Čija je naša Rusija?

Piše: Aleksej Kišjuhas (danas.rs)

Zbog čega, suprotno Evropi, moralu i zdravom razumu, Srbija tvrdoglavo odbija da uvede sankcije Rusiji?

Dežurno objašnjenje glasi – zbog goleme rusofilije u srpskom društvu. Navodno, naš prosečni Petar Petrović sa uplatnica za RAT (republičku administrativnu taksu), i naoružan kompletima knjiga Tolstoja i Dostojevskog „na metar“ po socijalističkim regalima, naprosto obožava Rusiju i Ruse.

Pa onda nije politički lukrativno raskidati ovu ljubavnu vezu. Visoki funkcioneri i vlasti i opozicije utrkuju se u lojalnosti prema Rusiji, dok TV Hepi, Večernje Novosti i ostali tabloidi sipaju prorusku propagandu direktno u mozak. Sve zato što u Srbiji postoji nadnaravna bliskost ili ljubav prema Rusiji, njenoj kulturi i civilizaciji. A da li je zaista tako? Naravno da nije.

U pitanju je mit, ideologija ili politička fikcija. Prvo, onih stvarnih rusofila ili ljubitelja ruske kulture ima po čitavom svetu, a ponajviše na Zapadu. Diljem Zapadne Evrope, kao i u Srbiji, postoje izvrsne katedre za ruski jezik i književnost, odnosno slovenske studije (Univerzitet u Mančesteru nudi i dvopredmetne studije sociologije i ruskog jezika i kulture).

U Americi, studije ruskog jezika i književnosti postoje na najuglednijim univerzitetima kao što su MIT, Berkli, Stenford, Kolumbija, Jejl itd. Drugo, mimo obavezne lektire (a i ona je upitna), u Srbiji se ne čita savremena ruska književnost. U bioskopima nema ruskih filmova, ne koriste se ruske društvene mreže, ne konzumira ruska kuhinja, sa puteva su iščezle Lade i Moskviči, a ruska roba je i dalje sinonim za stvar sumnjivog kvaliteta.

Treće i najvažnije – poput svake države i društva, i Rusija je veoma kompleksna tvorevina, sačinjena od ljudi raznih habitusa i svetonazora. I zato, kada se pozivamo na Rusiju, ključno pitanje je – na koju, kakvu i čiju Rusiju? Čija je „naša“ Rusija?

Na primer, Rusija je zemlja Lava Tolstoja. A koji je bio i istaknuti pacifista, socijalista ili anarhista, i „Rat i mir“ je naslovio po istoimenom delu francuskog anarhiste Prudona. Svojim idejama o nenasilnom otporu, Tolstoj je uticao na Mahatmu Gandija (sa kojim se dopisivao) i Martina Lutera Kinga.

Kritikovao je pravoslavlje, rasizam i instituciju braka, pa je anatemisan i izbačen iz Ruske pravoslavne crkve. Dakle, kada naš rusofilni Petar Petrović misli na Rusiju – da li zaista misli i na anarho-pacifistu Tolstoja, a koji bi se gnušao ruske agresije na Ukrajinu? I zašto ne misli?

Rusija je i zemlja Aleksandra Puškina. Tog potomka crnca iz Kameruna, i kojeg je ruski režim zbog pesme „Oda slobodi“ proterao u izgnanstvo. Naime, Puškin je bio pod velikim uticajem Kantovog liberalnog individualizma i ideja francuskog prosvetiteljstva – i koje sigurno nisu među idealima naših političkih rusofila.

Rusija je i zemlja Fjodora Dostojevskog. Iako turbo-pravoslavan i politički konzervativan, i on je bio uhapšen zbog kritike režima, osuđen na smrt, a zatim poslat na tešku robiju u Sibir. A da li to naši rusofili vole Puškina i Dostojevskog – ili pak Rusiju koja je hapsila Puškina i Dostojevskog? Probleme sa ruskim režimom imali su i Gogolj (cenzura i progon) i Turgenjev (isto). Hapšen je i Pasternak, a cenzurisan Bulgakov. Uviđamo li obrazac?

