Nema mjesta za murale ukrajinskih spisateljica u ruskoj guberniji

Piše: Tomislav Marković (Al Jazeera Balknas)

Više od godinu dana na Vračaru se šepuri mural posvećen Ratku Mladiću, uz propratnu zahvalnicu “Đenerale, nek je tvojoj majci hvala”. Sva nastojanja građanske javnosti da se freska ratnog zločinca ukloni sa zida stambene zgrade ostali su bez rezultata. Naprednjačka vlast podržava ukazanje Mladićevo, jer ga očigledno drži za heroja, pa je onda sasvim prirodno da ulice srpskih gradova budu ukrašene njegovim likom.

Nije vračarska mazarija usamljena, daleko od toga. Inicijativa mladih za ljudska prava pokrenula je akciju mapiranja simbola, grafita, murala, stensila koji slave Ratka Mladića, pa je napravljen i mali popis ovih zlikovačkih artefakata. Takvih slikarija ima više od 220, u 12 gradova, a preko 20 posto nalazi se na zidovima javnih obrazovnih ustanova. Neka deca od malih nogu uče na koga treba da se ugledaju.

Za razliku od aplikacija masovnog ubice, slike nekih drugih ličnosti nemaju mira, jer ne uživaju državnu zaštitu, a ni prećutno odobravanje tihe većine, tog specifičnog oblika javnog mnjenja koje ne daje glasa od sebe. Tek što su anonimni umetnici oslikali mural sa likom spisateljice Lesje Ukrajinke (1871-1913), a već su se našli vandali da crnom farbom poliju pesnikinjin lik i njene stihove. Nepoznati počinitelji nisu se zaustavili na uvijanju u crno ukrajinske književnice. Uništeni mural se nalazi na Malim stepenicama, blizu Brankovog mosta, a nedaleko odatle, na Kalemegdanu, bila je postavljena izložba dečjih likovnih radova pod nazivom “Mama, ne želim rat”. Iste noći kada je Lesjin mural zavijen u crno uz malu pomoć farbe, dečji crteži i slike precrtani su velikim crnim slovom “Z”, simbolom Putinove agresije na Ukrajinu.

Napad na uličnu umetnost

Udruženje Krokodil pozvalo je javnost da osudi ove vandalske činove i državu da reaguje. “Upozoravamo da je u oba slučaja reč o otvorenom napadu na uličnu umetnost koja predstavlja kontrapunkt dominantno desničarskom senzibilitetu prisutnom u delu našeg društva, među onima koji otvoreno podržavaju agresore, uživaju u tuđoj nesreći a kukavički uništavaju radove nevine dece i crnom bojom se bacaju na klasične stihove jedne evropski priznate pesnikinje”, poručili su iz Krokodila. Ocenili su i da ovaj “opasni ulični intervencionizam direktno podstiče širenje mržnje, nasilja i izaziva strah kod građana Srbije”.

Državna reakcija je izostala, što je bilo sasvim očekivano, s obzirom da je vode Šešeljevi i Miloševićevi kadrovi koji su ostali verni mladalačkim idealima rata, šovinizma, mržnje, razaranja i smrti. Ko je kriv Lesji Ukrajinki što je pisala poeziju i drame, što je bila poliglota i prevoditeljka, što se bavila političkim i feminističkim aktivizmom? Ko joj je kriv što je klasik ukrajinske književnosti? Da je ubijala decu po Sarajevu i Ukrajini, da je opsedala gradove i otvarala konc-logore, da je odgovorna za ratne zločine i genocid – naprednjačko-socijalistička vlast bi zaštitila njen mural, niko ne bi smeo ni da ga pipne.

Stihovi Lesje Ukrajinke koje su ljubitelji Vladimira Putina zalili farbom glase “Ne, živa sam! I živeću večno! U srcu nosim nešto što ne umire!”, preuzeti su iz poetske drame u tri čina objavljene 1911. godine pod naslovom “Šumska pesma”. Državni organi ove moralno posrnule zemlje nemaju razumevanja za fantaste koji u srcu nose nešto što ne umire, njima su bliski samo oni koji u srcu nose mržnju prema drugim narodima i verama, a pritom su spremni i da je otelotvore u granate i snajperske metke. Doduše, bliski su im i oni koji mrze pripadnike iste vere, pravoslavne, kao što vidimo po podršci koju uživa Putinovo ubijanje pravoslavaca po Ukrajini.

