Srijeda, 1 Februara, 2023
Rubrika:

Da li će Aleksandar Vučić ući u istoriju: Komičan kult ličnosti

Strogo kontrolisani mediji u Srbiji u stopu prate opsesiju svog gazde, pa neprestano pišu o Vučićevim istorijskim govorima i ulascima u istoriju.

Piše: Tomislav Marković

Otišao predsednik Srbije Aleksandar Vučić u Brisel na još jednu rundu pregovora o famoznim tablicama, seo za sto sa Kurtijem, Boreljom i Lajčakom, a sastanak nikako da počne. Od duga vremena i dosade dohvatio se predsednik telefona, pa je na svom instagramu objavio sledeću mudru misao, nastalu u briselskoj dokolici: “Ja živim za istoriju i za to šta će da ostane iza mene”. Uvežbani klimoglavci iz poltronskih medija preneli su Vučićevu bogonadahnutu izjavu, uz prigodan komentar kako je predsednik poslao još jednu “jaku poruku”, a bilo je i kreativnijih pokušaja, na primer kako “jake reči predsednika Vučića odjekuju Srbijom”. Tabloidi nisu precizirali koliko Vučićeva poruka ima vati, kakva je njena snaga u odnosu na prethodnih 1389 jakih poruka, kao ni da li njegove reči odjekuju čitavom zemljom jer je sve ispražnjenija, kako od stanovnika tako i od svakog smislenog sadržaja.

Čovek pravi tenzije oko besmisleno beznačajnog pitanja kao što su registarske oznake na automobilima, ljudi danima strepe hoće li doći do manjeg oružanog sukoba, pritom je Vučić još 2016. godine sam potpisao sporazum po kojem srpske tablice važe do septembra 2021. godine i još očekuje da će tim svojim ludorijama ući u istoriju. U neku istoriju ludosti bi možda i ušao, bilo je raznih sumanutih povoda za vojne sukobe, dovoljno je setiti se fudbalskog rata između Salvadora i Hondurasa koji je trajao četiri dana. Doduše, malo se ko danas seća ko su u vreme izbijanja sukoba 1969. godine bili predsednici ovih dveju latinoameričkih država, slaba je vajda da bi se kroz pola stoleća neko setio Vučića da je došlo do eskalacije na severu Kosova.

Predsednička megalomanija

Nije ovo ni prvi, a ni deseti put da Vučić vidi sebe kao važnu istorijsku ličnost i da priča o svom slavodobitnom ulasku u istoriju, to je njegova fiks-ideja koju ponavlja u redovnim razmacima. U januaru prošle godine govorio je u sličnom duhu: “Ja ću ući u istoriju, jer teško da će se ponoviti da bilo kada budemo prva zemlja u Evropi po rastu. Najbolji smo, ali ja sam takav, uvek želim više, uvek lestvicu visoko postavljam”. Koliko smo najbolji i kojom brzinom nam raste ekonomija najbolje vidi većina građana Srbije koja ne može da priušti ni potrošačku korpu. Istog meseca Vučić je održao govor na otvaranju gigantskog spomenika Stefanu Nemanji, pomenuo je istoriju bar 15 puta, pa se dotakao i svog skromnog mesta u povesti – Nemanja je “dokaz da je istorija stvorila nas, ali i da smo mi u stanju da stvaramo istoriju mira, znanja i rasta”.

U septembru prošle godine Vučić je ponovo imao nastup ludila veličine: “Iza mene je ostao politički testament i nasleđe. Neću završiti na smetlištu istorije kao što su mnogi od mojih prethodnika završili”, rekao je predsednik. “Nadam se da će o tome odlučivati istoričari u slobodnoj Srbiji, a ne on. Ovo zvuči kao da namerava da bude doživotni predsednik, a onda – i posle Vučića Vučić, da se ni posle njega ne bi slobodno mislilo”, prokomentarisala je njegove reči istoričarka Dubravka Stojanović. U isto vreme Vučić je iskoristio svečanost povodom početka izgradnje deonice auto-puta Bijeljina-Rača da još jednom uđe u istoriju, pa je rekao: “Ono što ostane iza nas kada odemo u političku istoriju, to je ono što smo uradili”. Izgleda da dotični auto-put saobraća na relaciji Bijeljina-Rača-Istorija, razumnijeg objašnjenja za predsednikove reči nema.

Strogo kontrolisani mediji u stopu prate opsesiju svog gazde, pa neprestano pišu o Vučićevim istorijskim govorima, istorijskim intervjuima, istorijskim izjavama, stvarajući jedan prilično komičan kult ličnosti. Pomni čitalac tabloida pomislio bi da predsednik ništa drugo i ne radi osim što ulazi u istoriju, svaki njegov potez je krupno poglavlje u povesti srpskog naroda, nikad Vučić ne čini nešto obično ili osrednje, svaki njegov gest obeležen je veličinom koju će tek buduća pokolenja sagledati u pravom svetlu.

Privremena besmrtnost

Manična opsednutost idejom ulaska u istoriju nije karakteristična samo za Vučića, težnja za slavom u bilo kom obliku obeležje je epohe. Nije teško dokučiti otkuda ona dolazi, pisao je o tome Emil Sioran u eseju “Žudnja za slavom i užasavanje od nje”. Veliki rumunski cinik piše: “Žudnja za slavom zahuktava se sve više zato što je zauzela mesto verovanju u besmrtnost. (…) Niko ne može da se odrekne privida večnosti, još manje da sebi zabrani da ga traži svuda, u bilo kom obliku ugleda, počev od književnog”.

