Latinka Perović, negacija srpske čaršije

Piše: Tomislav Marković (Al Jazeera Balkans)

Nakon smrti Latinke Perović napisani su brojni izvanredni tekstovi o velikoj srpskoj istoričarki i političarki. Latinkini prijatelji, kolege i poštovaoci iz Srbije i regiona opraštali su se od nje sa dostojanstvom, iskrenom tugom i pijetetom. To je bilo i očekivano, s obzirom na njeno grandiozno delo, fascinantnu ličnost i uticaj koji je imala. Međutim, bilo je i drugačijih glasova. Dok je bolji deo našeg društva tugovao, mahnita nacionalistička Srbija je slavila, uglavnom po društvenim mrežama, ali i po medijima zaduženim za sluđivanje javnosti.

Morbidni, nekrofilni komentari preplavili su razna internet-okupljališta, bilo je previše onih koji su pokazivali antiljudsku radost zbog tuđe smrti. Slavilo se i u “Večernjim novostima”. U listu koji uređuje Milorad Vučelić pomenut je samo politički deo Latinkine karijere koji se završio pre više od pola veka, a mirno je preskočen njen velelepni poluvekovni naučni rad koji broji preko 300 bibliografskih jedinica.

Nacionalistička nekrofilija

Zato je Vučelićeva redakcija imala da napomene kako će Latinka Perović ostati “upamćena i po izrazito antisrpskim izjavama, poput one za Demostat da ‘Srbi podržavaju imperijalni koncept Rusije jer i sami imaju sličan stav na ovim prostorima, a takvo shvatanje je nespojivo sa evropskim orijentacijama Srbije’, kao i ona da je ‘glavni uzrok ratova bila srpska velikodržavna politika’”. Logičan komentar za novine koje već decenijama prednjače u nacionalističkoj propagandi, a koje danas vodi nekadašnji šef propagande Slobodana Miloševića. Takvi ljudski primerci svaku elementarnu činjenicu i uvid proglašavaju antisrpskim, što se njih tiče, istina je zakleti neprijatelj srpstva.

I te morbidarije su bile sasvim očekivane. Dovoljno je prisetiti se bivše ministarke kulture i koječega u Vladi Crne Gore Vesne Bratić koja je pre neku godinu javno na Fejsbuku priželjkivala smrt Latinki Perović. Nije to usamljen slučaj, na isti anticivilizacijski način su se poklonici ideologije smrti radovali 2019. godine, kad je preminula Borka Pavićević.

Nije ova nekrofilna pojava karakteristična samo za Srbiju. Kad je preminuo Predrag Lucić, po hrvatskim internet-okupljalištima bašibozuka mogli smo da čitamo potpuno iste komentare. Nacionalistički jad ne zna za granice, lako se nacionalisti raznih naroda udruže u mržnji prema najboljim, najčestitijim ljudima iz svoje sredine, pa ne mogu da sakriju radost što ih više nema na zemlji.

Lažni rodoljubi i lažni rusofili

Posmrtne uvrede logičan su nastavak napada koji su bili redovna pojava tokom Latinkinog života. Osporavanja, neutemeljena i paušalna, dolazili su sa raznih strana, teško ih je čak i pobrojati. Što reče Dubravka Stojanović jednim takvim povodom, “malo je onih koji drže do svog plasmana u čaršiji koji sebi nisu dali u zadatak da je, makar u prolazu, ošinu”. Jedno je kritički pogled na nečije delo, sasvim druga stvar su difamacije, lepljenje etiketa i olako odbacivanje.

