Piše: VLADIMIR GLIGOROV, Novi magazin
Ove godine je pedesetogodišnjica Hrvatskog proleća, koje se završilo u jesen smenom republičkih vlasti.
Kada je o privrednoj politici reč, hrvatski prigovor je bio da njeni poreski obveznici finansiraju srpsku i privrede nerazvijenih članica federacije. Uz to nemačke marke, u velikoj meri zarađene u turizmu i brodogradnji, menjaju se u dinare koji uglavnom gube vrednost zbog inflacije i depresijacije kursa. Koliko su ti prigovori bili opravdani nije ovde važno. Važno je samo zapaziti to nepoverenje u sopstveni novac i podozrenje da budžetske vlasti ne koriste novac u skladu sa interesima onih koji plaćaju poreze. Jer to će uticati na privrednu politiku posle osamostaljenja.
Kada se posmatra čitav period od 1991. do danas ne može se reći da je Hrvatska bila privredno uspešna zemlja. Kada se ostave po strani rat i sve što su bile dugoročne posledice ratnih sukoba, verovatno su tri ključne odrednice hrvatskog privrednog slučaja.
Najpre je tu već pomenuto nepoverenje u sopstveni novac. Tako da je izabrana politika praktično fiksnog kursa, koja je opravdana nepoverenjem u sposobnost sopstvene centralne banke da stabilizuje inflaciju, a potom ciljem pristupanja evropskoj monetarnoj uniji. Ovo bi konačno i trebalo da se ostvari za nekoliko godina. Razvojni smisao ove monetarne politike bio je da se uglavnom privreda osloni na izvoz usluga, što će reći na turizam. Uz to, očekivao se skok cena nekretnina i značajna zarada od njihove prodaje.
Ovo je slično Crnoj Gori, jedino što je Hrvatska znatno veća. I zapravo se na početku isticala Grčka kao uzor. Posle 2000. privredna klima u Evropi bila je povoljna gotovo za sve, mada ne i za Nemačku, ali to je druga tema, tek hrvatska privreda se relativno brzo oporavljala. Pomogla su i velika ulaganja u infrastrukturu kako bi se posetiocima približilo more, da to tako kažem.
Ovde ima smisla pomenuti propast bankarskog sistema slično kao u Srbiji, mada ne iz istih razloga, pa je on gotovo u celini prodat stranim bankama. To je onda dovelo do problema koji je sličan jugoslovenskom, gde je štednja u evrima, a ulaganja su u kunama, pa je eventualna devalvacija finansijski rizična. Što je uticalo na trajnost praktično fiksnog kursa.
Problem je nastao s finansijskom krizom. Jer, u međuvremenu je značajno smanjen udeo industrijske proizvodnje i izvoza robe, a oporavak usluga se odužio. Pa je hrvatska privreda prošla gore od svih drugih u Evropi, sa izuzetkom Grčke. Nije prošla mnogo bolje ni srpska privreda, ali iz drugih razloga. Recesija i stagnacija nisu bile slične jugoslovenskoj krizi iz osamdesetih godina prošlog veka zato što je očuvan stabilan kurs. Ali je zato mnogo više porasla nezaposlenost i emigracija.
Može se, dakle, reći da je finansijska kriza dovela do gubitka čitave decenije privrednog rasta. Mada se sama privreda prilagodila i danas izgleda drukčije nego u vreme kada je grčki turizam bio uzor razvoja. Svejedno se ne može reći da je vođena valjana fiskalna politika jer zapravo nisu smanjene regionalne razlike. Što je druga sličnost sa jugoslovenskim periodom.
Stvari sada stoje drukčije u tom smislu što su se mogli očekivati fiskalni transferi iz Evropske unije, koji od učlanjenja i pristižu jer je u toj zajednici hrvatska privreda nerazvijena i stoga je korisnik solidarnosti razvijenijih zemalja članica. Opet, ne bi trebalo zaključiti da od tih transfera nemaju korist razvijenije zemlje, ali to je druga tema. Jedino valja ovde zapaziti da je sada cipela na drugoj nozi, kako se to ponegde kaže.
U Hrvatskom proleću nije sve bilo o „našim novcima“, ali svakako je to bio osnovni privredni zahtev. Mislilo se, doduše, na nemačku marku, a pre svega na doprinose saveznom budžetu i na transfere nerazvijenim regijama. A i na zapostavljenost nerazvijenih regija u samoj Hrvatskoj. Stvari se nisu mnogo promenile, osim što se sada računa s transferima iz budžeta Evropske unije.