Uništeni dečji crteži

Zlokobno slovo “Z”, tu svastiku XXI veka, putinofili su nažvrljali preko crteža poljske dece nastalih za vreme Drugog svetskog rata i radova ukrajinske dece naslikanih ove godine, tokom ruske agresije na njihovu domovinu. Milioni dece napustili su Ukrajinu otkad je njihova zemlja napadnuta, ali u našim obožavaocima patnje i razaranja to očigledno ne može da izazove ni zrno empatije. Dok njihov idol, mali KGB agent, ubija Ukrajince, uništava infrastrukturu i ostavlja milione civila bez struje i vode, bez grejanja, u tami – ovdašnji putinoljupci skrnave dečje crteže, nevini krik mališana protiv bezumlja rata i nasilja. U rusko-srpskom svetu svako deluje u okviru svojih mogućnosti: neko se služi dronovima, granatama i mecima, a neko crnim sprejom.

Čudovišno pomanjkanje saosećanja koje stoji iza uništavanja dečjih radova moglo bi da iznenadi samo nekog posve naivnog. Vandalska akcija izvedena je pod okriljem noći, anonimno, za razliku od slavljenja ruske agresije koje se već mesecima odvija na društvenim mrežama. Tu se ljubitelji slova “Z” mirno i otvoreno raduju rušenju i ubijanju, navijaju za okupatorsku vojsku, praznuju što će se žene, deca i starci smrzavati, i ostavljaju neizbrisive tragove sramote koja će ih nadživeti.

Za patnju dece smo gluvi i slepi, za njihove crteže i slike nema mesta na našim ulicama, ali zato decoubici Ratku Mladiću pripada počasno mesto u javnom prostoru. Jesmo već godinama izloženi svakodnevnoj ruskoj propagandi, medijski prostor nam se pretvorio u kremaljsku kloaku, ali ipak nije baš sve ni do lažnih informacija i sumanutih narativa. Putinova propaganda pala je na plodno tle, decenijama đubreno šovinizmom, mržnjom, poricanjem zločina, negiranjem genocida, odbijanjem da priznamo da smo odgovorni za bilo šta. Ravnodušnost prema patnji drugog čoveka, prema stradanju nevinih, uključujući i decu, dugo smo trenirali, pa nam ne pada teško da istu nečovečnost pokažemo i prema Ukrajincima.

Neuspela restauracija

Ruski umetnici su pokušali da reastauriraju mural posvećen Lesji Ukrajinki, ali ih je tokom rada napala grupa obožavalaca Putina, zgrabili su njihove četke i farbe, i ponovo polili pesnikinjine oči crnim akrilom. O tome je javnost obavestila neformalna grupa “Rusi, Ukrajinci, Belorusi i Srbi protiv rata” koja pokušava da osvesti ovaj naš rusko-srpski polusvet ogrezao u razbojničke sanjarije. Dok su umetnici nastojali da vrate mural u prvobitno stanje, pored njih se na biciklu provezao neki Rus malo drugačijeg političkog usmerenja i promrmljao s neodobravanjem: “Što su Ukrajinci navalili da dolaze ovamo?”

Lepo čovek pita, iskreno začuđen. Došao je u zemlju u kojoj je kult Vladimira Vladimiroviča snažniji nego u matuški Rusiji, oseća se kao svoj na svome, i sad se tu našli neki Ukrajinci da mu kvare utisak. Malo im je što je dotični gospodin nije obukao uniformu i otišao da ubija po Ukrajini, nego mora da gleda murale ukrajinskih spisateljica u ruskoj guberniji. Ne bi me čudilo da uskoro počne negodovanje što u Srbiji ima Srba koji ne obožavaju Putina, podržavaju oslobodilačku borbu Ukrajine i žele da svoju domovinu liše malignog kremaljskog uticaja. Veliko je pitanje koliki je procenat Rusa koji su došli u našu zemlju zaista protiv ruske agresije na Ukrajinu, Putinovog diktatorskog režima i otadžbinske imperijalne ideologije. Slutim da mi se rezultati jednog takvog istraživanja ne bi nimalo svideli.

