Utorak, 16 Jula, 2024
Rubrika:

Moć Zapada

Putinova agresija na Ukrajinu zapravo je demonstrirala svu političku, ali i moralnu nadmoć Zapada. Ne samo zato što je ikonički neutralnu Švedsku i Finsku pogurala u pravcu NATO, ili zakotrljala novo jedinstvo među državama članicama EU. I možda ubrzala prelazak na obnovljive izvore energije, na čemu nam zahvaljuju i Mater Planeta i naša deca. Ne, Putinova agresija je pre svega podsetila građane Zapada da svoje političke sisteme i društvene vrednosti ne uzimaju zdravo za gotovo.

Piše: Aleksej Kišjuhas (danas.rs)

Rat u Ukrajini se posmatra i kao apokaliptični sukob između Zapada i Istoka.

A u Moskvi, i kao sukob između pravovernog i bezbožnog, duha i materije, te ruske duše i američkog tela. Što uvredljivo znači i da su građani Ukrajine samo pasivne figure ili pioni u nekakvoj geopolitičkoj igri rata ili merenju spolovila. A ne istinski heroji i borci protiv okupatora koji (za razliku od nas?) slobodno odlučuju, znaju šta hoće, i gde pripadaju – a to je Zapad. I sad, pre nego što se Vladimir Putin nasukao i vojno izblamirao pred Kijevom, ovdašnji ruskokolonaši su u toj „specijalnoj operaciji“ videli ono što uzalud priželjkuju već trideset godina – buđenje Rusije i ofanzivu na zapadni poredak. Slom Zapada, pa i civilizacije kakvu poznajemo. Posve licemerno, pošto mnogi od njih svoje novce čuvaju, decu školuju, i nekretnine poseduju upravo u zapadnim zemljama. Naširoko se drobilo o kolapsu unipolarnog sveta, a što je samo fensi reč za povratak u doba Hladnog rata, kao i čvrste muške ruke umesto homoseksualnog ženiranja. I za prizivanje sloma (univerzalne ili globalne privlačnosti) vrednosti demokratije, liberalizma, ljudskih prava, te slobode govora i izražavanja. Amerika i Engleska, biće zemlja putinovska!

ČOVEČULJAK SA VIŠKOM NUKLEARNIH BOMBI: Ali, ostavimo vlažne snove ovdašnjih putinofiličara u stranu. Da li to zaista prisustvujemo početku kraja zapadne civilizacije? Da li je Zapad počeo da propada pod pritiskom finansijskih kriza, klimatskih promena, pandemije koronavirusa, desničarskih populista, Bregzita, i uspona Kine? Ma kakvi. Kad se ovaj rat jednom završi, Putin anektira deliće Ukrajine, i definitivno se prebroje civilne žrtve i uništeni gradovi, šta mislimo – kakva će biti percepcija perspektiva Rusije u međunarodnim odnosima? Hoće li iko smatrati Putina za nekakvog Napoleona, pa i za vođu neslobodnog sveta? Ili samo za čovečuljka sa viškom kompleksa i nuklearnih bombi? Još jednog Sadama Huseina, Slobodana Miloševića ili Kim Džong-una? Ako Putin ostane na vlasti, Kremlj će u narednim decenijama da (p)ostane izolovan, usamljen, prognan i parija planete, poput zločinačkog režima kakav jeste. Baš kao i svi oni koji su ga podržali, od Sirije do Srbije. I nije to nikakva rusofobija, već razboriti i globalni prezir prema viziji društva i sveta koju predstavlja režim u Moskvi. I moralno jedinstvo u osudi agresora i humana solidarnost sa žrtvama.