Rusija je i zemlja (vrhunske) savremenije književnosti, i koju verovatno nije čitao naš rusofilni Petar Petrović. Na primer, zemlja Osipa Mandeljštama, koji je zbog pesme o Staljinu proganjan, hapšen i poslat u Gulag (gde je preminuo). Ili, zemlja Ane Ahmatove, koja je bila pod prismotrom celog života. Zemlja avangardiste Danila Harmsa, koji je više puta hapšen i umro od gladi u zatvoru. Rusija je i zemlja Josifa Brodskog, koji je zatvaran u ludnicu zbog „društvenog parazitizma“.

Ovaj „parazit“ je zatim napustio Rusiju i otišao u Sjedinjene Države, gde je predavao na najvećim američkim univerzitetima, te dobio Nobelovu nagradu za književnost (1987). Za sebe je govorio da je „ruski pesnik i američki građanin“. Rusija je i zemlja Vladimira Nabokova, liberala, kritičara religije, i predavača ruske književnosti na Univerzitetu Kornel (on već poručuje „Ja sam američki pisac rođen u Rusiji“) čiju „Lolitu“ ekranizuje Kjubrik.

Rusija je i zemlja izuzetne klasične muzike. Na primer, Nikolaja Rimski-Korsakova, udaljenog sa univerziteta zbog nepodobnih političkih stavova. I zemlja Igora Stravinskog, koji život provodi u emigraciji. Kao i zemlja Petra Čajkovskog, koji nije bio progonjen, ali je bio – homoseksualac. I dirigovao Njujorškim simfonijskim orkestrom na otvaranju Karnegi hola u mrskoj Americi. Šta o tome smatraju profesionalni putinofili?

Rusija je i zemlja modernih (apstraktnih) slikara koji su revolucionisali likovnu umetnost – Kazimira Maljeviča, Marka Šagala i Vasilija Kandinskog. Maljevičev „Crni kvadrat“ (1915), zaista „samo“ crni kvadrat na beloj površini, bila je najradikalnija slika svog vremena. I to je Rusija (a Maljevič je takođe bio hapšen i primoran da napusti apstraktno slikarstvo). Ali, kakva crna apstraktna umetnost, kakve kocke i rešetke, deder ikone i „Kosovku devojku“, zar ne?

Rusija je i zemlja Dmitrija Mendeljejeva, tvorca Periodnog sistema elemenata – na užas prosečnog putinofila koji se plaši vaskolike i zapadnjačke „hemije“ u prirodi i društvu. I zemlja Pitirima Sorokina, velikog sociologa koji je, nakon egzila iz Rusije, trideset godina bio profesor sociologije na Harvardu.
Svi ovi ruski velikani književnosti, nauke i umetnosti – bili su integralni deo zapadne kulture. S tim u vezi, i najveći vladari Rusije, Petar Veliki i Katarina Velika, bili su – prozapadni modernizatori. Petar Veliki je doslovno brijao brade državnim činovnicima (što je crkva zabranjivala), i zapovedao da se nosi odeća po evropskoj modi.

Zabranio je ugovorene brakove, naredio ruskim plemkinjama da odlaze na balove umesto da sede kod kuće, i uopšte činio sve da zaostala i feudalna Rusija najzad zaliči na zemlje Zapadne Evrope. Katarina Velika je uvela ogromne političke i obrazovne reforme pod uticajem evropskog Prosvetiteljstva (dopisivala se i sa Volterom) i, pod njenom vlašću, Rusija je doživela istinsku renesansu nauke i umetnosti. Dakle, i to su takođe bili ruski carevi i carice.

