Biljana Srbljanović: Nismo dobro, mamu ti…

Piše: Biljana Srbljanović

Jedna izuzetno važna, veoma dobra, umetnički i istorijski, pa i politički tačna i poštena serija kakva se veoma dugo nije pojavila kod nas, ima hiljadu sitnih mana. Sve one zajedno – neko parče dijaloga, komad neke scene, deo nečije maske ili vlasulje, način glumačke interpretacije ili pravac nekog ispaljenog metka – ne oduzimaju veličini i značaju celog dela baš ništa. Pa ipak, ovako agresivnu hajku na nepunih pet sati igranog programa, ne pamtim da sam videla. Ti napadi, sva ta agresija, koja je okupila najširi spektar protivnika, najviše me, zapravo, podseća baš na hajku koju je sam čin hapšenja i izručenja Miloševića Hagu pokrenuo, da se dan danas ništa u tome nije promenilo.

“Porodicu” napadaju Miloševićevi branioci i saradnici, što je i logično. Ono što nije logično je da ti i takvi ljudi i dan danas imaju visoke pozicije u političkom životu zemlje, a da to nikome u stvari ne smeta, pogotovo ne koliko im smeta serija o hapšenju istog tog Miloševića.

“Porodicu” napadaju i ljuti Miloševićevi protivnici, a koji se žale da je “Sloba” humanizovan, da je predstavljen kao čovek, a ne kao monstrum i zločinac, kakav je bio. Govori se da serija nema kontekst, da, ako je neko sa strane danas gleda, može da pomisli da je Milošević bio jedan običan čovek, a ne krvnik, kriv za brojna zlodela. A Slobodan Milošević jeste bio jedan običan čovek, ambiciozan, lukav i zao, ali i dalje sasvim običan, prosečan partijski aparatčik, koji se, nošen opštom aklamacijom intelektualnih elita i najširom podrškom miliona zaludjenih ljudi, uspeo do pozicije sa koje je mogao da uništi čitav naš svet, ubije celu jednu zemlju i stotinu hiljada njenih stanovnika, uništi gradove, likvidira ljude, zbriše budućnost naše dece i osramoti našu prošlost do te mere da će svaki pošten čovek decenijama osećati gađenje na sam pomen reči “istorija”.

Da je bio monstrum, psihopata, da je imao patološke a ne ljudske osobine, mnogo bi nam svima lakše bilo. Imali bismo alibi, imali koga da krivimo za sve, za svaki rat i svaku smrt koju smo, kao zemlja, i skrivili i istrpeli. Ali nije bilo tako. Zlikovac, kakav Milošević jeste bio, nikada ne nastaje sam od sebe. Njega uvek iznedri neki “narod”, uvek ga rukom iz gomile izabere neka “elita”, uvek mu ulije dovoljno snage i moći, da krene na svoj zločinački pohod, ne zbog toga što se velikim rodio, već zato što ga je, jednog običnog mediokriteta, moralno zapuštenog, a bolesno ambicioznog, stvorila i potpomogla većina.

U ovoj seriji je to možda i ono najvažnije, ono što hajkači nikako ne mogu da joj oproste, jer dan danas odbijaju da sagledaju sopstvenu, makar metafizičku krivicu i saučesništvo.

Umetnički beskompromisno, a emotivno i potresno, od epizode do epizode, autori nam govore upravo to, posebno kada pratimo dokumentarne snimke sa početka svake epizode. U njima se tačno može rekonstruisati hronologija Miloševićeve vladavine, ali preko njegove podrške: od miliona ljudi koji mu aplaudiraju, koji ga aklamacijom proglašavaju za spasitelja, do trenutka kada mu, tek punih deset godina kasnije, ta većina konačno okreće ledja. Teško je to prihvatiti, da je jedan običan “čovek po sredini” našom greškom uspeo da uništi sve dobro što smo ikada imali. Nije on bio okupator i nije došao sa strane, njega smo iznedrili mi, njegov narod, što je i dan danas većinom ljut na Miloševića ne što je ratove vodio, nego što u njima nije pobeđivao.

Ova serija to tako snažno, a pošteno, pokazuje i zato je tako mnogo ljudi protiv nje. O njoj bi se moglo govoriti danima, o velikim glumačkim ostvarenjima, o istorijski preciznoj rekonstrukciji, o Stambolićevom pismu, o slici ruiniranog pravosuđa, međusobno zaraćenog i nekontrolisanog sistema bezbednosti, o medijima koje imamo i danas, o tome kakvu je ruševinu od zemlje Đinđić zaista zatekao i koliko je tačno, a kako emotivno, njegovo ubistvo predskazano. Umesto toga, mi imamo zaglušujuću buku besnih ljudi što bi voleli da je samo “Sloba” bio kriv. Zato smo danas ovde, gotovo na istoj tački međusobne iracionalne, sumanute zaraćenosti, i zato od nas takvih, i dvadeset godina kasnije, ništa da bude ne može, jer nam je uvek neko drugi kriv.

Da se poslužim možda najtačnijom replikom iz serije “Porodica”: “Kako smo? Nismo dobro, mamu ti jebem.”