Srijeda, 24 Jula, 2024
Rubrika:

Kosmos, štasmos, partizanismos

Hvala patrijarhu na još jednom nesvesnom izlivu iskrenosti, bar smo saznali čemu služi sva ta gromopucatelna rika o nacionalnom identitetu, narodnom jedinstvu, pravoslavlju, duhovnosti – porobljavanju i kontrolisanju stanovništva. Međutim, čak i da je Porfirije odabrao neke pogodnije stihove, teško da bi pogodio cilj. Za propagandu totalitarnog, jedinstvenog, monolitnog, petrificiranog identiteta nije baš najpametnije tražiti podršku od pesnika koji po pravilu imaju protejske sklonosti.

Piše: Tomislav Marković

Patrijarh Porfirije ponovo je služio naručeni moleban u Hramu svetog Save, ovog puta za spas Srbije i Republike Srpske. Porfirijevo činodejstvije označilo je početak Svesrpskog sabora koji se održavao pod sloganom “Jedan narod, jedan sabor – Srbija i Srpska”. Ponovo smo slušali isto nacionalističko mahnitanje kojim nam pune uši još od poznih osamdesetih godina prošlog veka, ovaj vašarski dernek bio je apdejtovana verzija Miloševićevih svenarodnih mitingašenja na Ušću i Gazimestanu.

Ponovo su nas zasipali bedastim propagandnim mantrama o nacionalnom jedinstvu, o homogenizaciji Srba pod jednim voždom i jednom palicom, o tome da mi ne znamo za granice, niti ih priznajemo, ukratko – svi Srbi u jednoj državi treba da misle kao jedan, onaj što sedi na tronu i ne misli ništa, već ponavlja oveštale frazetine koje su bile popularne u Nemačkoj između 1933. i 1945. godine.

Usput su svetovne i duhovne glavešine donele i Deklaraciju o srpskom Lebensraumu koja se zvanično zove malo drugačije, ali to joj je suština. Izbrišimo granicu na Drini političkim sredstvima, kad nam već nije uspelo klanjem, masovnim progonima, silovanjima, otimačinom, konc-logorima i genocidom.

Sabiranje sabiraka na saboru

Na ranojutarnjem molebanu patrijarh je održao i prigodnu propoved, a u njoj se bacio na citiranje poezije. Porfirije ponekad navodi stihove u svojim besedama, što je lep običaj, njegov prethodnik Irinej nije imao takvih sklonosti, jer očigledno nije bio sklon čitanju. Poezije gotovo da i nema u govoru javnih ličnosti, iz samorazumljivih razloga, pa je Porfirijevo pozivanje na klasike srpskog pesništva tim vrednije.

Elem, patrijarh se ovog puta navrzao na Desanku Maksimović, pokušavajući da nam jednom za svagda utuvi u lude glave ko smo i šta smo. Tako je govorio Porfirije:

“Bog je stvorio čoveka kao saborno biće, kao biće zajednice, i sabornost je samim tim i u prirodi Crkve. Stoga je sabiranje i saborovanje i u prirodi našeg srpskog pravoslavnog naroda, kao crkvenog i hrišćanskog. Tako odvajkada i svuda, gde god su Sveti Sava i svi naši sveti i časni preci gradili hramove, mi, pravoslavni Srbi se sabiramo, molimo Bogu i krstimo sa tri prsta: U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. To smo mi, to je oblikovalo i oblikuje naš identitet, to je temelj i program našeg narodnog jedinstva i samosvesti. Tu istinu peva i Desanka Maksimović:

Ja znam ko sam
po zvonu što sa zadužbina nemanjićkih peva,
po tome što me od Studenice do Mileševa,
pradedovi gledaju sa ikonostasa
i što svaki u ruci drži hram”.

Izdao ga citat

Patrijarh je naveo prvu strofu pesme “O poreklu” iz zbirke “Tražim pomilovanje”. Voli Porfirije da čita i citira poeziju, ali mu ta rabota ne ide od ruke, uvek napravi neki gaf. U navedenoj zbirci postoji nekoliko pesničkih glasova, neke pesme su ispevane pesnikinjinim glasom, to su one u kojima se od cara Dušana traži pomilovanje za razne klase potlačenih, oštećenih, diskriminisanih. Neke druge pesme ispevane su glasom samog cara, a u tu grupu spada i pesma koju citira Porfirije. Identitet pesničkog subjekta lako je utvrditi iz narednih strofa u kojima ovaj zbori kako ima svetitelja oca i dedu, ima svetitelja za kuma, priča gde sve njegova loza vlada, te kako se njegovi prijatelji diče gospodstvom. Očigledno je reč o vladaru, caru, knezu, kralju, gospodaru, a ne o sebru, merophu ili robu.