Ulazak u istoriju je jasan znak religijske krize, pošto je iščezla vera u večni život, čovek nastoji da na bilo koji način nastavi da živi i posle smrti, makar u sećanju potomstva ili kao fusnota u udžbeniku istorije. Daj šta daš, svaki oblik trajanja je dobar, privremenoj besmrtnosti se u zube ne gleda, sve je bolje od potpunog i definitivnog iščeznuća.

U sekularizovanoj verziji večnog života istoričarima je pripala uloga božanskog Poslednjeg suda, oni odlučuju čija su dela bila značajna, a ko ne zavređuje da bude pomenut. Postoji ipak jedna značajna razlika između religijske i sekularne verzije besmrtnosti. Na večni život nekada su mogli da računaju samo pravednici, oni koji su živeli moralno i časno, a grešnicima i zločincima je sledio pakao, tama najkrajnja, plač i škrgut zuba, te zaborav od Boga kao najstrašnija kazna.

U sekularnoj varijanti je drugačije: u istoriju ulaze i oni koji su činili velika i dobra dela, značajni umetnici, graditelji, filantropi, borci za pravedniji svet, ali i veliki zlikovci. Nije neophodno sagraditi hram da bi ušao u istoriju, dovoljno je i da ga spališ, kao što je to učinio Herostrat, spalivši Artemidino svetilište u Efesu, jedno od sedam svetskih čuda, iz puke želje da nekako postane slavan, da uđe u istoriju.

Zabrana sećanja

Antički narodi su pokušavali da spreče ulazak zlikovaca u istoriju tako što su uvodili kaznu zvanu “damnatio memoriae”, zabranu sećanja i proterivanje iz javne uspomene. Efežani su zabranili pominjanje Herostratovog imena, pod pretnjom smrtne kazne. Zato antički pisci koji govore o spaljivanju hrama u Efesu ne pominju ime piromana, nema Herostratovog imena kod Cicerona, Plutarha, Lukijana, Solina. Nisu svi poštovali zabranu, pa je Herostrata pomenuo grčki putopisac i istoričar Teopomp i tako je njegovo nečasno ime stiglo do nas i postalo simbol za izlazak iz anonimnosti pomoću rušenja, uništenja i zla.

Za razliku od dredvnog Herostrata, Vučić svojom rukom nije zapalio ništa, ali je zato bio aktivni učesnik u zločinačkoj politici čiji su izvođači radova spalili stotine džamija, hiljade kuća, rušili gradove i pobili na desetine hiljada nevinih ljudi. Čak ni tada, u vreme radikalsko, Vučić nije bio glavni kreator takve politike, već samo pomoćnik Vojislava Šešelja, takoreći đavolov šegrt. Kad je konačno ostvario dečačke snove i postao gospodar Srbije, udario je u drugu vrsti herostratizma. Uništavao je krhke institucije, gušio slobodu govora, prepustio se neobuzdanoj korupciji, nastavio sa spregom države i kriminala, svađao nas sa susedima, sprovodio politiku Srpskog sveta po regionu, udaljavao Srbiju od Evrope i izručio svoju zemlju u naručje Putinovom terorističkom režimu.

Istorija beščašća

Uprkos silnom trudu da uništi sopstvenu zemlju i ukine budućnost, Vučić ni u tom rušiteljskom poslu nije bio uspešniji od Slobodana Miloševića. Ruku na srce, nije mu ni zameriti, teško je meriti se sa takvim šampionom apokalipse i sveopšteg rasapa. Pod Miloševićevom vladavinom Srbija je dotakla dno u svakom smislu, moralnom, civilizacijskom, ekonomskom, nije lako prevazići najdublje posrnuće u istoriji srpskog naroda.

Nezahvalno je procenjivati da li će Vučić ostvariti svoju veliku ambiciju i ući u tu famoznu istoriju. Po dobru ga se svakako nećemo sećati, ali i među zlikovcima vlada golema konkurencija, pitanje je da li će neko posle sto ili trista godina pominjati aktuelnog predsednika, pored epohalnih zločinaca kakvi su pomenuti Šešelj i Milošević, ili Ratko Mladić i Radovan Karadžić.

U istoriju beščašća je svakako ušao, ali i tu vlada velika gužva, ako u nečemu ne oskudevamo to su zlikovci, pokvarenjaci i zločinci. Vučićev ipak jedini talenat je da zloupotrebljava slabosti srpskog društva kako bi se održao na vlasti. Jedino što će od njega ostati možda su one besramne reči koje je izrekao za govornicom Skupštine Srbije 20. jula 1995. godine, neposredno nakon genocida u Srebrenici: “Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana”. Mada bi za nas sve možda bilo bolje da obnovimo antičku instituciju “damnatio memoriae”: neka zauvek ostane sećanje na zlodela zlikovaca i njihove demonske reči, ali njihova sramna imena neka budu prepuštena večnoj tami zaborava.

Najnovije

Najčitanije

Povezano

Komentari

2 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
Pregedaj sve
džudović
27.11.2022-09:29 09:29

Meni izgleda da je Vučiću potrebna pomoć psihijatra. Sve se bojim da sam njim radi duhovnik SPC, tako da je malo vjerovatno da će doći sebi.

Merlin
27.11.2022-15:26 15:26
Reply to  džudović

Je.e vas Vule pa vas razvaljuje, 24/7 samo o njemu pišete. Sanjate ga koliko ga se plašite ! :)