Piše: Aida Ćorović
Da mi je pre koju nedelju neko rekao da će nekoliko jaja bačenih na neki mural izazvati, bezmalo, tektonske poremećeje u anesteziranoj i skoro sasvim obamrloj Srbiji, ne bih verovala. No, desio se jadan mali prevrat, a kada se sagleda širi kontekst i ramotre okolnost, postoje sasvim jasni pokazatelji i objašnjenja zašto je došlo do ovako burnih reakcija. Naravno, svakom iole lucidnom posmatraču, a posebno nama koji već čitavu deceniju živimo u radikalskoj Srbiji (nadam se da je svima jasno da promena imena i skupa odela nisu promenili osnovnu matricu ekipe na vlasti) je jasno da dosledna i nakada manje, a nekada više, nekada mimikrirana, a nekada otvorena fašizacija Srbije traje od kako je SNS na vlasti. I kako to obično biva i u prirodnim, sledno tome i društvenim procesima, radikalizacija i propadanje jedne zajednice ima tendenciju spirale, što znači da bi se krimanlo-političke elite održale na vlasti, one stalno moraju da povećavaju stepen smutnje, indoktrinacije, zastrašivanja građana i otupljivanja oštrice svakom mogućem otporu. Nešto slično se dešava narkomanu koji mora da uzima sve više narkotika da bi oni imali učinak.
Dok je u početku Vučićevog apsolutizma on koristio retoriku i taktike toplo-hladno, malo koketirao sa zapadom, navodno se zalagao za univerzalne, demokratske vrednost, deklarativno stremio Evropskoj uniji, sada je i najamnja naznaka takvog ponašanja nestala. Od lažnog demokrate on sada neskriveno i rekla bih, čak gordo, pokazuje da je ostao onaj isti pripadnik navijačko-kriminalnih krugova, siledžija i ratni huškač. Jedna od taktika koju nedvosmisleno koristi, jeste regrutovanje i svaka moguća podrška desničarima i desničarskim grupama, koje odreda čine huligani, najradikalniji delovi navijačkih grupa, narko dileri, sitniji kriminalci i momci sa društvenih margina. Ovakava taktika ima dvojako delovanje: s jedne strane, on međunarodnoj zajednici treba da pokaže kako je u odnosu na njih on pacifista i „faktor stabilnosti“, a sa druge, upravo takvi momci mu služe za zatrašivanje građanki i građana, za maltretiranje i fizičke obračune sa neistomišljenicima. To se, uostalom, moglo jasno videti tokom akcije čuvanja murala sa likom Ratka Mladića u Njegoševoj ulici, 9. novembra, kada smo Jelena Jaćimović i ja izvršile „bombardovanje“ pomenutog murala.
Što se mene tiče, reakcija vlasti je bila očekivana, njihov stav o sopstvenom učešću u razaranju Jugoslavie, kreiranje i vođenje ratova u okuženju, nije mogla da bude drugačija. To je vrednosni sistem koji ih je krajem 80.tih i početkom 90.tih i doveo na vlast i koji sada, sa bezrezervnom glorifikacijom osuđenom ratnom zločincu, javno saopštava: DA, mi stojimo iza ratnog zločinaca, Da, mi stojimo iza ratnih zločina, posebno iza genocida u Srebrenici i DA, mi ćemo to raditi opet, samo ako se za to ukaže prilika.
Ne treba zaboraviti, da je većina onih koji su rat na prostoru bivše, zajedničke domovine, kreirali, podstrekivali, finansirali i njime rukovodili, tada postali enormno bogati i da se ta tendcija otvoreno nastavlja i u poslednjih nekoliko godina u Srbiji. Pošto ratova u okruženju više nema, sada su sopstvena zemlja i narod postali, za njih, legitimna meta pljačke i otimačine, ali, jednako važan motiv za ostanak na vlasti jeste prosto održavanja u političkom životu, jer je jasno da će gotovo sav vrh ove vlasti morati da odgovara kada više ne budu bili na tim mestima. Zato je neophodno je da se već izmučeni i osiromašeni građani i dalje pasivizuju i zastrašuju, pa, otuda toliko afera i nasilničkih aktivnosti koje se kreiraju na dnevnom nivou.