Ruski gubernator u Srbiji

Po svemu sudeći, ova zemlja pripada Rusima i Srbima koji obožavaju Putinove zločine, svi ostali nisu dobrodošli. Drugačije i ne može da bude u državi u kojoj se ruski ambasador Aleksandar Bocan-Harčenko ponaša kao gubernator. Svaki čas gostuje po televizijskim studijima, sveprisutan je u vučićevskim medijima, svako malo smatra o političkim problemima i odlukama koje se tiču samo Srbije, meša se u sva moguća i nemoguća pitanja srpske politike. Ambasador zabranjuje predsedniku Skupštine Srbije da učestvuje na Krimskoj platformi u Zagrebu, pretećim tonom govori o mogućnosti da Srbija uvede sankcije Rusiji, sastaje se s predsednikom Aleksandrom Vučićem oko takozvane krize na severu Kosova, i sve u tom gubernatorskom stilu.

Dovoljno je da opozicioni poslanik Borko Stefanović samo pomene da će staviti na dnevni red Skupštine raspravljanje o potencijalnom uvođenju sankcija Rusiji, odmah ruski ambasador pošalje preteću poruku i upita poslanika da li “vodi računa o mišljenju većine građana Srbije”, podsećajući da je, prema istraživanjima izvesnih rusofila, više od 80 posto srpske javnosti protiv sankcija. A ne pominje ambasador da je za takvo raspoloženje zaslužna upravo kremaljska propaganda kojom nas rafalno obasipaju iz svih mogućih medijskih ispostava, sa blagoslovom predsednika Srbije.

Takođe mu ne pada na pamet ni da bi srpski političari trebalo da vode računa o interesu svoje zemlje, a ne o tome što većinska javnost papagajski ponavlja floskule iz kremaljske kuhinje. Doduše, ni taj opozicioni predlog ne dolazi iz pravih razloga, oni bi da uvode sankcije zbog investicija iz Evrope i šićardžijstva, a ne zato što je Rusija teroristička država koja sprovodi genocid u Ukrajini, i što takvu zemlju treba osuditi bez kalkulacija, iz očiglednih razloga. No dobro, od naše opozicije se ne može očekivati previše, ali to je naš problem, neprihvatljivo je da se ambasador druge zemlje ponaša kao gazda u našoj kući. O politici Srbije bi trebalo da odlučuju predstavnici koje su građani izabrali, pa makar ta politika bila i naopaka, a ne ruski ambasador. To je naša stvar, a ne stvar stranih ispostava. Kao što je naša stvar i kome ćemo crtati murale na našim zidovima, a ne nekih Rusa koji sa bezbedne udaljenosti obožavaju svog krvavog hazjajina.

U srcu nosimo nešto što ne umire

Delo Lesje Ukrajinke nije previše poznato kod nas, njene pesme objavljivane su po antologijama, a izašla je i jedna knjiga njene poezije pod naslovom “Lomikamen”, u prepevu više prevodilaca među kojima je bila i Desanka Maksimović. U današnje vreme Lesjina pesma “Contra spem spero!” (Bez nade nadam se!), napisana daleke 1890. godine, deluje pomalo proročanski. Na kraju te pesme Ukrajinka piše: “Ja ću uz strmen gore okamenjene / Na vrh da nosim kamen nerazrušiv / I, dok nosim svoje preteško breme, / Veselu pesmu želim da pevušim. / Tokom duge, neprozirne noći mračne, / Držaću stalno otvorene oči, / Tražeći odsjaj prozirne zvezde zračne, / Vladarke svetle zatamnjenih noći”.

Ponovo smo se našli u neprozirnoj, mračnoj noći, u tami koja stiže direktno iz Kremlja, a domaći poslušnici je distribuiraju svim građanima Srbije. Kod nas je ta tama mentalna i psihička, a Ukrajincima je bukvalna, jer ih ruski gospodar tame ostavlja bez struje. Teglimo preteško breme otpora kremaljskom zločinačkom režimu i njegovim srpskim satelitima. Uprkos nepovoljnim izgledima, ne padamo u očajanje, naša pesma je vesela, jer dolazi iz čistog srca, iz radosti postojanja i unutrašnje slobodu koju nam nijedan diktator ne može oduzeti.

Na tom tegobnom putu držimo otvorene oči i pogledom tražimo odsjaje zvezda vodilja. Među blistavim nebeskim putokazima prepoznajemo i oči Lesje Ukrajinke, nema te crne farbe koja bi potamnila njihov sjaj. Uzaludna su sva zlikovačka nastojanja raznih vandala, razbojnika, nasilnika, ubica, smrtoljubaca, neljudi da nas unište, jer u srcu nosimo nešto što ne umire. Oni koji su svoja srca ispunili mržnjom i mrakom, oni što i pre smrti bivaju mrtvi, nikada to neće razumeti.