Gde ode Aida

Piše: Svetislav Basara

Nedavno sam u jednom tekstu, objavljenom u jednom drugom nedeljniku, u jednoj drugoj (susednoj) zemlji, napisao da se na prostorima takozvanog Zapadnog Balkana istorija najpre dogodi kao tragedija da bi se ponovila kao TV serija ili film, koji, po maltene gvozdenom pravilu, u pogledu umetničkih dometa budu farsa, ponekad i tragedija, ali koji obrni-okreni posluže da bi se istorija po ko zna koji put ponovila kao tragedija. Film Quo vadis, Aida, Jasmile Žbanić je u svakom pogledu izuzetak od tog sumornog pravila, toliki izuzetak da će Aidino nedobijanje Oskara (u trenutku pisanja ovog teksta to se još nije znalo) za većinsku Srbiju biti izvor višednevne ushićenosti.

Nosioci glavnih uloga u filmu – Boris Isaković i Jasna Đuričić – već su prošli kroz patriotskog toplog zeca zbog „izdaje nacionalnnh interesa“ i (indirektnog) „priznanja“ da se u Srebrenici dogodio zločin gigantskih razmera. Isaković se, u tobože patriotskom delu javnosti, „izvadio“ briljantnom ulogom Slobodana Miloševića u TV seriji Porodica, ali mu je istovremeno drugi deo srpske javnosti zamerio što Miloševića nije odigrao kao čudovište sa rogovima i kopitama koje bljuje vatru i kolje bebe.

Glavna vrednost filma Quo vadis, Aida upravo i jeste odsustvo demarkacione linije između sinova svetla (upisati ime) i sinova tame (takođe upisati ime). Jasmila Žbanić ovosvetska zbivanja posmatra na način na koji ih posmatra Benjaminov Anđeo istorije – kao jednu jedinu, zajedničku katastrofu, koja možda više pustoši i unesrećuje zločince nego žrtve, što je teza za koju bi pustoš koja je zavladala u našoj zemlji, koja idealizuje i idolizuje zločince, mogla poslužiti kao nepobitan dokaz.

Budući da film Quo vadis, Aida najverovatnije nikad neće biti prikazan u ovdašnjim bioskopima, pre izvesnog vremena sam ga pronašao na internetu i dvaput ga pogledao. Prvi put onako kako se (i zašto se) filmovi inače gledaju, drugi put tražeći makar homeopatske tragove resantimana, autoviktimističkih jadikovki i naricanja nad zlehudom sudbinom naroda, tako karakterističnih za srbijanske uratke na slične teme. Nisam našao ni traga svega toga. Simpatije, možda je bolje reći empatije, rediteljke su sasvim razumljivo (i vidljivo) na bošnjačkoj strani – kao uostalom i moje – sa te strane, konačno, kamera i „gleda“, ali za razliku od srbijanskih uradaka na slične teme, ne „gleda“ stradanje naroda, nego stradanja, strah, strepnju i predsmrtne muke konkretnih ljudi koji su imali nesreću da budu pripadnici naroda iz zaumnih razloga – i po mišljenju najuglednijih beogradskih kretena – nekompatibilnog sa narodom čija je (para)vojska jula meseca 1995. pobedonosno umarširala u Srebrenicu.

Šta se potom zbivalo, manje- više je poznato, mada će zauvek ostati nejasna indolencija Ujedinjenih nacija, međunarodne zajednice, kao i maltene kooperativnost holandskog bataljona pri UN.

Film Quo vadis, Aida se ne upušta u teorije međunarodnih zavera, nego iz scene u scenu – tokom kojih, mada se u njima ne događa ništa spektakularno, napetost sve više raste – prati napore glavne junakinje, srebreničke profesorice engleskog jezika, Aide, da iz pakla, koji se sve jasnije nazire izbavi muža i sinove, a da pritom sačuva sopstveno dostojanstvo, dostojanstvo drugih i ljudski lik. Ako ni zbog čega drugog – a ima i mnogo toga drugog – Quo vadis, Aida je zaslužio Oskara za epizodu u kojoj Aida (bezuspešno) pokušava da napravi lažne UN identifikacione oznake za sinove i muža – jedinu nadu za spas – u kojoj se vidi kako nehaj, slučaj (pokvarena mašina za kopiranje) mrvi ljudske živote.

Vrlo je važno napomenuti – i zapamtiti – da u filmu kojim je ubedljivo dočarana pogibija osam (možda i više) hiljada muškaraca i dečaka, jedva da se čuje poneki rafal, što samo doprinosi efektu užasa. Aida, nažalost, nije uspela da spase svoju porodicu. Posle rata se vratila na mesto zločina. Pucač, Ratko Mladić je na kraju uhapšen. Odgovorni za srebrenički masakr su pomrli u svojim posteljama i sa državnim počastima sahranjeni po dvorištima i alejama velikana. Neki, pak, nikada neće umreti. Zaista, Quo vadis, Aida?