Sve kontra putinoidima, dverašima, narodnjacima i ostalim zatucanim litijašima. A zašto se naši rusofili ne ugledaju na ove evropejce iz šatro voljene im Rusije?

Najzad, Rusija je i zemlja novinarke Ane Politkovskaje, koja je izveštavala o ruskim zločinima u Čečeniji i kritikovala režim Vladimira Putina. Pa je ubijena u svom liftu 2006. godine. Tokom Putinove vladavine ubijeni su i ruski novinari i urednici Igor Domnikov, Sergej Novikov, Vladimir Kirsanov, Sergej Ivanov, Edvard Markevič, Natalija Skril, Valerij Ivanov, Dmitrij Švec, Alikan Gulijev, Jurij Ščekočikin, Aleksej Sidorov, Maksim Maksimov, Magomed Jevlojev, Ivan Safronov, Stanislav Markelov, Anastasija Baburova, Natalija Estemirov, Mihail Beketov, Nikolaj Potapov, Arkadij Lander, Timor Kujašev, Maksim Borodin, Denis Suvorov… i tako još preko 300 (tri stotine) novinarki i novinara! A gde je u prevodu nestala ljubav za ove Ruskinje i Ruse, nastradale od vatrenog oružja, trovanja, ili misterioznog ispadanja kroz prozor?

Kada se u Srbiji danas zaklinjemo u Rusiju – mi tu Rusiju zapravo ne poznajemo. Rusija nije Vladimir Putin, kao što ni Srbija nije Slobodan Milošević ili Aleksandar Vučić. Čak i ukoliko ih oni predvode, te imaju tušta i tma pristalica.

Uostalom, trenutno ne postoji veći rusofob na planeti Zemlji od – Vladimira Putina. Izolovao je svoju zemlju, doneo joj međunarodne sankcije, poslao hiljade mladih Rusa u smrt, i zalepio etiketu zločinaca ruskom narodu. Ispravnim rečima Tomislava Markovića, „Sva današnja putinofilska pozivanja na rusku kulturu, na velike stvaraoce, su besmislena, jadna, bedna, promašena, neznalačka i cinična. Putinoidi nisu na strani ruskih pisaca i intelektualaca na koje se pozivaju, već na strani njihovih cenzora, zatvorskih čuvara, progonitelja i krvnika“.

Narajcani rusofili u Srbiji ne vole Rusiju – već vole autokratiju i ideologiju Vladimira Putina. Jednoumlje, čistke, mračnjaštvo, antizapadnjaštvo i rat. Da Rusija sutra postane liberalna demokratija, sa političkim pluralizmom i poštovanjem ljudskih prava, odmah bi se zaboravilo na (pacifistu) Tolstoja i (pedera) Čajkovskog.

I preko noći pronašao novi uzor u nekakvom Iranu, Kini ili Severnoj Koreji. Uostalom, odmah je zavoljena Amerika, čim je u Belu kuću zaseo autokrata, nacionalista i rasista Donald Tramp. Pa je i Šešelj furao sliku američkog predsednika preko svoje nadmene trbušine.

Na kraju, i moje lično ime je – rusko (a moj otac je profesor ruskog jezika i književnosti). Dobio sam ga po Maksimu Gorkom, piscu i hroničaru teškog života u Rusiji, čije pravo ime je bilo Aleksej Maksimovič Pješkov, pošto su moji roditelji prevodili njegovo „Detinjstvo“. Porodica i prijatelji me i danas zovu po ruskom nadimku – Aljoša.

Još jednom, svako društvo i država su kompleksne tvorevine. Ali nije svejedno koji aspekt tog društva ili kulture ćemo odabrati kao svoj simbol, uzor ili paradigmu. Ratobornog Putina ili pacifistu Tolstoja? Avangardistu Maljeviča, hemičara Mendeljejeva, apsurdistu Harmsa, novinarku Politkovskaju? I zato, čija je naša Rusija? I zašto kažemo Rusija – a mislimo na Putina?