Brate Putine, baci atomsku bombu, pa nek’ ide život!

Piše: Tomislav Marković (Al Jazeera Balkans)

Da li bi predsednik Rusije Vladimir Putin mogao da uradi nešto što bi razočaralo njegove obožavatelje u Srbiji ili ih nateralo da uskrate poverenje svom idolu? Teško. Masovno razumevanje ovdašnjih putinofila za postupke kremaljskog hazjajina odavno je prevazišlo sve granice bezumlja i besmisla.

Putin je ponovo zapretio da će upotrebiti nuklearno naoružanje, ali to na njegovu popularnost nije nimalo uticalo. Proglašavajući prisajedinjenje delova Ukrajine Rusiji, nakon lažnog referenduma, Putin je oštro zapretio svetu: “U slučaju bilo kakve pretnje teritorijalnoj celovitosti naše zemlje, sa ciljem da se zaštiti Rusija i naš narod, mi ćemo bezuslovno iskoristiti sva sredstva kojima raspolažemo. To nije blef”.

Pretnju je ponovio Putinov bliski saradnik Dmitrij Medvedev, samo još eksplicitnije. Lider Jedinstvene Rusije i zamenik sekretara Saveta za bezbednost, pojasnio je da će Moskva upotrebiti ceo svoj arsenal oružja, “uključujući i strateško nuklearno oružje“, zarad odbrane teritorija koje se budu priključile Rusiji. Ukoliko zapdni svet nastavi da pomaže Ukrajini, da njihovoj vojsci dostavlja oružje, Rusija prosto neće imati izbora, već će biti prinuđena da baci koju atomsku bombu.

Nuklearna slovenska duša

SAD i druge zapadne države pomažu žrtvi ruske agresije, umesto da lepo puste rusku vojsku da ih sve potamani, osvoji i pretvori u Ruse, kao što je u Kremlju lepo planirano. Vladar Rusije nije računao da će se zapadne vlade ponašati ovako nekolegijalno, pa je spreman da im priredi jedan manji smak sveta. Uostalom, kakav je to svet koji ti ne dozvoljava da ubijaš i pljačkaš, koji pomaže slabijem, umesto da stoji sa strane i mirno posmatra kanibalističku orgiju? Ako se svet toliko izopačio, bolje je da ne postoji.

Putinovi propagandisti u udarnim televizijskim terminima dodatno razrađuju vođinu misao, pa jadikuju i gorke suze prolivaju što njihov gazda nije bacio nuklearnu bombu na London tokom sahrane kraljice Elizabete II, pa da pobije tu mrsku svetsku elitu jednim udarcem.

Nije im ovo prvi put da raspravljaju na temu uništenja evropskih gradova – to im je proteklih meseci bila omiljena zabava. Okupe se u TV studiju, pa meraklijski merkaju koliko minuta i sekundi treba nuklearnoj raketi da iz Rusije stigne do Berlina, Londona ili nekog drugog evropskog grada. Duševan neki svet, odmah se vidi da su to nadmoćni posednici široke slovenske duše i čuvari tradicionalnih vrednosti, za razliku od onih zapadnih bezdušnika koji gledaju samo materijalne interese, ne znaju za Boga i pripadaju dekadentnoj civilizaciji.

Širom sveta državnici, političari, diplomate, analitičari, novinari, naučnici, profesori i čitava javnost debatuju da li je moguć nuklearni rat svetskih razmera, da li Putin misli ozbiljno, da li će započeti katastrofu sa nesagledivim posledicama po ljudski rod. Duboka zabrinutost i strepnja nadnele su se nad čitav svet, sa ozbiljnim razlogom: pomahnitali kremaljski diktator kojem ljudski život vredi manje od kopejke jednostavno ima na raspolaganju čitav nuklearni arsenal. Čak i ako blefira i služi se nuklearnom ucenom kako bi uplašio zapadni svet i odvratio ga od pomoći Ukrajini, nikome ne može da bude svejedno, niko ne može da se oseća lagodno.

