Bombe na Božić

Piše: Aleksej Kišjuhas (Danas.rs)

Prošao je Božić, i u grlu je ostao samo gorki ukus baruta i spaljenih guma. Naime, Badnje veče u Novom Sadu je podsećalo na ratno stanje, sa petardama, topovskim udarima, detonacijama, eksplozijama, navijačkim bakljama i vatrometima u ponoć.

Na amalgam pravoslavnih talibana i trenerkaške omladine iz sportskih kladionica. A šta bi tim povodom rekao novorođeni Isus iz Nazareta – i koji je sam bio šatro-povod ovih okupljanja? Zatim, masovne medije i društvene mreže obišle su slike naslaganih kubika drva spremnih za vaskoliku lomaču.

Svaka sličnost sa srednjim vekom je upadljiva, iako slučajna. Etnološki izvorno, u pitanju jesu paganske prakse, odnosno predhrišćanske slovenske tradicije poput sečenja drveta. Ali zapravo, na delu su kleronacionalistički procesi izmišljanja tradicije iz prethodnih nekoliko godina, odnosno decenija.

Na primer, ni Badnje veče se zapravo „ne čestita“ (a još manje sa pucanjem proslavlja), već jedino Božić. A i to ujutru, a ne u ponoć, kad po mehaničkom časovniku formalno otkuca datum Isusovog rođendana. Drugim rečima, u pitanju je jedna recentna ili novoverna izmišljotina za Vajber stikere i Instagram storije.

S druge strane, krajnje specifični božićni rituali sa nacionalnim pevanjem i pucanjem se tradicionalno – dakle, oko petnaestak godina – vaistinu organizuju na novosadskom naselju Klisa. Uz prateće ispaljivanje nekakvih buradi sa karbitom u vazduh, odnosno atmosferu. A ove godine, slično je bilo i na novosadskom (ironično) Bulevaru Evrope, kao i (svesno i namerno) na novosadskom Limanu, sve uz navijačke baklje i huligansku estetiku. Vozeći se ulicama do svojih roditelja, ovaj bezbožni Novosađanin je u dvadeset minuta ukebao i dva vatrogasna i nebrojena ambulantna vozila pod bogougodnom rotacijom.

PREJEDANJE SRBA: I sad, neka teolozi lome glavu i sholastičare o vezama između Božića – i suvog granja na braniku automobila (i otadžbine), te petardi i buradi koja eksplodiraju. Ili, oko tradicionalne božićne cicvare, spravljene od kukuruznog brašna – pošto je dotični kukuruz stigao iz mrske Amerike. Isto kao što po Vitlejemu i Jerusalimu dominiraju drva masline, a ne božićne jelke (jele) ili badnjaci (cer ili hrast). O Uskrsu i čokoladnim zečevima drugi put.

Međutim, sociolozi dobro razumeju da narodni običaji i društveni rituali uopšte ne moraju da imaju neposredne veze sa verskim dogmama, kanonima i propisima, pa ni sa naročito drevnim ili dugotrajnim tradicijama. Ili sa logikom. Uostalom, zato je tu patrijarh da objasni, anatemiše ili bar podseti da Božić valja provesti „kod kuće, a ne polupaganski u polupijanoj atmosferi“. Ili kako izjavljuje verski analitičar Draško Đenović za Danas, „Šta god da se Isusu desi, Srbi se prejedu“.

Ali, pa šta? U spomenutom mračnom srednjem veku, Božić se zapravo raspojasano slavio čitavih 12 dana nakon Isusovog rođenja. Bio je to i period neprekidnih gozbi, slavlja, te odistinski najsrećnije doba u godini. To jest, vreme dozvoljenog haosa, bučnih proslava, i divljih zabava sa podjednako paganskim korenima.

Društvene norme i pravila bili su relaksirani, i dozvoljeno je razudano ponašanje – uključujući tu čak i ruganje sveštenstvu i druge opscene prakse. Kulminacija ovih aktivnosti bila je 12. dana posle Božića ili na Bogojavljenje, o čemu je i Vilijam Šekspir 1601. godine napisao komediju, a na temu žene koja se oblači kao muškarac (Twelfth Night ili Bogojavljenska noć). Uzgred, biće da je Šekspir još početkom 17. veka promicao modernu „rodnu ideologiju“?

S tim u vezi, i dan-danas se oko Božića izdašno jede i pije, razmenjuju se darovi, a dečurliji dopušta sve i svašta. I to jeste odistinska paganska (Saturnalije kod Rimljana, i Zimska kratkodnevica kod varvara), ali i krajnje ljudska tradicija. Upravo zato, niko dobronameran se ne protivi jednom komšijskom susretu ili okupljanju oko vatre, naprotiv. Čovek je društvena životinja, a alkohol jeste društveni lubrikant, šta god drobio patrijarh.

Pa, deder onda malo hrane, pića, muzike i razgovora po kvartu ili mesnim zajednicama tokom neradnih dana – jer to je ono što društvo čini mogućim. A posebno po razborito planiranim prostorima između novosadskih solitera u jugoslovenskom socijalizmu. Uostalom, i Prvi maj je izvorno praznik borbe za radnička prava, pa ljudi i tada (radije) žvaću ćevapčiće i piju pivo na dežurnoj livadi ili pak vikendici. I što je sve potpuno okej. A šta onda nije?