S tim u vezi, Putinova agresija na Ukrajinu zapravo je demonstrirala svu političku, ali i moralnu nadmoć Zapada. Ne samo zato što je ikonički neutralnu Švedsku i Finsku pogurala u pravcu NATO, ili zakotrljala novo jedinstvo među državama članicama EU. I možda ubrzala prelazak na obnovljive izvore energije, na čemu nam zahvaljuju i Mater Planeta i naša deca. Ne, Putinova agresija je pre svega podsetila građane Zapada da svoje političke sisteme i društvene vrednosti ne uzimaju zdravo za gotovo. Drugim rečima, branitelji i građani Ukrajine su celom svetu herojski pokazali da se za život na Zapadu vredi boriti, pa i za njega umirati. Ukrajina se danas epski bori i za Poljsku, i Čehoslovačku, i Estoniju, i Moldaviju, i Srbiju, ali i za Evropu i Zapad u celini. Jedino što Srbija (ne)svesno odbija da to ukapira. Ili da skopča da je ovo ponajbolji trenutak da se najzad otrgne od ruskog uticaja – upravo u svom nacionalnom i društvenom interesu.

TRENUTAK ZA NOVO ISTORIJSKO „NE“: Jer, suprotno popularnom i propagandnom mišljenju, Rusija ne brani već konstantno podriva suverenitet Srbije. Od energetske zavisnosti do ruskih bezbednosnih centara u Nišu, te nebrojenih pritisaka, omalovažavanja i pretnji. Pa, nije li Putin pred Vučićem davio nekakve kučiće u vodi? Neposredno pred svako formiranje Vlade naše Republike, odlazilo se u Moskvu po mišljenje ili na diktat. Treba imati testikularne odvažnosti za taj raskid, možda i eskivirati državni udar (kao u Crnoj Gori 2016), pa i rizikovati nešto hladnije radijatore na zimu. Ali, nema boljeg istorijskog trenutka za novo istorijsko Ne najnovijem Staljinu. Rusija je nikad slabija, a Zapad nikad solidarniji, ujedinjeniji i nadmoćniji, bar u prethodnih dvadeset godina. Šta čekamo onda? I da li se to radije dodvoravamo anonimnim komentatorima ispod vesti na Fejsbuku koji, sa ruskom kašom umesto mozga, navijaju za ubijanje i smrt u ime Velike Rusije, kad im je Srbija već mala poput sopstvene muškosti?

Drugim rečima, sada je odsudni trenutak za – Srbiju na Zapadu. A zašto? I zbog čega je to u našem prvorazrednom interesu kao naroda i društva? Pa, zato što nijedna civilizacija u istoriji nije imala toliku naučnu, političku, privrednu, vrednosnu i popkulturnu nadmoć u svetu. I onda valja pripadati baš tom društvu. Od kraja 15. veka, rascepkane državice na zapadu Evroazije, sa svojim jezicima nastalim na pozajmicama iz latinskog jezika, svojim religijama nastalim na osnovu učenja jednog Jevrejina sa Bliskog istoka, i svojom filozofijom i naukom prepisanom iz arapske matematike, astronomije i tehnologije, proizvele su jedinstveni sociopolitički sistem ili fantastični poredak koji se pokazao neuporedivo nadmoćnijim i popularnijim od svih velikih carstava i bliskog i dalekog Istoka. I koji je zatim osvojio Afriku, obe Amerike, i Australiju, ali i (mnogo važnije) nametnuo svoj način života i pogled na svet čitavoj planeti. Dok Vladimir Putin ne može da osvoji ni susedni Kijev, a kamoli da svetu nametne nešto više od bivanja predmetom sprdnje po Tviteru.

Da bismo zaista razumeli vaskoliki uspon Zapada, neophodno je da usvojimo nešto širu istorijsku perspektivu od priprostih geopolitika. Godine 1500, buduće evropske sile činile su samo 10 odsto površine planete Zemlje i tankih 16 odsto populacije sveta. A do 1913. godine, 11 država Zapada kontrolišu 60 odsto (tri petine) teritorije ili stanovnika sveta, kao i vrtoglavih 79 odsto globalne ekonomije. Neuporedivo bolji životni standard na Zapadu značio je i dvostruko duži životni vek, bolju ishranu i medicinu, golemo blagostanje, pa čak i veću telesnu visinu i težinu za njegove stanovnike. A civilizacija je i jedna upadljivo urbana stvar. Najveći grad na svetu 1500. bio je Peking, i od deset najvećih gradova planete tada je samo jedan bio u Evropi (Pariz). Situacija se drastično preokrenula do 1900. godine – sada je već samo jedan od deset najvećih gradova sveta bio u Aziji ili na Istoku (Tokio), a svi ostali su bili na Zapadu. Vrtoglavi uspon Zapada je zato jasan, merljiv, očigledan, nedvosmislen, i verovatno najznačajnija činjenica svetske istorije u prethodnih par stoleća.

