Piše: Svetislav Basara (kurir.rs)
Niko ne voli pobednike tako vatreno kao gubitnici (čitaj: srbijanska pseudopozicija). Čim bilo ko pobedi bilo koga (u bilo čemu) – ne samo u regionu nego i u svetu – majke opozicione gubitničke invencije, večno željne pobede, unisono zagraje – treba nam taj i taj.
Izuzetak od tog gvozdenog pravila nije bio ni, široj javnosti doskora potpuno nepoznati, Jakov Milatović, koji je – saglasno televizoru N1 – „osvojio većinu na lokalnim izborima u Podgorici“ i kome je upriličeno gostovanje u (inače odličnoj) emisiji Danice Vučenić „Iza vesti“, valjda u cilju prenese know how tehnologije – vlažnog sna gubitničkih mufljuza – kako osvojiti 18,1% manje glasova od protivnika, a ipak pobediti.
U ćošku televizora sve vreme se lepo videla sledeća tabela: „Svi za naš grad 39,4; Evropa sad 21,4“ (Milatović). Ali koga za to boli qwrz. Valja „skinuti foru“, naučiti kako pobediti sa 18% glasova manje, a pritom ne mrdnuti dupetim.
Žao mi je što ne pogledah emisiju „Iza vesti“ da čujem šta Milatović sanja, a šta mu se događa, pa da to uporedim sa snovima i događanjima prethodnih pobedničkih uzora, Krivokapića i Stanivukovića, od kojih prvi takođe nije imao većinu glasova, ali je ipak (privremeno) zaseo „na CG vladu“ jer se, po principu dva loša ubiše Miloša, uortačio sa drugim gubitnicima.
Na taj način će i Milatović, iako statistički gubitnik, zasesti u stolicu gradonačelnika varoši podgoričke jer će s punim pravom – kao onomad Borat – napraviti koaliciju gubitnika.
Problem s našim gubitnicima je mnogo komplikovaniji. Ne zato što osvedočeno nisu u stanju da naprave koaliciju sa drugim gubitnicima, nego zato što su – uprkos tome što su od kolevke bili gubitnici – poprilično vremena bili pobednici, ali preko tuđe grbače. Kako? Lako! Iskoristilu su decenijske napore SPO-a, DS-a, Građanskog saveza (i zanosača muda), pa su se – kad je opozicija osvojila vlast – posle 5. oktobra uključili u napredni pokret.
Šta su potom radili – kako su muljali i kako su razjebali stvar – to i vrapci znaju, stvar je u tome što su dilberi i nakon (više nego zasluženog) strmopizda nastavili da žive u uverenju da neko drugi treba da osvoji vlast, a da oni dođu na gotovo i pokupe kajmak, kao što su ga kupili u periodu 2001-2012.
Dilberima je svaki pobednik bio dobrodošao – i njemu bi brzo sjebali znanje – problem je što pobednika u Srbiji nema, pa se čine montipajtonovski pokušaji regionalnih copy/paste tehnika.
Sada se vraćamo na jučerašnju temu: prosrpsku vladu Zorana Ðinđića. U svojoj knjizi Mijat Lakićević je s Ðinđićeve političke biografije sastrugao slojeve lagarija, mitomanija i blasfemija kojima je oblepljena i pokazao da je malo ko u novijoj istoriji Srbije mislio toliko dobro kao Ðinđić. Problem je što je 95% njegovih saradnika i članova stranke ponajpre mislimo dobro sebi, pa su – kad je Ðinđić objavio (i čvrsto stao iza toga) da se zasluge za narod nagrađuju ordenima, a da se za ostalo ide na tendere i konkurse – Ðinđiću okrenuli leđa i prepustili ga egzekutorima. Udri, Vučiću.