Ko da nam otme iz naše duše Kosovo?

Piše: Tomislav Marković (žurnal.info)

Parlamentarni izbori u Srbiji održani su u aprilu, a vlada još nije formirana. Srbija se neformalno ali vrlo jasno svrstala uz Rusiju, podržavajući njen krvavi osvajački pohod na Ukrajinu. Uprkos svim evropskim sugestijama i nagovaranjima, naprednjačka vlast odbija da uvede sankcije Rusiji i pridruži se ostatku kontinenta. Evropskoj uniji polako dolazi iz poverenja u glavu da ih Aleksandar Vučić već deset godina vuče za nos, da nema nikakvu nameru da Srbiju vodi evropskim putem. Predsednika zanimaju samo evropske pare kojima finansira održavanje autokratije, a za vladavinu prava, nezavisno sudstvo, slobodne medije i ostale zapadnjačke kerefeke mu puca prsluk.

Zemlja tone u sve dublju izolaciju, sve su glasnije poruke iz evropskih zemalja da treba prekinuti pregovore sa Srbijom, da je treba prepustiti vlastitoj sudbini, kad se već otvoreno opredelila i stala na stranu agresora, protiv Evrope. Čak i ako ne bude radikalnih evropskih mera protiv Srbije, čak i ako Srbija uvede nekakve sankcije Rusiji u produžecima, poverenje je zauvek narušeno, a zemlja je – kao što reče Viola fon Kramon – daleko od Evrope kao što je bila 1999. godine.

Nalazimo se u prelomnom istorijskom trenutku kad se odlučuje o sudbini zemlje, kad se trasira put koji će određivati našu budućnost u narednim decenijama, a na vlasti imamo pogubljenog, nesposobnog autokratu koji ide naokolo i leleče kako mu je teško, umesto da prelomi i donese jedinu moguću odluku. Nemoćan da se raspetlja iz mrtvouzica koje je sam uporno vezivao čitavu deceniju, Vučić proklinje Evropsku uniju i čitav zapadni svet što su prozreli njegovu providnu igru i više mu ne dozvoljavaju da ih pravi budalama.

Proglas za odbranu Kosova

Šta za to vreme radi opozicija? Brani Kosovo, šta bi drugo radila. Članovi pokreta Dveri, Zavetnika, koalicije NADA i Narodne stranke, te grupa profesora i akademika predvođenih vejačem ovejane kosovske suštine Matijom Bećkovićem, okupili su se i sročili Proglas za odbranu Kosova i Metohije. Za ovu grupu zaludnika neprihvatljivo je bilo kakvo rešenje takozvanog kosovskog pitanja koje podrazumeva podelu, priznanje nezavisnosti ili bilo šta slično.

Srećom, cvet naše političke i akademske inteligencije dosetio se genijalnog rešenja koje glasi – puna reintegracija čitave teritorije Kosova i Metohije “sa svim svetinjama, građanima koji tamo žive i prirodnim resursima u ustavno pravni poredak Srbije”. Kakva briljantna ideja, pravo je čudo kako se niko toga ranije nije setio. Sa ovakvim pametarima Srbija zaista ima svetlu budućnost, na dnu nekog mračnog bunara, zaboravljenog i od boga i od ljudi.

Kosmička dimenzija kosovskog problema

Među braničima Kosova do poslednje kapi tuđe krvi inventivnim izmislicama i besmislicama posebno su se istakli predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić i jedan od lidera koalicije NADA, predsednik Nove Demokratske stranke Srbije Miloš Jovanović. “Mi ne treba da priznamo Kosovo čak ni ako ga ceo svet jednog dana bude priznao”, prkosno je zagrmeo Jeremić, stojeći sam protiv čitave planete i čovečanstva.

Zvuči radikalno, kao krajnja tačka odbrane svete srpske zemlje odakle se dalje ne može ići, ali to je tek privid. Zapravo je reč o bledoj parafrazi kosmičke kosovske misli koju je pre nekoliko godina zapisao novinar Ranko Pivljanin na portalu “Iskra”: “Mogu da ga priznaju i okolne galaksije, Kosovo može biti država samo ukoliko ga prizna Srbija. I to formalno, suštinski ni tada, jer ono prava država ni po čemu nije niti može biti”. Tako se brani najskuplja srpska reč u svemiru, intergalaktičkim sredstvima. Plači, Jeremiću, puki amateru!