Porfirije izabranim citatima vazda želi da kaže jedno, da izrekne zvaničnu političku i ideološku dogmu koja je čista laž, goli falsifikat, ali ga sam citat izda, pa progovori na lakat i kaže ono što patrijarh zaista misli, ali ne sme otvoreno da kaže. Iz citirane strofe sledi da je car taj koji podanicima nameće oktroisani identitet, onaj koji im određuje ko su i šta su. Podanici nisu politički subjekti ni slobodni ljudi, niti bića stvorena po liku i podobiju Božjem, već robovi koje posednik moći oblikuje kako mu se prohte. Sabirci koji se na saboru sabiraju u bezličnu zajedničku sumu.

A ko se ne slaže s nametnutim totalitarnim identitetom, ko misli svojom glavom i oseća svojim srcem, pa mu se omakne kakva babunska reč, tog će carski službenici mlatiti štapovima, kako piše u Dušanovom Zakoniku. A ko misli i veruje drugačije od onog što je gospodar propisao, tome nema mesta među nama: “I ko se nađe kao jeretik, živeći među hrišćanima, da se ožeže po obrazu i da se izagna, a ko bi ga tajio, i taj da se ožeže”.

Poema o Dušici Stefanović

Hvala patrijarhu na još jednom nesvesnom izlivu iskrenosti, bar smo saznali čemu služi sva ta gromopucatelna rika o nacionalnom identitetu, narodnom jedinstvu, pravoslavlju, duhovnosti – porobljavanju i kontrolisanju stanovništva. Međutim, čak i da je Porfirije odabrao neke pogodnije stihove, teško da bi pogodio cilj. Za propagandu totalitarnog, jedinstvenog, monolitnog, petrificiranog identiteta nije baš najpametnije tražiti podršku od pesnika koji po pravilu imaju protejske sklonosti.

Još je gluplje za takve poduhvate tražiti potporu u stihovima pesnikinje koja je živela dugo, pevala sedam decenija, raznorodno, heterogeno, u poetičkom i ideološkom smislu. No dobro, uzmimo da je patrijarh u pravu, da u poeziji Desanke Maksimović zaista možemo videti ko smo i šta smo, koji je naš kolektivni identitet, najmanji zajednički sadržalac, naša samosvest. Zavirimo u Desankine stihove da bismo saznali nešto o sebi, da bismo odgovorili na večna pitanja: Kosmos? Štasmos?

Poema “Otadžbino, tu sam” objavljena je ubrzo po završetku Drugog svetskog rata i ima zanimljivu posvetu: “Posvećeno Dušici Stefanović mladoj naučnoj radnici, streljanoj pod nemačkom okupacijom u oktobru 1941. godine”. Ko je bila Dušica Stefanović? Doktorka bioloških nauka, rođena 1913. u Beogradu, rano se priključila Komunističkoj partiji Jugoslavije, bila je članica Ženskog pokreta pri KPJ i članica redakcije levičarskog feminističkog časopisa “Žena danas”. Zbog pripadnosti KPJ više puta je hapšena pre rata. Nakon okupacije spremala se napusti Beograd i pridruži se Narodno-oslobodilačkom pokretu. Specijalna policija ju je preduhitrila – uhapšena je septembra 1941. i odvedena u banjički logor. Streljana je u Jajincima 17. oktobra 1941. godine.

Gde misli beže iz okova

Poema prati život Dušice Stefanović od prvih studentskih borbi sa žandarima, hapšenja i mučenja u kazamatu, pa sve do smrti pred streljačkim strojem. Desankina junakinja sanja o drugačijoj otadžbini i za nju se bori, protiv domaćih izdajnika i stranih okupatora: “Da je samo slobode one lepe / gde ni pred kim ljudi ne drhte od straha, / niti gone druge da od njih strepe, / gde misli beže iz okova, / gde ima snova; / da je da se svačije ropstvo / ukine smesta, iz zamaha”.

Nakon što su fašisti okupirali zemlju, Dušica se sprema za ustanak protiv okupatora i nacističkih kvislinga: “I devojčica njena što se igra / lutkom na podu, / čini joj se, pita kad će mati poći / s puškom u ruci da brani slobodu. // Ona se penje na brdo Zvezdare, / gleda na njive Srbije i Srema. / Da li se to zemlja dimi dimom juna, / ili se ustanak u narodu sprema, / da li se to Srbijom razgoreva buna?” Rukovodeći se patrijarhovim načinom čitanja, šta bismo mogli zaključiti na temu ko smo mi kao nacija, iz poeme Desanke Maksimović?

Za Srbe ne znam, ali ispada da su Srpkinje obrazovane, emancipovane, žene koje se bave naučnim radom, levičarke, feministkinje, antifašistkinje, borkinje za slobodu, partizanke, komunistkinje koje se bore protiv nacizma (jedan narod, jedan sabor, jedan vođa). I one se najbolje osećaju u slobodi gde misli beže iz okova, a ne tamo gde im bradati muškarci u crnim haljinama određuju šta smeju da misle, govore i rade. Što bi rekao Porfirije: “To smo mi, to je oblikovalo i oblikuje naš identitet, to je temelj i program našeg narodnog jedinstva i samosvesti. Tu istinu peva i Desanka Maksimović”.