CRKVENO-PARTIJSKI „IVENT“: Društvene rituale obeležavanja rođendana izvesnog Isusa iz Nazareta u srpskoj lokalnoj zajednici ili po novosadskom komšiluku, danas je preotela – crkveno-partijska politika. U susedstva se kvarno ušunjavaju politički aktivisti vladajuće stranke, časteći sugrađane pićem, pečenjem i nacionalizmom. I u tome je ceo kunst ili problem. Jedan verski praznik (a zapravo sekularno okupljanje građana oko nekakve vatre) ovako se zguza transformiše u svojevrsni politički miting. U promociju ideologije tzv. svetosavskog nacionalizma, odnosno organskog jedinstva naroda, države i crkve. Ne po svim kvartovima, naravno, ali po centralnim ili viđenijim iventovima svakako.

I, čemu onda bombe na Božić? Kada i zašto se dogodilo da je više pirotehnike na najradosniji verski (Božić), nego na najradosniji sekularni praznik (Novu godinu)? I šta zaista predstavljaju ili simbolizuju lomače po Novom Sadu? U pitanju je vrišteće svedočanstvo o klerikalizaciji srpskog društva, a ne o spontanom okupljanju društvene zajednice.

Klerikalizacija predstavlja proces u kojem političke strukture stavljaju crkvu na prvo mesto u političkom i kulturnom životu društva, odnosno kad se crkva pojavljuje kao jača strana u odnosu na državu i društvo.

Na ovaj način, dolazi do sprege između struktura moći u crkvi i državi (ili gradu i opštini). Odavno smo svedoci sve agresivnijeg upliva Srpske pravoslavne crkve u sve segmente društva, pa i u probleme i pitanja koja se tiču samo države ili grada. Pristali smo na popularnu zamisao o (Srpskoj pravoslavnoj) crkvi kao moralnoj i političkoj vertikali, uz fantazmagorije o srednjovekovnoj i/ili Velikoj Srbiji kao idealu kojem valja politički težiti. I zato organizovane proslave Božića u Novom Sadu predstavljaju projekat izazivanja primalnih ili tribalističkih poriva među ljudima, iako u veseloj formi kresanja petardi ili ispaljivanja buradi zalivenih svetosavskim nacionalizmom. Isus je tu samo zgodni izgovor.

PENETRACIJA CRKVE U DRUŠTVO: A nije klerikalizacija počela juče, već se na tome strpljivo i pažljivo radilo. Počelo je krajem osamdesetih, dok direktno udvaranje i snishodljivost prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi intenzivno traju od 2000. godine. I kad su popovi uvedeni u kasarne, a veronauka u škole (2001), Bogoslovski fakultet postao deo Beogradskog univerziteta (2004), i doneti Zakon o verskim zajednicama i Zakon o povraćaju imovine crkvama (2006).

Prema ovom Zakonu, crkve i verske zajednice mogu obavljati svoje obrede u školama, bolnicama, vojsci, policiji, zatvorima i državnim ustanovama. Pa šta su onda pagansko-nacionalistički obredi po novosadskim komšilucima? Samo kontinuitet penetracije crkve u društvo. Predsednik Srbije Boris Tadić je 2005. godine izjavio da „Ako crkva i nije deo države, imajući u vidu politička kretanja u kojima smo, crkva je sasvim sigurno deo društva i treba da se pita o mnogim veoma važnim pitanjima života pojedinca i života društva“. A je li, boga ti? I zbog čega, moliću lepo? Smejali smo se kad su tokom Kobasicijade (2005), jeretički organizovane za vreme Velikog posta, u Turiji dva dana zvonila zvona za mrtve. Pa onda, eto nas danas pred novosadskim lomačama.

Umesto antiratne i opozicionarske etike i estetike jednog Đorđa Balaševića, stigli smo do etike i estetike – Alekse Balaševića. Jednog turbo-pravoslavnog MMA rvača, hodočasnika i prijatelja gradskih vlasti koje mu nameštaju tendere. I koji „u svojim javnim istupima voli da ističe tradiciju, religiju, ali i viteški duh srpskog naroda“ (Ličnost Danas).

Umesto konzumerističke proslave najsrećnijeg hrišćanskog praznika, mi ovde nesrećno zveckamo pirotehnikom. A novorođenčad, decu sa autizmom ili kućne ljubimce ko šiša. Bacamo petarde i palimo navijačke baklje, srbujemo i mlataramo ruskim zastavama. Umesto da pijemo kuvano vino sa karanfilićem, i žvaćemo kolačiće sa cimetom uz zašećerene božićne pesmičuljke.

Sve to progovara koješta o našem društvu, gradu i državi. Kandila, baklje, popovi, huligani, lomače i pucanje sa osvetom – sve je podsećalo na Islamsku revoluciju u Iranu, a usred Evropske prestonice kulture. Na takmičenje u prostakluku, vatri i gnevu, uz prizivanje ratova, širenje mržnje prema susedima i straha od Zapada. Na pokaznu vežbu ili upozorenje Drugima i drugačijima šta je to društveno poželjno i politički mejnstrim. Nemir božji, Sveti Sava se rodi.