Jovanović je, pak, skloniji borbenom pokliču: “Borba za Kosovo i Metohiju jeste dugotrajna i jeste mukotrpna, ali smo tu borbu osuđeni da vodimo i osuđeni smo da je dobijemo ako želimo da opstanemo kao nacija”. Poznato je da opstanak nacije zavisi isključivo od teritorije koju zaposeda, a ne od trivijalnih stvari kao što su ekonomija, građansko blagostanje, vladavina prava, jednakost pred zakonom, uređen sistem, razvijena tehnologija, kvalitetno obrazovanje, dobra socijalna zaštita, odlične zdravstvene usluge dostupne svim građanima, briga o ugroženim slojevima stanovništva, iskorenjivanje siromaštva i slično.

Grebanje o ukrajinsku nesreću

Odbrana Kosova nastavljena je i mimo donetog dokumenta za reintegraciju. Jeremić se obrušio na naprednjake što nisu podneli Ujedinjenim nacijama rezoluciju o zaštiti suvereniteta i teritorijalne celovitosti svih država članica Svetske organizacije? “Da se istog dana glasalo o rezoluciji Srbije kada i Ukrajine, naša rezolucija bi takođe prošla“, napisao je mudri diplomata kojem je vrhovni životni cilj da Kosovo ne dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama.

Na ovu blistavu opasku nadovezao se Boris Tadić, javljajući se iz dubokog opozicionog svemira, sa ivice crne kosovske rupe. Bivši predsednik Srbije i Demokratske stranke, danas skromni lider omanje Socijaldemokratske stranke Srbije, podržao je ideju svog bivšeg učenika i ministra spoljnih poslova, ispravljajući mu crvenom olovkom sitne greške, kao što je navikao u vreme dok mu je bio profesor.

Tadić misli da je Jeremićevo pitanje na mestu, ali da još nije kasno, nije sve izgubljeno, ima nade da se sačuva Kosovo u okviru Srbije, samo ako delujemo politički umno i diplomatski mudro. “Ovo je apsolutno tačno! Međutim, za to još uvek nije kasno i Srbija bi morala ODMAH da pokrene inicijativu za donošenje istovetne rezolucije u UN o zaštiti njenog teritorijalnog integriteta!“, napisao je Tadić na Twitteru (izjavu prenosimo u originalu doslovnosti).

Kad je već Ukrajina uspela da izdejstvuje rezoluciju UN o zaštiti svog teritorijalnog integriteta od zločinačkog agresora, zašto Srbija ne bi iskoristila pogodan trenutak i malo se ogrebala o ukrajinsku nesreću. Em se naslađujemo stradanjima Ukrajinaca, em stojimo na strani njihovih ubica i uništitelja, bez trunke empatije prema patnjama žrtava, em bismo njihovo stradanje da upotrebimo za svoje besmislene svrhe. Teško je naći ovakve političke genijalce i ljudske gromade i u većim i razvijenijim zemljama, prosto ne znam čime smo mi zaslužili blagodat da nam se ovakvi mentalni giganti bave politikom.

Svesrpsko jedinstvo

U međuvremenu se javio i Dragan Đilas, predsednik Stranke slobode i pravde, da u “Utisku nedelje” objasni kako je Kosovo “nacionalni interes Srbije”, te da o nekakvom priznanju ne može biti ni govora. Njegova poslanička grupa je još u septembru predložila formiranje komisije koja bi bila sastavljena od članova svih poslaničkih grupa, predstavnika Srpske akademije nauka i umetnosti, Srpske pravoslavne crkve i nevladinog sektora, koja bi u roku od 30 dana izradila platformu o Kosovu.

Poslanici su poručili da je rešenje pitanja Kosova „pitanje od najvišeg državnog značaja” koje nadilazi sve stranačke interesa i zahteva jedinstvo. Podele nas ionako nisu nikuda odvele, pogotovo političke i ideološke, najbolje je da se svi ujedinimo, da se nacionalno homogenizujemo, a Kosovo je idealan nacionalni lepak već decenijama.

Kad su već svi zapeli da odbrane Kosovo od njegovih stanovnika, nije mogao da izostane ni Borko Stefanović, poslanik i funkcioner Đilasove partije, te predsednik skupštinskog Odbora za spoljne poslove. U razgovoru sa ambasadorkom Švedske Anikom Ben David Stefanović je rekao da bi ako Kosovo postane članica NATO-a, to napravilo prostor za destabilizaciju Zapadnog Balkana, što nikome nije u interesu.

