Može li Vladimir Putin ikad biti izveden pred sud?

Piše: Zorana Šuvaković

Da li će odgovorni za agresiju na Ukrajinu ikada biti procesuirani pred pravim sudom? Ima li nekog ko ne vidi da u ovom ratu svedočimo agoniji civilizacije i ljudskosti: prekršene su sve konvencije, uništavaju škole, pozorišta, bolnice, izvode se masakri nad civilima… milioni nesrećnika odlaze u trajno izbeglištvo, poništeno je sve što su porodice sticale, obogaljene su ljudske veze…

Uprkos ratnim zločinima velikih razmera, nema optuženičke klupe, nema tog suda koji bi imao jurisdikciju da lidera velike sile kao što je Rusija pravno procesuira i odmeri mu kaznu. Čak ni u Hagu, gradu sa nekoliko međunarodnih sudova, pojedinačna krivična odgovornost osoba sa državljanstvom iz velikih sila bi se eventualno mogla odmeravati samo kad bi se svi, pa i oni najveći, složili i u praksi pokazali da je međunarodno pravosuđe univerzalna vrednost. Ta pravda nije dostižna. Da li je ona bar na vidiku?

Zločinci se vraćaju u Beograd, Zagreb, Sarajevo, Banju Luku…

Mnoge su zamke u okviru međunarodnog prava tako zakovane da niko ko pripada funkcionerskoj eliti velikih sila ne može da kao optuženik uđe u pravosudnu proceduru. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija osnovao je Međunarodni sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji (1993), pa su mnogi ratni zločinci osuđeni na tom sudu. Posle 24 godina postojanja, nasledio ga je Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove. Verovalo se da je MKSJ pionirski poduhvat za univerzalno međunarodno pravosuđe, iako je ovaj sud imao nadležnost ograničenog geografskog i nacionalnog dometa, pred njim se odgovaralo samo za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije u toku ratova devedesetih godina.

Takvog suda neće biti za zločine počinjene u Ukrajini, jer Rusija, kao stalna članica, ima pravo veta u Savetu bezbednosti UN-a. Da su Slobodan Milošević, njegovi saučesnici i naslednici imali pravo da blokiraju osnivanje Haškog tribunala, nikada ne bi niko od njih dospeo do Sheveningena, niti bi se prikupila tako ogromna dokumentacija o zločinima koji su unesrećili milione civila iz nekadašnje Jugoslavije.

Druga je priča to što ni do danas u udžbenicima istorije ne postoje verodostojne lekcije koje bi poučile našu decu o nedopustivim zločinima. I što se pravosudno osuđeni ratni zločinci, čak i posle odležane kazne, vraćaju u Beograd (ili Zagreb, Sarajevo i Banjaluku) sa famom (naj)pravednika. Da je njihov kriminal medijski i sa vrha promovisan u nadčovečansko nacionalno rodoljublje, to se i golim okom može videti i čuti na svakom koraku i na nacionalnim frekvencijama u Srbiji. “Nemojte više ponavljati laž da istoriju pišu pobednici”, zamolila je tim povodom Dubravka Stojanović na skupu antifašista pre neki dan. “Istoriju piše ko god stigne, i ko se dohvati olovke”, insistira profesorka Filozofskog fakulteta, oslanjajući se na praksu iz domaćeg obrazovanja.

Znalci predviđaju da će Putina klupa ostati prazna

Na tom skupu, skrajnutom u još neporušenim starim zdanjima kraj oblakodera “Beograda na vodi”, utvrđen je jedan od najaktuelnijih zadataka antifašista: da se detektuju sve fašističke fobije, svi naopaki nacionalizmi. Jer, kako su se učesnici ovog panela složili, antifašizam je “nadnacionalnost”, borba za slobodu od svih uzurpirajućih koncepata. No, vratimo se zločinima koji se iz dana u dan šire po teritoriji suverene države i na počinitelje, koji su svoju agresiju “preobukli u borbu protiv fašizma”.

U Hagu postoji od 2002. godine i stalni Međunarodni krivični sud za ispitivanje individualne odgovornosti. Ali, teško da će za Vladimira Putina u Hagu moći da se rezerviše optuženička klupa. Ako se to formalno i desi, znalci predviđaju da će sedište ostati prazno. Rusija je povukla svoj potpis sa osnivačkog statuta MKS-a samo dan pošto je ovaj sud objavio izveštaj u kojem je ruska aneksija Krima klasifikovana kao okupacija. Bio je to novi udarac naporima da se uspostavi globalni pravni poredak za gonjenje počiniulaca genocida, ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti.