Nema više poraza ni stida

Pisala je Desanka i kako izgleda zemlja pod okupacijom, u šta su se izrodili mnogi njeni sunarodnici: “Ne mogu da poznam narod / čije su pevali vrline / pesnici od Branka do sada. / Srpsko se stado malo / sve do poslednjeg runa / razbilo i ošugalo. // Postali mi smo zemlja / robova i potkazivača / i stokatnih zelenaša. / Pune su nam ulice sada / poštovanih zlikovaca, / a zatvori nevinih robijaša”. Robovi, potkazivači, zelenaši, uvaženi zlikovci su kojekakvi saradnici okupatora, nedićevci, ljotićevci, četnici, simpatizeri Trećeg Rajha, profiteri, a nevini robijaši su antifašisti, komunisti, partizani, Jevreji, Romi.

Međutim, nije ropska bila sva Srbija, postojala je i ona druga, nepokorna i slobodarska koja je na kraju prevagnula. Pevala je Desanka i o njoj, na primer u pesmi “Srbija se budi”: “Noć se hvata. / Srbija se budi, postaje ona stara; / šapat ide od jaruga do pojata, / od kamena / do pastirskog plamena. / Daljine svetle od zvezda i vatara. / Ljudi u tami postaju / opet strašni i mrki; / davnašnja dela opet se zbivaju; / namernici svu noć na prozor kucaju, / pogledom samo boga nazivaju; / oko pri drhtavoj sveći sene, / puška plane. / Hitro: skoro će da svane. (…) nema više poraza ni stida: / u svakom pazuhu brda, / u gnezdu krstina i sena / po junak spava”. Posle oslobođenja, govorila je o nastanku te pesme: „U jesen 1941. godine našla sam se u selu Slovcu blizu Valjeva kada su partizani pokvarili prugu i porušili most preko kojeg je pruga prelazila. Nemački oklopni voz koji je jurio od Valjeva prema Beogradu bio je zaustavljen”.

Pisala je o ustanku, o partizanskim jatacima, o narodu koji se diže na borbu protiv okupatora i u pesmi “Spomen na ustanak”: “Ko će u toj zemlji kada / znati šta i devojka mlada / u nedrima netaknutim nosi; / kakvu tešku tajnu / u rukama svojim drži dete; / i starica pogrbljena svaka / do kakve se uputila mete”. Govorila je šta ju je potaklo na pisanje pesme: “Odmah posle vojničkog poraza naše zemlje narod se počeo dizati na ustanak. Tu veliku tajnu, to potajno dogovaranje, naoružavanje, noćno šuškanje, dozivanje kao kad se dozivaju ćukovi, doživela sam u Brankovini, a pesma se rodila na putu Brankovina-Valjevo kad sam u šumarku prvog partizana spazila”.

Partizansko sabiranje i saborovanje

A posle rata pisala je o prvomajskoj povorci i prisećala se drugova palih za slobodu: “Gde ste sada, Stane, Šolaja, / Kovačević Savo, / da ih zapevate i vi s nama! / Gde ste, po tamnicama pomrli sužnji, / za dostojanstvo, jednakost ljudi, / gde ste redom, borci / Sloveni Južni, / da vidite naroda i veselja: / idu pesnici pokraj orača, / pripovedačice pokraj prelja, / pokraj pisara vojnik korača”. Elem, iz Desankine poezije moglo bi se zaključiti da ona misli kako se mi, Srbi, sabiramo oko Josipa Broza Tita i Narodno-oslobodilačkog pokreta, a saborujemo po šumama i gorama naše zemlje ponosne.

Moglo bi se zaključiti i da Desanka zna ko smo: partizani, komunisti, levičari, antifašisti, borci za slobodu, ustanici, partizanski jataci, borci za dostojanstvo i jednakost svih ljudi, revolucionari žedni pravde, ljuti poklonici bratstva i jedinstva, ljudi kojima je mrzak svaki šovinizam. Lepo reče Porfirije: “To smo mi, to je oblikovalo i oblikuje naš identitet, to je temelj i program našeg narodnog jedinstva i samosvesti. Tu istinu peva i Desanka Maksimović”. Šteta što smo gotovo svi na tu istinu zaboravili, pa nam već decenijama kojekakvi poštovani zlikovci kroje kapu, uz naš ropski pristanak.

(Nomad.ba)

Najnovije

Najčitanije

Povezano

Komentari

Subscribe
Notify of

1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
Pregedaj sve
pe pera
15.06.2024-20:55 20:55

vidi se da je članak sa morgen.ba pisan kao pamfet. Bićete i vi papini du/*eljupci ne brinite ali čemu žurba?