Subota, 28 Januara, 2023
Rubrika:

Kosovo u „državini“ građana

Alternativa nacionalistima jeste da se, na osnovu prethodnog činjeničnog iskustva i trauma, istraje na približavanju, promeni i usklađivanju dve izjave volje, kako dve političke zajednice ne bi jedna drugu doživljavale kao pretnju, a što pretpostavlja stvaranje novog zajedničkog ''horizonta neupitnih ciljeva i vrednosti'', rečnikom Zorana Đinđića.

Piše: Vlatko Sekulović (danas.rs)

Teritorijalni integritet je glavni narativ u definisanju pozicije Srbije u međunarodnim odnosima.

Premijerka Ana Brnabić je potcrtala ovaj aspekt u svom ekspozeu, a identitetski orijentisane opozicione političke partije i vanstranačke ličnosti plasirale su nekoliko političkih akata i ideja o statusu Kosova i Metohije, odnosno Kosova kako ga imenuju UN, koji se svode na osnovnu tezu da je integritet Srbije utvrđen i garantovan njenim Ustavom, Rezolucijom SB UN 1244 i „Kosovskim zavetom“.

Osnovno polazište je da je Ustav Republike Srbije obavezujući za sve stanovnike koji žive na datoj teritoriji. Profesor Lukić, u udžbeniku „Uvod u pravo“, navodi da je svaki pravni akt „izjava volje“, a da je ustav uz to i akt slobode.

Prema Lukiću, donošenje ustava nije ograničeno nijednim prethodnim aktom, dok svi naknadni pravni akti, u okviru datog pravnog poretka zasnovanog ovom osnovnom izjavom volje, moraju biti u saglasnosti sa ustavom. Samim tim akt, izjava volje, ustav, koji naruši prethodni pravni poredak stvara novi pravni poredak.

Društvo organizovano kao država Srbija je donošenjem ustavnih amandmana 1989. godine, Ustava Srbije iz 1990. godine, Ustava SRJ iz 1992. godine, prekršilo do tada važeći Ustav SFRJ iz 1974. godine i uspostavilo novi pravni poredak koji je pretrpeo svoju poslednju ustavnopravnu promenu 2006. godine.

Najznačajnije izjave volje albanskog stanovništva na Kosovu, koje ogromnom većinom nije učestvovalo u donošenju prethodno pobrojanih srpskih akata, su referendum 1991. godine, kada je prvi put proglašena nezavisnost, usvajanje Deklaracije o nezavisnosti Kosova i Ustava Kosova 2008. godine.

Opravdanost poslednja dva akta zasnovana je na činjenici da su ih podržale sve partije koje su imale svoje predstavnike u Parlamentu Kosova, uspostavljenog na osnovu Ustavnog okvira za privremenu samoupravu na Kosovu koji su usvojile UN. Dakle, u vezi iste teritorije egzistiraju dve različite (suprotstavljene) izjave volje, stanovništva koje živi na Kosovu i stanovništva koje živi izvan Kosova, a na teritoriji Republike Srbije. U tom kontekstu postaje bespredmetno pozivanje na jednu ili drugu kao osnove legitimiteta prava na datu teritoriju, jer su obe legitimne i obavezujuće imajući u vidu da su makar u teoriji, to akti slobode, koji stvaraju nove, različite, pravne poretke.

Drugo uporište teze o teritorijalnom integritetu Srbije je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN. U vreme donošenja ovog akta Srbija nije bila članica UN, te je neubedljivo pozivanje na pravila koja za Srbiju nisu važila u trenutku donošenja navedene Rezolucije. Savet bezbednosti UN je u ovaj akt inkorporirao, Aneksom 2, prethodno usvojeni plan, tzv. Ahtisari-Černomirdin, od strane Skupštine Srbije 3. juna 1999. godine, kojim je suverenitet, kao vrhovna vlast, sa Republike Srbije prešao na UN i NATO kao nosioca monopola sile na teritoriji Kosova. Srbija je otpustila iz svog suvereniteta Kosovo na osnovu izjave volje Skupštine Srbije a stavljeno je pod vlast, jednostranom izjavom volje, Ujedinjenih nacija, Rezolucijom 1244 SB.

Pozivanje na teritorijalni integritet i suverenitet Savezne Republike Jugoslavije u predmetnoj Rezoluciji, kao i drugih država, imalo je funkciju da se konstatuje državnost političke zajednice, SRJ i Srbije u njenom sastavu, koju Ujedinjene nacije nisu prepoznavale kao svoju članicu.

Srpsko društvo pristupa UN tek nakon usvajanja Rezolucije 1244, 2000. godine u okviru SRJ, a nezavisni akter međunarodnih odnosa 2006. godine, prvi put nakon 1918. godine, u bitno izmenjenom teritorijalnom okviru, sa novim pravnim i političkim poretkom, oblikom vladavine i državne vlasti u odnosu na 1914. godinu.

Rezolucijom 1244 UN predviđena je istovremeno autonomija Kosova tokom perioda privremene vlasti UN, tačka 5 predmetnog Aneksa 2, kao i politički proces definisanja samouprave Kosova, tačka 8. Samouprava je u datom kontekstu izraz samoopredeljenja kojem teže nacije, političke zajednice, koji podrazumeva suverenitet kao odličje državnosti. U tom smislu se može konstatovati da Kosovo danas, sa stanovišta međunarodnog priznanja od strane UN, ima isti status kao i Srbija tokom devedesetih godina prošlog veka, što ne znači da ta društva nisu u datim periodima organizovana kao države.