Doduše, samo na nivou simbolike. Jer, ni pre toga Rusija nije ratifikovala Rimski statut, iako ga je prethodno potpisala. Zbog odbijanja da velike sile i neki od njihovih saveznika priznaju jurisdikciju haškog suda, Južna Afrika, Burundi i Gambija nagovestile su da se takođe povlače, nakon pritužbi da su tužilaštva MKS-a fokusirana gotovo isključivo na afrički kontinent.

MKS se borio da pridobije najšire međunarodno priznanje. Ali, univerzalnu pravdu nisu bile sklone da podrže najveće države na svetu: uz Rusiju, SAD, Indija i Kina, kao i većina bliskoistočnih država, odbile su da ratifikuju Rimski statut kojim je uspostavljen sud. Oko 120 zemalja, uglavnom manjih država, ratifikovalo je sporazum. Posle Brexita i pobede Donalda Trumpa na predsedničkim izborima u SAD-u, plima nacionalizma preti da potopi i ono što je ostalo od nadležnosti međunarodnih institucija.

“Mi smo u društvu zemalja kao što su Iran, Sudan, Kina i, da, Rusija, kao jedna od nekoliko nacija koje su odbile da se potpišu na ovu osnovu međunarodnog prava”, piše u Washington Postu predstavnica Minnesote u Kongresu SAD-a. Ilhan Omar, rodom iz Somalije, gde je živela do osme godine, zalaže se u svojoj kolumni za univerzalnu pravdu bez izuzetka, kako bi se svi odgovorni za ratne zločine procesuirali, bez obzira na nacionalnost i državljanstvo.

“Kao osmogodišnja devojčica u Somaliji, sećam se da sam gledala naoružane milicije kako prolaze pored prozora moje porodice, čula kako bombe eksplodiraju ispred naših vrata i pitala se da li je naša kuća sledeća. Nijedno dete u Ukrajini, ili bilo gde u svetu, ne bi trebalo da bude svedok onoga čemu sam ja bila svedok kao devojčica.”

Dug je historijat sporenja Amerike sa haškim sudom

Danas se američka kongresmenka Ilhan Omar zalaže da Putin odgovara pred MKS-om. Ali, to bi možda bilo moguće, samo kad bi i SAD priznao jurisdikciju MKS-a nad državljanima zemalja koje nisu njene članice. Još pre više od godinu dana ona je naglašavala da Amerika mora imati isti pravni aršin i da “sve žrtve zločina protiv čovečnosti” zaslužuju da počinioci budu kažnjeni: “Videli smo nezamislive zločine koje su počinili SAD, Hamas, Izrael, Avganistan i talibani. Pitam ministra [spoljnih poslova SAD-a] Antonyja Blinkena: Gde ovi ljudi mogu da potraže pravdu?”

“Ako se protivimo istragama u zemljama poput naše, koje se nisu pridružile MKS-u, kako možemo podržati istragu o Rusiji, drugoj zemlji koja se nije pridružila sudu?” Ovo je američke zakonodavce upitala Ilhan Omar. I još nije dobila zadovoljavajući odgovor.

Istorijat sporenja Amerike sa stalnim haškim sudom je dug. Moglo bi se čak reći da se entuzijazam sa kojim je SAD potpomogao i podržavao procesuiranje zločina počinjenih u bivšoj Jugoslavije, pred ad hoc MKSJ, pretvorio u suštu suprotnost kada je reč o delovanju međunarodne pravde i okrivljavanju američkih državljanja za ratne zločine. Koliko god da je Washington isticao kako pojedine ličnosti moraju odgovarati pred MKSJ-em, kako bi se skinula ljaga sa celog naroda, još su uporniji u sprečavanju da se krivica njihovih državljana premerava pred stalnim krivičnim tribunalom. Izgovor da Amerika sama sudi onima koji su prekoračili konvencije ratovanja ne pije vodu. Mnogo je dokumentarnih filmova snimljeno o razaranju Bagdada i stradanju u Avganistanu, ali je veoma malo ili nimalo sudskih epiloga tih nedela.

Zakon kojim se zabranjuje podrška Washingtona MKS-u

Iako Hag važi za svetsku prestonicu međunarodnog pravosuđa, ono gotovo nikad nije pokazalo delotvornost nad ratnim zločinima koje su počinili Amerikanci, Kinezi ili Rusi. Kada je u Hagu počinjao da radi stalni Međunarodni krivični sud (MKS), pod administracijom Georgea W. Busha, Sjedinjene Američke Države su donele zakon kojim se zabranjuje bilo kakva podrška SAD-a MKS-u i ovlastile su vladu da koristi “sva neophodna sredstva” za repatrijaciju bilo kog američkog državljanina koji je pritvoren od ovog suda.