ZAPADNA MATRICA: Upravo zato, svake naredne godine, sve više i više ljudi na planeti Zemlji rade, glasaju, uče, studiraju, istražuju, leče se, trguju, putuju, oblače se i konzumiraju robu široke potrošnje na osnovu matrice koju je uspostavio Zapad. Pa i Kinezi danas imaju zapadni kapitalizam, Čileanci zapadnu demokratiju, Japanci zapadne univerzitete, Iranci zapadnu nauku, Nigerijci zapadnu medicinu, a Turci i Rusi zapadno potrošačko društvo. Zapadne institucije poput konkurencije, univerziteta, nauke, medicine, demokratije, vladavine prava, protestantske radne etike i potrošačkog društva – su tu da ostanu. I nema te istočno-pravoslavne duše, ruske propagande, niti jalove vojne agresije koja će ovu materijalnu činjenicu promeniti ili preokrenuti. Pa ni u našoj hronično zaostaloj i zapuštenoj Republici. Pogledajmo unaokolo. Američki džins na guzici i preponama je pobedio, i to je naprosto tako.

Magnetna privlačnost Zapada ogleda se i u tragediji migranata koji rizikuju goli život po gumenim čamcima na Mediteranu u potrazi za zapadnim kopnom. Kao i izazova i pratećih nostalgija naših sugrađana koji napuštaju svoje porodice i prijatelje samo da bi lepili keramičke pločice, menjali hotelske čaršave, negovali starije i nemoćne, ili fakultetski predavali nekakve sociologije na Zapadu. A zašto? Deo odgovora jeste nešto bolja plata. Ali, onaj drugi deo je – sloboda mišljenja, izražavanja i uopšte ponašanja. Na tom Zapadu, oštra kritika i politika i vrednosti samog Zapada je moguća, dozvoljena, izdašna i neobično popularna. Pa i prvi Rambo (1982) je antiratni ili antiamerički (autošovinistički?) film, baš kao i stvar Born in the USA (1984) Brusa Springstina. A u Rusiji? Tamo za kritiku Rusije dobijete robiju, gulag, metak ili pak nervni otrov. I u tome je sva razlika, pa i suština sukoba između tzv. političkog Istoka i Zapada.

Dakle, kad je reč o usponu i dominaciji Zapada, radi se samo o političkom pluralizmu, o slobodi mišljenja i govora, o naučnom metodu, o mrskom kapitalizmu i konkurenciji, ali i vladavini prava i demokratiji, sa svim njihovim nedostacima. Kao što je voda mokra, Zemlja okrugla, a vakcine efikasne, naravno da je i zapadna civilizacija daleko od besprekorne i sjajne. I da je počinila nebrojene zločine i nepočinstva u svojoj istoriji, od brutalnog imperijalizma do banalnosti potrošačkog društva. Međutim, zapadni paket ekonomskih, političkih i društvenih institucija, kao i pratećih kulturnih vrednosti, još uvek nude ponajbolju mogućnost za jedan život vredan življenja u 21. veku. I upravo je to, i taj način života, ono što Putin danas raspojasano granatira po Kijevu, Harkovu, Odesi, Lavovu, Mikolajevu i Marijupolju. I zato smo i svi mi na udaru, i moramo da pružimo otpor.

Najnovije

Najčitanije

Povezano

Kako negirati genocid?

Čemu Kant?

Da li smo krivi?

Novinari dočekali bombe

Komentari

Subscribe
Notify of

0 Komentara
Inline Feedbacks
Pregedaj sve