Sreća da nije precizirao kako bi to tačno destabilizovalo Balkan, šta bi se dogodilo. Možda bi Srbija zaratila protiv NATO pakta, krenuvši najzad u oslobađanje svete srpske zemlje od onih koji tamo žive. Nismo odavno ratovali protiv čitavog sveta, ima već 23 godine, uželeli smo se poštenog okršaja, a ovo mrsko mirnodopsko stanje više ne može da se podnese.

Srbija, generator nestabilnosti

Srbija je glavni izvor nestabilnosti na Balkanu, jer razni politički faktori ne mogu da se pomire sa porazom u ratovima, niti prihvataju granice drugih država, o čemu najbolje govori projekat zvani Srpski svet. Neprestano slušamo izjave raznih političara i državnih funkcionera kako je Crna Gora “klasična srpska država”, kako treba izbrisati granicu na Drini i pripojiti Republiku Srpsku Srbiji, te kako je Kosovo neotuđivi deo Srbije.

Što je najgore, spoljna politika koju Srbija vodi prema susedima u potpunoj je saglasnosti sa ciljevima Kremlja koji želi nestabilan Balkan, održavanje zamrznutih konflikata, pretnje ratnim sukobima i držanje naših država podalje od Evropske unije. Stvarnost je, na veliku žalost i naše vlasti i naše opozicije, potpuno oprečna njihovim sanjarijama. Ulazak u NATO garantuje stabilnost, ne samo na Balkanu. Da je Ukrajina članica NATO saveza, nikad je Rusija ne bi napala.

Suvišno je reći da predstavnici vlasti potpuno dele opozicione stavove o Kosovu, tu vlada apsolutno jedinstvo. Kad čovek sluša i čita trućanja naših vajnih političara o Kosovu pomislio bi da se tamo lepo i mirno živelo sve dok Albanci jednog dana nisu naprasno pomahnitali, iz čista mira proglasili nezavisnost i otcepili se od Srbije. Takav utisak se stiče jer niko od politčara ne govori o uzrocima otcepljenja.

Zavera ćutanja

Niko ne pominje kako je Slobodan Milošević tenkovima opkolio Skupštinu Kosova kako bi lakše ukinuo autonomiju pokrajine, niko ne pominje kako su specijalne jedinice policije pucale na demonstrante koji su protestovali protiv ukidanja autonomije i ubile 24 osobe, deset godina pre rata. Niko ne pominje masovna otpuštanja Albanaca, zabranu “Rilindje” – jedine dnevne novine na albanskom, zabranu upotrebe albanskog jezika u školama, kulturi i nauci, zabranu objavljivanja knjiga na albanskom, ukidanje svih prava i uvođenje aparthejda.

Niko ne pominje masovno proterivanje Albanaca sa Kosova, silne ratne zločine, ubijanje civila, pakovanje leševa u hladnjače i sahranjivanje u masovnim grobnicama u Batajnici. Niko ne pominje da su u tim masovnim grobnicama pronađeni klikeri, olovke, jedan pismeni zadatak iz istorije i dve cucle. Niko ne pominje državne funkcionere i visokorangirane oficire vojske i policije koji su osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne za ratne zločine počinjene na Kosovu.

Vlast i najveći deo opozicije ujedinjeni su u zaveri ćutanja o pravim uzrocima kosovske nezavisnosti, o ubistvima, pljačkama, etničkom čišćenju i drugim zlodelima. Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin i njihova ekipa bili su deo režima koji je terorisao Kosovo, a opozicionari se trude iz petnih žila da se naknadno ubroje u njihove saučesnike.

Ne postoji nikakvo kosovsko pitanje, niti kosovski problem. Kosovo je nezavisna država već godinama, a političke elite ove zemlje učinile su sve što je u njihovoj moći da Kosovo oteraju iz Srbije. Iz svega što političari govore o Kosovu vidi se samo gotovo nadrealna neozbiljnost i nedoraslost srpske političke elite vremenu u kom žive i stvarnim problemima koje treba rešavati. Pošto već nisu u stanju da smisle nikakvu politiku, da se ozbiljno pozabave uređivanjem razvaljenog društva, da se založe za istinske evropske vrednosti, da urade nešto dobro za svoju zemlju u ključnom istorijskom trenutku, oni se bave nepostojećim problemima. Postrojili su se u hor i svi zajedno pevaju: Ko da nam otme iz naše duše Kosovo? A Vladimir Putin im drži tercu.