crnoj Gori stoji velika sila glasača koja jeste protiv dosadašnjeg predsednika republike, ali da nije za izdaju nezavisnosti Crne Gore i napuštanja politike ka integraciji sa EU. Ona nije ni za srpski nacionalizam kao para-religijsku filozofiju otkrovenja o prirodnom i večnom modelu Srbina, jer inače ne bi razumela neprekidnu promenu modela ponašanja ,,Srba“ od veka do veka. Jedno su bili jednožičani Srbi guslari iz 17. veka, kao Arsenije III Čarnojević, a drugo su šestžičani Srbi rok muzičari iz 21. veka, kao kir Porfirije Perić .

Nikšićka, budvanska i hercegnovska beogradska iredenta ne izgleda da je omiljena u proevropskoj opoziciji Đukanoviću, ona jedino želi da on sa osumnjičenom ekipom ode, ali ne i da Crna Gora postane beogradski vilajet sa veštačkim federalnim statusom. Bolji je za Crnu Goru federalni status u EU nego u Beogradu jer, pogledajte, samo pogledajte Vojvodinu. Pljačkom je pala na srbijanski prosek, a pre sto godina je bila razvijenija od Hrvatske, a do pre 40 godina je pančevačka industrija imala veći društveni proizvod od cele Crne Gore! Prosečna sadašnja plata u Crnoj Gori od 718 eura jeste veća od 695 eura kolika je u Srbiji, ali je ona izazvana propagandnom potrošnjom podgoričkog budžeta koji se ne može napuniti bez međunarodnog kredita, novih carina, novih poreza i dva puta duže turističke sezone – a to je sve malo moguće i nemoguće. Neka čak i Đukanovića nema, vladi u Podgorici će biti bliža saradnja sa fondovima Evopske unije i Međunarodnog monetarnog fonda nego sa Beogradom zavisnim od arapske kreditne milostinje. U suprotnom, sve što Budva leti zaradi, na jesen će u Beograd, na rebalans.

ZAŠTO JE DPS STAO

Snaga Demokratske partije socijalista nije opala zbog spoljne politike, već zbog unutrašnje. Opala je zbog nedovoljnih odgovora na optužbe za autokratizam, bezakonje, korupciju i klijentelizam. Neće to nestati ni kod novih vlasti. Biće to, čini se, još jače, vidi se to ne samo po stepenu varvarskog partijskog nepotizma, već i po stepenu helikopterskog nepoštavanja zakona i sloma kulture izražavanja, na koju su Crnogorci uvek mogli da se ponose. Utihnuo je i sjajan crnogorski smisao za humor i beskrajno nadgornjavanje ,,u korist“ ružnih reči i difamije ličnosti.

Demokratska partija socijalista je istorijski zaslužna za obnovu nezavisne crnogorske zastave, zaslužna je za vezivanje monetarne politike za sudbinu eura i Evropske unije, zaslužna je što je Crna Gora zadovoljila sve kriterijume EU i njene Venecijanske komisije za konačno glasanje o ujedinjenju sa Briselom, zaslužna je za vezivanje nezavisnosti Crne Gore za sistem kolektivne bezbednosti u NATO-u, zaslužna je za pretvaranje Crne Gore u evropsku turističku silu, zaslužna je za brz urbani razvoj i zaslužna je za otvorenost kulturnih sloboda – do koncerta Madone i Rolingstonsa , i Njujork džez festivala. I naša knjiga ,,Moj Bog/Pitajte Popa“ izašla je u crnogorskoj atmosferi slobode, dok je u Beogradu nije htela štampati nijedna vodeća izdavačka kuća – da se ne povrede srca kir Porfirija i Šešeljevih epigona u Vladi Srbije .

Ali Demokratska partija socijalista je od 2020. godine stala ne oporavivši se od prve kazne zbog unutrašnje politike. Sačekala je drugu kaznu u oktobru 2022. godine bez obrazloženja zašto ćuti. Neće Crna Gora propasti ako ona nastavi i dalje da spava.

Iako nismo ,,kantovci“ slažemo se sa Kantom, doduše, samo prividno, da metafizički pojmovi poput razuma, slobode, pravde, istine, sreće i hiljadu drugih, postoje nezavisno od razumevanja svake generacije, a priori, po sebi. Kant nije u pravu, ne postoje. Ne lete po vazduhu pojmovi o društvu da ih mi hvatamo, pa bi mi bili ono čega se dočepamo, to bi onda bila naša nasumična civilizacija. Tada bi zavisila od slučaja, od srećki. Ni reč ,,sloboda“ nije moguća ako joj prethodni naraštaj nije dao svoj pojam. Reči nisu besmisleni skupovi glasova. Tako će i Crnoj Gori nove snage morati da na temelju dosadašnjeg političkog iskustva odrede novi crnogorski državni pojam, da sada zaista kažemo kantovski, a posteriori. Neka to učine u miru, a ako ne, ničija sveća nije večno gorela.