Napadi sa nacionalističke strane imali su i pomalo komičnu notu, jer je izgledalo kao da tobožnji rodoljubi pojma nemaju šta je sve Latinka Perović uradila za srpsku nauku i kulturu. Izvlačila je iz zaborava čitave delove tradicije koji su stajali u zapećku, nedostupni čitaocima i kritičkoj javnosti. Dovoljno je pomenuti silne knjige koje je priređivala i pisala studije o njihovim autorima, recimo devet tomova Pere Todorovića ili dvotomne Izabrane spise Dimitrija – Mite Cenića, ili govore Nikole Pašića u Narodnoj skupštini, da ne nabrajam dalje. Uredila je, priredila i pisala predgovore za brojne knjige ruskih mislilaca koje je objavljivala izdavačka kuća CID iz Podgorice, u ediciji Korijeni. Tu su izašli izabrani spisi Aleksandra Hercena, Mihaila Bakunjina, Petra Kropotkina, Vladimira Solovjova, Petra Lavrova, između ostalih.

Ljudima koji se busaju u prsa da su najveći rodoljubi od postanka sveta, a usput su i glasni rusofili izgleda ne imponuje navedena obimna produkcija. Na prvi pogled to deluje paradoksalno, ali je zapravo savršeno logično. Lažni rodoljubi i lažni rusofili ne drže do nasleđa ni srpskog ni ruskog naroda, oni su zagovornici ideologije krvi i tla koja uništava sve pred sobom. Nemoguće je istovremeno podržavati one koji su rušili sarajevsku Vijećnicu i biti poštovalac kulturne i naučne tradicije. Iako se neprekidno pozivaju na kulturno nasleđe, oni zapravo baštine samo pepeo knjiga koje su spalili njihovi idoli Radovan Karadžić i Ratko Mladić.

Razotkrivanje nacionalizma

Ruku na srce, nije lako osporavateljima dela Latinke Perović, teška je to rabota. Da bi se uopšte neko upustio u takav poduhvat trebalo bi prethodno bar da pročita sve ono što je Latinka napisala i priredila: 22 monografije, 21 knjigu istorijskih izvora, desetine i desetine predgovora, pogovora, naučnih radova, prikaza… Taj posao zahteva veliko vreme, ko bi se još time bavio. Mnogo je lakše kritikovati ono što nisi pročitao, to nekako daje veću slobodu interpretacije, prosto čovek nije opterećen delom na koje se baca blatom, pa može da slobodno razmahne imaginaciju do neslućenih ponora ništavila.

Nacionalističku čaršiju Latinka je iritirala više čak i od Radomira Konstantinovića, a oboje su bili na meti iz sličnih razloga. Prozreli su dubinski srpski nacionalizam, tražili mu korene, opisali genealogiju, detektovali logiku – razotkrili su ga do srži. Konstantinović je to radio na polju književnosti i kulture, a Latinka na planu istorije i političkih ideja. Kad se njihova dela čitaju paralelno postaje jasno zašto je Srbija danas tu gde jeste – u sunovratu, i kakve su je ideje i svetonazori gurnuli u provaliju.

“Mene su zanimali ti unutrašnji činioci – zatvorenost društva, autoritarnost, siromaštvo, male potrebe, neprijateljstvo prema različitom, ona institucionalizacija goreg dela ljudske prirode – koji su u teorijama i doktrinama, koje su i mogle biti formulisane u velikim narodima, samo tražili oslonac, garanciju za vlastitu dugovečnost”, govorila je Latinka Perović u razgovoru sa Oliverom Milosavljević, što je objavljeno u knjizi Činjenice i tumačenja.

U razgovoru sa Dragoslavom Simićem za Radio Beograd govorila je: “Moram reći da su nacionalni interes za nas pretežno bili okviri države kao takve, za koju vredi umirati jer je to borba na život i smrt, a vrlo malo vrednosti društva. Nas je u istoriji zanimalo ratovanje, o tome smo stvorili jednu heroiku, to je deo naše istorije, ali vrlo malo nas je zanimalo kako živi naš čovek, kako se školuje, leči, kakvi su njegovi putevi i domovi.”

Daleko od naših pizmi i pasjaluka

Odijum prema Latinki Perović možda nije bio samo ideološke prirode. U tekstu o Kseniji Atanasijević Latinka pominje čaršiju “koja je mentalitet sa snagom vrlo moćne institucije, čija je, kako je govorio Jovan Skerlić, ‘životinjska potreba da sve sroza i sve u blatu izjednači’”. Svako ko kritikuje srpski nacionalizam i govori o zločinima i genocidu dobiće svoju porciju mržnje, to je razumljivo, ali čini mi se da ima još nekih motiva. Ne treba zanemariti tradicionalnu mizoginiju patrijarhalne sredine koja prosto ne podnosi snažne žene koje stvaraju velika dela, ali nije ni to sve.