Ono što je, međutim, bilo donekle izneđujuće je činjenica da je izostala svaka rekacija od strane većine opozicionih stranaka. Neki od predstavnika opozicije nisu se libili da ono što smo Jelena i ja uradile proglase razvodnjavanjem građanskog bunta, a neki su išli čak toliko daleko da me proglase Vučićevom plaćenicom. Ono što predstavnici opozicije, ali i građana, suštinski ne razumeju, jeste činjenica da sve ono što se danas dešava Srbiji, nije počelo prošle ili pretprošle godine, zlo, zločini i otvorena pljačka, počeli su 90.tih godina, onda kada su srpske političke elite, vojska, policija i službe bezbednosti odlučili da raskomadaju zajedničku domovinu. Ista ratno-huškačka retorika, ista ikonografija i nacionalizam i šovinizam kao ključne vrednosti onoga što se dešavalo 90.tih možemo da prepoznamo u svemu što nam se danas dešava. Onog trenutka kada se jedan veliki broj građana i građanki Srbije svrstao uz razornu politiku Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja i kada su ekstatično bacali cveće na tenkove koji će samo dan posle do temelja razoriti Vukovar, morali smo da očekujemo da će krug zatvoriti i da će se zlo vratiti tamo odakle je krenulo. Jednom otvorena vrata za destrukciju se neće zatvoriti, sve dok destruktivni procesi ne razore mesto svog nastanka, ma koliko vremena da je potrebno za zatvaranje tog kruga. U tom smislu, sve ono što danas vidimo na ulicama Beograda i Srbije jeste novo nacionalističko pregrupisavanje i kohezioniranje, a ratni zločinci tek alatke čiji je zadatak totalno zaglupljivanje i kretenizacija pojedinaca kao i celokupnog drustva. Lik i delo osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića, ali, i slavljenje nacističkog kolaboracioniste Aćif efendije Bljute Hadžiahmetovića (mada postoji jasna distinkcija između ova dva “heroja”, ali, o tome nekom drugom prilikom), imaju isti zadatak i cilj- fašizaciju društva i stvaranje atmosfere mržnje prema “onim drugima”. Kada budemo shvatili da jasan i nedvosmislen znak jednakosti stoji između vrednosti otelovljenih u liku ratnog zločinca i činjenice da ćemo biti podstanari u vlastitoj zemlji, tek tada će ovo drušvo biti kadro da se pomeri s mrtve tačke. Zato baš ovaj mural (i ne samo ovaj u Njegoševoj), u simboličkom smislu predstavlja suštinu malignosti vrednosnog sistema od koga moramo napraviti potpuni otklon, ili nas uskoro više neće biti.
U društvima koje je do koske izjeo nacionalistički i šovinistički diskurs, čovek, pojedinac se svodi na brojku, na objekat i robu, te, u društvima kojima su ratni zločini i ratni zločinci idoli, neminovnost je da većina živi u bedi, bez kuće i okućnice. Dakle, ako želimo opštu pobunu protiv loših zakona, prvi korak i počinje, simbolički, od ovog murala koji vrlo sračunato treba da postane svetilište i bogomolja srpske desnice. Zato je neohodno stalno i dosledno ukazivati javnosti Srbiji da se kuća ne gradi na tuđem grobu i krvi nevinih ljudi, i da nema budućnosti ako nam se ona bude zasnivala na ratnim zločinima i vrednostima “večitog fašizma”, o kojima govori Umberto Eko. Dakle, ako želimo iole pristojno društvo, solidne zakone, ekološki stabilnu zemlja, solidnu ekonomiju, normalan život lišen straha od svakodnevice, solidno školstvo i zravstvo, dobro obrazovanje i kulturnu scenu lišenu partijskih uticaja – sve to neće biti moguće dok korenito ne promenimo vrednosni sistem i odreknemo se destruktivnih, nacionalističkih vrednosti koje smo tako snažno prigrlili pre 30 godina.
U tom smislu, jedina “ljuta trava, za ljutu ranu” jesu aktivni antifašistički procesi i beskompromisno suočavanje sa sopstvenom odgovornošću i krivicom. Svedočimo o svakodnevnim pokušajima falsifikovanja novije istorije Srbije i Jugoslavije, o degradaciji i denunciranju antifašističke borbe u Drgom svetskom ratu, kao i besomučnim pokušajima da se izjednači istorijska uloga partizana i četnika i taj trend neće prestati preko noći. Antifašisti Srbije i regiona moraće da ulože dodatne napore da se suprostave ovim procesima revizije i otvorenog falsifikovanja istorije.