U Srbiji ništa novo

A šta se za to vreme događa u Srbiji? Ništa posebno. Sve teče po starom. Podrška Putinu ne jenjava, uprkos tome što u slučaju nuklearnog rata od Srbije ne bi ostao kamen na kamenu i što bismo kolektivno otišli na onaj svet.

Ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković i ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrovusred Njujorka potpisuju nekakav protokolarni diplomatski dokument, ali javno, pred kamerama, kako bi gurnuli prst u oku celom svetu. Aleksandru Vučićune pada na pamet da uvede sankcije Rusiji, pa nek’ košta šta košta. Šta ga briga što ćemo imati problema u snabdevanju naftom, što će Srbija ostati izolovano ostrvo na evropskom kontinentu, što ćemo tonuti u izolaciju, bedu i jad.

Predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić lukavo zahteva od Vučića da pošalje pismo Putinu i Si Đinpingu kojim bi od njih zatražio da iskoriste svoje pravo veta u Savetu bezbednosti UN-a ako pitanje članstva Kosova dođe na dnevni red. Idealan izbor saveznika – ni oni što su krajem 1944. godine išli u četnike nisu odabrali bolje i pametnije. Pitanje je da li je Jeremić to sam smislio ili mu je neko pomogao. Lider Dveri Boško Obradović litijaši po Beogradu, zalažući se za večno bratstvo između Srba i Rusa (do poslednje radioaktivne čestice srpskog bića).

Odavno je prestalo vreme iščuđavanja nad sumanutim, samoubilačkim, antisrpskim i praktično kvislinškim potezima srpskih političara koji podržavaju agresorsku i zločinačku Rusiju. Svi njihovi tobožnji razlozi odavno su postali providni, to su samo izgovori. Red je da se postavi pravo pitanje: šta svi oni duguju Putinovom režimu? Čime ih je Putin toliko zadužio da moraju da mu vraćaju radeći protiv budućnosti sopstvene zemlje i njenih građana? To je jedino što bi javnost trebalo da zanima povodom oslanjanja ovdašnjih političkih snaga na Kremlj – sve drugo su obične zaludice.

Putin je uvijek u pravu

Problem je samo što je javnost većinski proputinovska i što ima beskrajno razumevanje za sve postupke svog predmeta obožavanja. Dugogodišnja proruska propaganda iz Vučićevih, a i nekih drugih medija urodila je plodom. A i javnost je prijemčiva za tu vrstu sadržaja, idealno im se nadovezuje na Miloševićevu propagandu iz devedesetih. Tako smo došli u situaciju da sveopšti odgovor na pretnje nuklearnim holokaustom, kolokvijalno rečeno, izgleda ovako: Brate Putine, baci atomsku bombu, pa nek’ ide život!

Među domaćim putinofilima vlada sumanuto uverenje da čak i u slučaju da ruski diktator pokrene svetski nuklearni rat, ne bi on za to bio kriv, već zli, pokvareni Zapad. Šta da radi čovek kad su ga priterali u ćošak, ne dozvoljavaju mu da slobodno ubija i ruši po Ukrajini, ništa mu drugo ne preostaje nego da nas sve lepo pretvori u radioaktivnu prašinu. Putin neće biti kriv šta god da uradi, što je bar dosledno razmišljanje. Ako već nije kriv što njegova vojska satire civile, sela i gradove – što bi bio kriv ako baci atomsku bombu?

Svi su krivi, osim zločinca

Koliko god ovakva logika izgledala nadrealno i odlepljeno od logike i stvarnosti, ona je samo nastavak uobičajenog opravdavanja svakog zločina koji je počinio neko “naš”. Široka javnost je naviknuta da nalazi razumevanja za svakog dželata, da ga proglašava nevinim, a da okrivljuje žrtve i stradalnike. Nije kriv Ratko Mladić za genocid u Srebrenici (bila je to osveta), nisu krivi Slobodan Milošević i Radovan Karadžić za opsadu Sarajeva, za etnička čišćenja, konc-logore i jezive zločine (kad neko ubije svata na svadbi, onda mi moramo da pobijemo stotinak hiljada ljudi – da namirimo dug).