Možda je ipak najsnažniji motiv stalnih napada na Latinku Perović, s raznih ideoloških strana, to što je ona bila živa negacija srpske čaršije i njenih osveštanih bezvrednosti. Nakon čistke liberala i prinudnog podnošenja ostavke na funkciju sekretara Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, Latinka Perović se nije predala samosažaljenju, kao što je red i običaj u našoj sredini, već je doktorirala i započela ogroman rad na proučavanju istorije koji će potrajati pola veka. Stoički je podnela nasilje režima, dvogodišnji kućni pritvor, osam godina zabrane objavljivanja, neprekidni nadzor, bez roptanja i žaljenja.

Posvetila se samopregornom naučnom radu, marljivo i neumorno, bez odmora, živeći asketskim, gotovo manastirskim životom. Stroga prema sebi, blagonaklona prema drugima, nikada se nije bavila omiljenim ovdašnjim delatnostima, nije ogovarala druge, nije nikoga vređala. Svakog je uvažavala, nije čak ni odgovarala na napade i uvrede. Živela je u drugoj dimenziji, u radosti rada i saznavanja, daleko od naših pizmi i pasjaluka, i pritom ostavila iza sebe grandiozno delo. U razgovoru sa Oliverom Milosavljević govorila je: “Ta atmosfera laži, podmetanja, mene nikad nije privlačila, ja sam nju mnogo istraživala, ja znam tu političku kulturu, njeni efekti su pogubni po moralno zdravlje javnosti, po neku zrelost, kriterije.”

Da vam skakavci ne pojedu nijedan dan života

Takvu osobu naša čaršija prosto ne može da podnese. U predgovoru za knjigu Glib i krv Bogdana Bogdanovića, koju je priredila za Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, citirala je Bogdanove reči: “Jedna od osobina tog našeg primitivnog mentaliteta jeste i porazno uskraćivanje prava na ličnost, neprihvatanje ličnosti, naročito ako je drugačija, druga, drugoslovna… Ako niste ‘naš čovek’ niste čovek uopšte. Najzad ne voli se ni usamljeni pojedinac.” Čaršija organski ne podnosi usamljenog pojedinca, a još manje usamljenu pojedinku, težnja za apsolutnim jedinstvom i nivelacijom svih ne ostavlja mesta za inokosne, samosvojne ličnosti.

Bilo je zaista nečeg stoičkog u pojavi Latinke Perović, u njenom odnosu prema radu, životu, sredini i vremenu koje je čoveku dato na zemlji. Govorila je: “Život svakog čoveka obeležava vreme koje je njemu dato, ali čovek je i objekt i subjekt u vremenu, i mene je uvek zanimalo šta čovek kao subjekt može da učini, bez obzira na okolnosti u kojima živi i radi. (…) Da vam skakavci ne pojedu nijedan dan života, treba da preuzmete odgovornost, i da za to platite cenu. Lakše je pobeći iz života: teško je izneti ga na svojoj grbači do kraja.”

Vreme koje joj je dato Latinka Perović iskoristila je na najbolji mogući način, o tome govori njeno ogromno delo koje će se tek čitati, tumačiti i izučavati. Nije dozvolila da joj ovdašnja nepregledna jata skakavaca pojedu vreme, ni jedan jedini dan, a kamoli godine. Uzaludni su svi zluradi komentari, lumperajke na grobu i ostali izlivi palanačke svesti, tragikomični u svojoj nemoći, jer promašuju adresu. Kao što je Latinka govorila povodom sudbine zemnih ostataka Ksenije Atanasijević i Dušana Popovića: “Ti ljudi leže u svojim knjigama, u svojim delima, a ne u zemlji.”