Bushova administracija je čak upotrebila diplomatiju prinude da izvrši pritisak na države da potpišu bilateralne sporazume o imunitetu i da eksplicite navedu da nikada neće predati američke državljane haškom sudu. Državni sekretar Antony Blinken je prošle godine ponovio “dugogodišnji prigovor SAD-a na napore MKS-a da potvrdi nadležnost nad osobljem država koje nisu članice”. Drugim rečima: Amerika se ne pridružuje MKS-u i nemojte da istražujete nas ili bilo koga ko nije član.

Ilhan Omar rezonuje da je upravo ta pozicija ono što sada opterećuje SAD dok traži odgovornost za Putina. “Ako se protivimo istragama u zemljama poput naše, koje se nisu pridružile MKS-u, kako možemo podržati istragu o Rusiji, drugoj zemlji koja se nije pridružila sudu?” Ilhan Omar, koja u američkom Kongresu od 2018. godine nastupa zajedno sa grupom mladjih kongreskinja sa levog krila Demokratske stranke, smatra da SAD mora da postane članice ovog suda.

‘Kvintesencija ratnog zločina’ u ukrajinskim gradovima

Debata o mogućem suđenju Putinu pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu rasplamsala se u SAD-u, naročito otkako je predsednik Joe Biden nazvao ruskog predsednika ratnim zločincem, objasnio da se moraju prikupiti svi detalji zločina u Buči i drugim mestima kako bi se stvorili uslovi za pravo “procesuiranje ratnog zločina”. Pojedini stručnjaci ne slažu se sa mišljenjem Ilhan Omar, bar ne u onom delu u kojem ona govori o neophodnosti da se i SAD priključi haškom sudu ako žele da se on bavi univerzalnom pravosuđem, pa i da izvede Putina pred međunarodno sudsko veće.

Istovremeno ukazuju da postoje jaki dokazi kako su u Ukrajini počinjene teške povrede Ženevske konvencije. Londonski Guardian  citira Jonatana Hafetza, eksperta za međunarodno krivično pravo, koji likvidaciju civila u Buči naziva “kvintesencijom ratnog zločina”, dok Moskva negira odgovornost i tvrdi da “nijedan civilni pojedinac nije bio ugrožen od strane ruskih vojnih snaga”.

Kako bi se prikupljali dokazi za ovaj proces ako Rusija nije članica ovog suda i nema obavezu da otvori svoja dokumenta? Dokazi se mogu graditi na osnovu informacija koje su prikupile američke i savezničke obaveštajne službe, ukrajinska istraživanja na terenu, forenzički izveštaji, materijali međunarodnih organizacija, otkrića nezavisnih medija, njihove fotografije, intervjui i dokumentacija, odgovara Jake Sullivan, američki savetnik za nacionalnu bezbednost. Na sličan način prikupljani su i dokazi na suđenju Slobodanu Miloševiću, s tim što se Srbija obavezala da sva postojeća dokumenta izruči Haškom tribunalu.

Trump je bio jasan: MKS nema legitimitet i autoritet

A kako da se dokaže da su Putin i njegov najuži krug krivci za zločin koji se desio na terenu? Tužilaštvo bi moglo da tvrdi da su Putin i njegov najuži krug počinili ratni zločin tako što su naredili nezakonit napad, ili su znali za počinjene zločine a nisu učinili ništa da ih spreče, rezonuje drugi ekspert. Philippe Sands, profesor na Univerzitetskom koledžu u Londonu, kaže za AP da postoji rizik da se sve završi za neku godinu na suđenjima ljudima srednjeg nivoa, dok će oni glavni, “odgovorni za ovaj užas – Putin, [ministar spoljnih poslova Sergej] Lavrov, ministar odbrane [Sergej Šojgu], obaveštajci i finansijeri koji ga podržavaju, biti oslobođeni”.

Ali, pre nego što budu osuđeni ili oslobođeni, kako ih uopšte dovesti u Hag i smestiti u pritvorsku jedinicu Sheveningen (istu zgradu koja se koristila i za optuženike pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju)? Najveći deo stručne javnosti smatra da bi takvo suđenje imalo težinu jedino ukoliko bi se odigralo u Hagu, i to u MKS-u, sudu otvorenom pre 20 godina, u kome se već presuđivalo vinovnicima zločina protiv čovečnosti. Ali, oni su mahom bili sa afričkog kontinenta.