Ista logika se primenjuje i na mirnodopske zločine, pogotovo one u kojima stradaju žene. Nije kriv silovatelj, nego žrtva (nosila je kratku suknju); nije kriv muž za porodično nasilje, nego prebijena ili ubijena žena (izazivala je, provocirala, čak mu je ponekad odgovarala kad je vređa i verbalno zlostavlja). Ako je ovakva zlikovačka, saučesnička matrica uvrežena u svesti našeg sveta i polusveta, onda je sasvim logično da ni Putin neće biti kriv ako počne da nuklearnim raketama zasipa Ukrajinu i druge zemlje.

Kriv će biti Volodimir Zelenski jer brani svoju zemlju od okupatora, kriv će biti Džo Bajden jer pomaže okupiranima da se oslobode, krivi će biti evropski lideri koji šalju pomoć, krivi će biti svi koji se solidarišu sa žrtvama agresije. Ukratko – svi su krivi osim zločinca. I naši putinofili će nastaviti da ga opravdavaju do poslednjeg daha, makar njihov kumir pobio i njih, i njihovu decu, i sve njihove bližnje i daljnje.

Zatvoreni krug mržnje

Dvadeset godina su srpski nacionalisti čekali da se Rusija uzdigne, da Putin krene u rat protiv svetskog poretka, da prekomponuje svet i omogući im da se osvete za poraze u ratovima devedesetih, da pobiju i proteraju komšije, da konačno naprave to svoje Dušanovo carstvo zvano Velika Srbija. Mnogi od glasnogovornika ove mrziteljske ideologije zazivali su treći svetski rat, videći u njemu šansu za svoj zločinački projekat.

Kad se pokazalo da Rusija nije nikakva sila, da ne može ni jednu zemlju da osvoji, a kamoli da pokori Evropu i SAD – da stvori “ujedinjenu Evroaziju od Lisabona do Vladivostoka”, kako reče Dmitrij Medvedev – onda nije šteta ni da ceo svet propadne, da svi pocrkamo od udara nuklearnih projektila, radijacije i polarne zime koja bi zavladala planetom.

Zatvorili smo krug započet eksplozijom šovinizma krajem osamdesetih godina. Proces koji je počeo mržnjom prema najbližim susedima, prema onima koji su nam najsličniji na svetu – Bošnjacima, Hrvatima, Slovencima, Albancima – okončava se mržnjom prema čitavom svetu, samima sebi i životu.

Poklonici kulta smrti mrtvi hladni pišu da ovakav svet ne zaslužuje da postoji, “bolje i nuklearni rat nego globalistički pakao”, bolje nekoliko milijardi mrtvih nego život u lažnoj demokratiji gde moraš da tolerišeš LGBT populaciju (valjda je jedina prava demokratija u Putinovoj Rusiji gde je sloboda pridavljena), “bolje kraj nego mrcvarenje”. Smučio nam se ovakav svet, ponavljaju smrtoljupci i priželjkuju nestanak čovečanstva.

Trijumf duha opljačkanosti

Uzaludno bi bilo podsećati dotične da postoji jednostavno rešenje za njihov problem. Kao što piše Borhes u jednoj od svojih poslednjih priča, razmatrajući opciju suicida: “Stoici naučavaju da se ne smijemo žaliti na život; vrata su tamnice otvorena”.

Njima je stalo do uništenja zlog sveta koji ne razumeju, a sopstveni nestanak doživljavaju kao kolateralnu štetu, kao žrtvu koju vredi podneti. Jer dekadentni zapadni svet u kojem ima mnogo više mogućnosti za lično ostvarenje i ispunjen život, totalnim uništenjem izgubiće neuporedivo više nego oni, ojađeni, nesrećni i beznadni, zarobljeni u kavezu koji su sami sebi sagradili.

Tako se najzad razotkrila istina nacionalističkog svetonazora u svojoj nenadmašnoj bedi: to je samo vapaj sitne duše, kivne i ozlojeđene na čitav svet, na sve bolje i više u čoveku, a pogotovo na domaće izdajnike koji odbijaju da im život prođe u resantimanu.

Uništenje čitavog sveta jedina je mogućnost za trijumf nesrećnog duha opljačkanosti na čije nas je mrakobesje pre više od pola veka upozoravao Radomir Konstantinović.