Poslednjih nekoliko nedelja prisustvovala sam ili učestvovala u organizovanje nekoliko antifašističkih skupova i zaključci su, gotovo, unisoni. Postoje brojne antifašistike organizacije, pojedinci i grupe, osobito u Novom Sadu i Vojvodini, deluju duži niz godina, takođe, imamo izvrsne teoretičare antifašističke provinijencije – istoričare, sociologe, politikologe, filozofe, kao i sve one koji se na bilo koji način bave istorijom, teorijom i praksom antifašizma, imamo solidan broj umetnika i umetnica, novinara i novinarki, aktivista i aktivistkinja, pojedinaca i pojedinki koji se zalažu za vrednosti koje možemo staviti pod zajednički vrednosni sistem sa antifašističkim predznakom, ali, da je vreme da se naparavi jedna vrsta podvlačenja crte i pravljenje novih strategija delovanja, te da je neophodno raditi na afirmaciji antifašizma kao delatne, borbene ideje koja se dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka suprotstavila fašzmu i nacizmu u Španiji, Nemačkoj i Italiji, naravno, u novom kontekstu koji danas imamo u Srbiju, regionu, ali i u celoj Evropi. Ne sme se zaboraviti ni uzročno-posledična veza između kapitalizma i neoliberalnog kapitalizma i novog talasa fašizacije Evrope.
Na regionalnom skupu koji je pre nekoliko dana, u Beogradu, organizovalo Društvo za održivu budućnost Koraci i na kome se okupio jedan broj predstavnika organizacija i pojedinaca iz zemalja bivše Jugoslavije koji se bore za očuvanje antifašističkih vrednosti u svojim društvima, pokušali smo da damo odgovore kako da razumemo današnje pojavne oblike fašizma kako bi se moglo jasno i organizovano odgovoriti na njega. Istovremeno, utvrdili smo da je vidljiva potreba da se antifašizam jasno definiše i predstavi kao prava i jedina brana narastajućem talasu fašizma, a bilo je i razgovora kako omasoviti pokret i približiti ga mladima, između ostalog prekidanjem kruga nacionalističke indoktrinacije i veličanja ratnih zločinaca. Na skupu je inicirano formiranje Regionalne antifašističke platforme, ali bih da naglasim dobronamernu primedbu istoričara Hrvoja Klasića, da nam je pre regionalnog, neophodno snažnije antifašistčko okupljanje u Srbiji.
Ono u čemu se većina učesnika ovog skupa slaže, jeste povezivanje fašizma sa masovnim zločinima, ali da je takođe neophodno napraviti dobar most između teorijske misli i aktivizma. Prof. Jovo Bakić podvukao je da se bez aktivizma ne može ništa, ali da on mora da bude promišljen, ne sme da bude impulsivan već što više povezan sa osmišljenim akcijama, te “da nas neznanje ubija. Kako doći do znanja, to je ključno pitanje. Levičari čitaju da bi se već sutra među sobom sukobili, a desničari čitaju sa idejom da budu dobri nacionalisti. To su nenormalne stvari i u takvoj jednoj društvenoj situaciji je potrebno da malo zastanemo svi i da razmislimo na koji način tu vezu uspostaviti između teorijske misli i aktivizma.“ Takođe, važno je redifinsati načine kako prići mladima i kako promeniti pristup i za promociju antifašizma, gde bi koristilo ono što je njima prijemčivo poput muzike, sporta, pozorišta, filma ili društvenih mreža. Pored svega navedonog, čini se, međutim, da nam je u ovom času potrebna nova solidarnost i uspostavljanje boljih, kvalitetnijih i čvršćih veza, bez obzira na pripadnost različitim strujama unutar samog antifašističkog pokreta, jer rascepakni, razjedinjeni i antagonizovani, nećemo moći da odgovorimo ovako zahtevnom istorijskom trenutku. Zato smatram, da vreme koje je pred nama, mora da bude vreme u kome antifašisti Srbije moraju da preuzmu odgovornost za ovakvo društveno stanje u zemlji i da sa novom snagom i na osnovu naučenih lekcija iz poslednjih nekoliko dekada, krenemo u dekontaminiranje naše stvarnosti. Duboko sam uverena da samo antifašizam može dati adekvatne i sveobuhvatne odgovore i rešenja na stanje u kome se danas nalaze Srbija, ali i region.