Glavni tužilac MKS-a Karim Khan već u februaru je otvorio istragu povodom ruske invazije na Ukrajinu. MKS će izdati naloge za hapšenje ako tužioci dokažu da postoje “razumne osnove” da su počinjeni ratni zločini. Ali, šanse da se Moskva povinuje nalogu su minimalne, a MKS ne može suditi nekome u njegovom odsustvu. Nespremnost SAD-a da se pridruži sudu izazvaće, kao i mnogo puta do sada, optužbe za hipokriziju, koja nije bez osnova. I danas mnogima odjekuju reči bivšeg, a možda i budućeg, predsednika SAD-a Donalda Trumpa, koji je bio i ostao otvoreni protivnik svih međunarodnih institucija: “Što se Amerike tiče, MKS nema legitimitet ni autoritet.”

Bijes i poziv stogodišnjeg tužioca Nirnberškog suda

Pripretio je da će svako ko pokuša da se u okviru bilo kog suda propituje oko američkih zločina počinjenih u Avganistanu biti izložen američkim sankcijama. Sve je više pobornika ideje da ruskim agresorima sudi specijalni ad hoc sud. Ali, da bi se takav tribunal osnovao, potrebno je da prođe kroz sito Ujedinjenih nacija. A to podrazumeva potpunu rekonstrukciju ove institucije i davanja mnogo većih prava Generalnoj skupštini UN-a i oduzimanje prava veta stalnim članicama Saveta bezbednosti UN-a.

Iz ovih zamki, koje je svet sam sebi zakovao, može se privremeno izaći samo ako bi se osnovala neka ustanova poput Nirnberškog suda. Međunarodni vojni tribunal, poznatiji kao Nirnberški sud, koji je 1945. i 1946. godine sudio vođama nacističkog nemačkog Reicha, bio je prvi međunarodni krivični sud za optužene počinioce krivičnih dela predviđenih međunarodnim pravom. Nirnberški sud bio je sud pobednika. Nemačka je izgubila rat. Njene oružane snage su pre toga kapitulirale, a teritorija Nemačke je okupirana. Nirnberški sud je delovao na osnovu Londonske povelje od 1945. godine, u čijem usvajanju niko iz Nemačke nije učestvovao. Sudije i tužioci u Nirnbergu bili su isključivo državljani četiri velike pobedničke sile – SAD, tadašnji SSSR, Velika Britanija i Francuska.

Poslednji među Nirnberškim tužiocima je još živ. Benjamin Ferenz u martu je napunio 102 godine, živi na Floridi i kipti od besa zbog ratnih zločina koje gleda na televiziji. Ferencz je napisao nekoliko knjiga o međunarodnom pravu i aktivno je učestvovao u formiranju Međunarodnog krivičnog suda u Hagu. Agitovao je da se SAD pridruži ovom sudu, ističući da pred “zakonom i pravom svi moraju biti jednaki”. “Saddamu Husseinu treba da se sudi, ali i Georgeu W. Bushu takođe, jer je Irački rat otpočeo SAD, bez dozvole Saveta bezbednosti UN-a” rekao je u intervjuu u avgustu 2006. godine.

‘Zločini koje Rusija čini sramota su za ljudsko društvo’

Kasnije, posle nekoliko godina, opet je ponavljao da bi “upotrebu oružanih snaga radi postizanja političkog cilja moralo da osudi i međunarodno i nacionalno zakonodavstvo”. Tri dana posle ubistva Osame bin Ladena, New York Times je objavio pismo u kome Ferencz kritikuje Washington zato što je izveo ovo pogubljenje bez suđenja i kaže da “…nezakonito pogubljenje podriva demokratiju, čak iako su likvidirani osumnjičeni za masovne zločine”.

Pločnik koji vodi do Palate mira u Hagu je pre pet godina dobio ime po nirnberškom tužiocu Benjaminu Ferenczu. U martu je dočekao novinare u svojoj kući i vikao je iz sveg glasa: “Zločini koje Rusija čini sramota su za ljudsko društvo, odgovorni treba da odgovaraju za agresiju, zločine protiv čovečnosti i ubistva… to je realno. Želim da vidim Putina iza rešetaka. Potrebna je odlučnost da to uradimo. Oni ne žive na Mesecu!”

Na zemlji žive ljudi koji žele mir i slobodu. A pre svega pravdu jednaku za sve.