Piše: Nenad Kulačin (Al Jazeera)
Predstojeći samit evropskih lidera, odnosno Evropske unije, može biti istorijski ukoliko postoji spremnost Brisela da se iskreno posveti sopstvenoj budućnosti. Unija konačno mora da da nedvosmisleni odgovor da li u svom sastavu želi i države iz našeg regiona, jer dalje mrcvarenje nikome više ne ide na ruku. Crna Gora je status kandidata dobila pre 12, a Srbija pre deset godina. Kraj puta je gotovo nevidljiv, a šta tek reći za Bosnu i Hercegovinu i Severnu Makedoniju, koje još nisu dobile taj status. A sve te države su učinile mnogo toga.
Srbija je, iskreno mogla i više, ali Crna Gora je daleko dogurala u pregovorima, Severna Makedonija je i ime promienila da bi se ”dodvorila” Uniji, dok Bosna i Hercegovina i dalje tavori zbog unutrašnjih sukoba, za koje ne postoji ideja da se brzo i kvalitetno razreše. Kada je reč o Kosovu, tu nije samo problem sa Srbijom, već i sa članicama Unije koje ne priznaju samostalnost i nezavisnost Kosova.
Rusije nas je dovela pred novi svjetski rat
Zašto Evropa ne priznaje napore država Zapadnog Balkana da postanu deo moderne evropske porodice? Sve države, sem Srbije, pridružile su se Uniji u osudi i sankcijama Rusiji. Nije li ovo taj trenutak kada EUnija insistira na zajedništvu i jedinstvenoj politici? Ako jeste, zašto je Zapadni Balkan i dalje van Unije? Setimo se samo kakvi su sve ustupci rađeni prema pojedinim državama da bi postale članice Unije, i to isto zbog Rusije. Brisel bi morao da nagradi napore država u regionu i da im da jasnu perspektivu upravo zbog onoga što se dešava u Ukrajini.
Svima je jasno kakav je režim i kakva je vlast danas u Rusiji. Tamo nema ni slova o demokratiji i slobodi, a sada je i celu Evropu ta vlast dovela pred novi svetski rat. Iako je to svima jasno, potrebno je da se Brisel, ne samo rečima, već i delima, okrene zaštiti evropskog kontinenta, a to može da uradi samo ako Evropa bude jedinstveni politički, ekonomski i odbrambeni sistem.
Zemljama Zapadnog Balkana treba dati jasnu viziju konačnog pristupanja Uniji. Dosta je više bilo izgovora. Ako se negde i progleda kroz prste, neće biti toliko strašno, jer će se tako sprečiti dalji uticaj Rusije i Kine u ovom delu Evrope. Ne može se više ni svaljivati sva odgovornost na države koje bi volele da se nađu u Uniji. Neko bi rekao – dosta je bilo štapa, vreme je za šargarepu. Ako negde škripi, kao u 14 zahteva koje je Evropa stavila pred Bosnu i Hercegovinu, pomozite i dajte konkretno šta, kako i do kada treba da se to uradi. Zavrnite malo rukave, gospodo iz briselske administracije, i krenite malo među svet. Barem ste vi dobro plaćeni za poslove koje obavljate i pomozite nama koji, očigledno, sami nismo na takvom nivou da bismo mogli sve sami.
Američke poruke Srbiji i Aleksandru Vučiću
Činjenica je da bismo i mi mogli da budemo malo kooperativniji. Tu se, pre svega misli, na Srbiju i na njen uticaj na region. Elem, sve ono što radi (ili ne radi) predsednik Srbije Aleksandar Vučić, to još jače i sa još više arogancije čini (ili ne čini) član Predsjedništva Bosne i Hercegovine Milorad Dodik. Ni po jada ako zbog Dodika pati samo srpski deo javnosti u Bosni i Hercegovini. Problem je u činjenici da Dodik pod kočnicom drži kompletnu državu. I tu leži sva kompleksnost problema u regionu. Da se ne lažemo, Bosna i Hercegovina je taoc politike koju Vučić vodi godinama unazad, bez obzira koliko se on na rečima distancirao od Dodika, koliko se zaklinjao u mir i u saradnju sa Sarajevom.
I da se razumemo, ovaj problem ne može da bude rešen bez pritiska i uticaja međunarodne zajednice. Toga moraju da budu svesni i svet, i rregion. Iskreno, nešto se dešava. Imenovanje Gabriela Escobara za specijalnog izaslanika SAD-a za Zapadni Balkan i Christophera Hilla za ambasadora SAD-a u Srbiji doveli su do nekih pomaka. Naročito kada je reč o Kosovu i političkoj situaciji u Srbiji. Pojedini analitičari u Beogradu su poprilično sigurni da je dolaskom Hilla počela završnica i da je Beogradu, čitamo Vučiću, jasno stavljeno do znanja da sav posao mora da bude završen u naredne dve godine. A taj posao podrazumeva uvođenje sankcija Rusiji, međusobno priznanje Srbije i Kosova i konačno sređivanje situacije u Bosni i Hercegovini. Ovo poslednje se takođe čulo prilikom nedavnih poseta stranih emisara Beogradu.
Evropa, dakle, ima snažnog saveznika u Washingtonu, što i nije bilo tako izraženo tokom administracije Donalda Trumpa. Brisel to mora da iskoristi i da stavi tačku na sve problematične situacija na svom kontinentu. Ali, šargarepu, šta god ona bila, mora da ponudi građanima regiona. Koliko god da su vlasti grešile sve ove godine, sada je trenutak da se svi pogledamo u oči i zajedničkim snagama gradimo novu budućnost u Evropi.
Dodik u Sankt Peterburgu kao nova provokacija
Rat u Ukrajini treba da nas ujedini u tome. Sve zajedno, bez presedana. Srbija se sada migolji. Vučić ne sme zbog javnog mnjenja, ali i potpune zavisnosti od ruskog gasa. Koliko god je on spreman da utiče na javnost u Srbiji, a nije da je neuspešan po tom pitanju, Brisel bi morao Srbiji da pomogne pronalaženjem alternativa za snabdevanjem energenata koji su joj neophodni da bi njena industrija i privreda preživele. Sve te silne fabrike koje je Vučić pootvarao po Srbiji su uglavnom montažne i preko noći mogu da se presele tamo gde će normalno da funkcionišu. Toga je Vučić svestan i hvata se za slamku zašto mu je potrebna Moskva. Koliko će uspeti, nismo baš sigurni, jer je pritisak sve veći. U tu priču se idealno uklapa i boravak Dodika u Sankt Peterburgu, na Međunarodnom ekonomskom forumu u organizaciji Vladimira Putina. Još jedna proruska provokacija u sred našeg regiona.
Svi smo malo umorni od svega i to je jasno. Zato su veliki igrači sada na potezu i jasno moraju da stave do znanja da Unija nije zatvorila kapije. Ako Srbija neće, njen problem, ali ne mogu zbog nje svi drugi da trpe, Evropska unija mora da se “otkatanči” i da spase Evropu od Rusije i trećeg svetskog rata.