Ako prihvatimo Gidensova opažanja o svojstvima države koje navode prof. Košutić i prof. Lukić, jasno je da se u konkretnom slučaju radi o dve posebno organizovane političke zajednice, što UN i konstatuju svojim aktima, te samim tim besmislena je podela na „surogat“ i „autentične“ države koje teorija prava i države ne poznaje.

Imajući u vidu manjkavosti u pravnoj argumentaciji legitimiteta vlasti nad datom teritorijom, kao i činjenicu da se Kosovo nalazi u „državini“ kosovskih građana i građanki, od kojih su ogromna većina albanske nacionalnosti, zastupnici identitetskih pozicija u srpskom društvu se potom pozivaju na pseudoreligijske i metafizičke pojmove, kao i na institute srednjevekovnog kanonskog prava. U tom kontekstu Kosovo je: „najskuplja srpska reč“, „kolevka srpstva“, „identitetski koren“, „duhovni i kulturni stožer“, „sigilion“, „zlatnopečatno slovo“, itd.

Zastupnici ovih navoda ističu da je istovrsni nacionalni „osmovekovni identitet“ ključan za opstanak srpskog društva i naroda, te potom ukazuju da je izjava volje Albanaca na Kosovu, tj. nezavisnost, a sledstveno tome i članstvo u UN, glavna egzistencijalna pretnja po Srbe usled mogućeg gubitka „trona S. Save“. Drugim rečima, identitetski orijentisani zastupnici ovih teza su nacionalisti jer vrednosno daju prednost kolektivu, grupi, u odnosu na pojedinca. Nacionalisti naciji daju transcendentno značenje i značaj zajednice „osmovekovnog identiteta“ koja pobeđuje smrt, odnosno objekta transfernosti koji nadilazi konačnost života pojedinca, koja traje i trajaće vekovima pod uslovom da je pod vlašću srpskih nacionalista, uključiv i Kosovo.

Radi ubedljivosti u simboličkom narativu nacionalisti stalno poistovećuju naciju sa telom koje večno postoji, „nacija iščupanog srca“, „ostatak preklanog naroda“, „sretanje sa precima“, te manipulišu tzv. podsetnicim0a smrti (death reminders), kako bi indukovali i kanalisali emotivne reakcije radi obezbeđivanja podrške za svoje političke ciljeve, ostvarenje ličnih interesa i zadovoljenje vlastitih potreba. Ideološki, nema nikakve razlike između akta ukidanja autonomije Kosova 1988. godine i zahteva za ukidanjem samouprave na Kosovu, pod nazivom „mirne reintegracije u ustavni poredak Srbije“, 2022. godine.

U situaciji dve različite izjave volje posebnih političkih zajednica o istoj stvari, nacionalisti nameću lažni izbor, prihvatiti ili neprihvatiti izjavu druge političke zajednice, a prihvatanje kao mogućnost unapred odbacuju kao izdaju svoje političke zajednice. Nacionalisti podstičući strah, postavljaju ultimatum: da se izjava volje građana i građanki koji žive na Kosovu ne prihvati i predlažu im da promene svoju volju, te da se „mirno reintegrišu“ za šta čak tvrde da „nisu potrebna dodatna finansijska sredstva u budžetu Republike Srbije“ kako je npr. navedno u Rezoluciji „Dveri“.

Sigurno je da Albanci neće svojevoljno prihvatiti da budu pod vlašću onih koji su se nakon dvoipomesečnog rata za Kosovo 1999. godine, odrekli suverene vlasti nad tom teritorijom i stanovništvom koje tu živi, usled osude i ultimativnog zahteva UN kao posledice dokazanih masovnih kršenja ljudskih prava i ratnih zločina. Svakome je jasno da nacionalistički stav zahteva ne samo finansijska sredstva, već u krajnjoj konsekvenci i ljudske žrtve radi vraćanja Kosova pod volju srpskih nacionalista, eufemistički „ustavnopravni poredak Srbije“.

Alternativa nacionalistima jeste da se, na osnovu prethodnog činjeničnog iskustva i trauma, istraje na približavanju, promeni i usklađivanju dve izjave volje, kako dve političke zajednice ne bi jedna drugu doživljavale kao pretnju, a što pretpostavlja stvaranje novog zajedničkog „horizonta neupitnih ciljeva i vrednosti“, rečnikom Zorana Đinđića.

Ovaj horizont može pružiti samo integracija u nadnacionalne okvire, poput Evropske unije i Ujedinjenih nacija. U tom smislu zahtev za reintegracijom Kosova, koji „želi značajna većina građana Srbije“, nije prethodno uslovljen definisanjem ustavnopravnog poretka, već činjenicom nepostojanja volje građana i građanki Kosova da budu „reintegrisani“, te odnos prema toj činjenici nije stvar prava već politike.

Odbijanje prihvatanja ove realnosti je stvar ideologije i robovanja sopstvenim strahovima. Nacionalizam koji svodi psihološke mehanizme upravljanja strahom isključivo na naciju, dajući tlu i građevinama ontološki značaj, vodi ka pogrešnim zaključcima i ne nudi nikakvu mogućnost za drugačije (ne)rešavanje etničkih tenzija osim večnog sukoba, u zavisnosti od prilika, pod formom „mirne reintegracije“ 2022. godine ili „konačnog rešenja“ 1999. godine.

Najnovije

Najčitanije

Povezano

Komentari

0 Komentara
Inline Feedbacks
Pregedaj sve