Piše: Nikola Samardžić (gradski.me)
U Crnoj Gori je u toku puzajući državni udar čija će se ishodišta nazirati i u susedstvu. Crna Gora je bila poligon za odnose koji su vodili privremenom smirivanju sukoba krajem devedesetih, i ponovo je izložena jednom iskušenju koje prevazilazi njene granice i stvarne potrebe. Srbija vuče Crnu Goru ne samo u devedesete, nego i u tridesete, kad je svetosavski kult oživeo pod uticajem carističke ruske emigracije i trendova u Nemačkoj i Italiji. Populizam je u šitokim evropskim okvirima, mada pretežno na političkim i socijalnim marginama, oživeo te trendove u kojima su prisutne i simpatije, i u Nemačkoj i u Italiji, za nov ruski caristički poredak koji preti širokom pojasu istočne Evrope od Crnog mora do Baltika. A zagadio je i naš mali deo sveta. Crkva, vojska i tajna policija su sveto trojstvo tradicionalne i savremene srpske politike koje je prisutno u svim režimima, i u svakom obliku mišljenja koji je u stanju da utiče na pretežna opredeljenja i događaje. Kriza vlasti u Crnoj Gori, gde je premijer uzurpator u pokušaju, tu je i lažni car Šćepan Mali, i izborni proces u Srbiji, nisu samo procesi preuređenja političke moći, nego i ruskog uticaja. I svi lažu, i lažno se predstavljaju. Nije Evropa sad Evropa, nego Vučićev Srpski svet. Nije Otvoreni Balkan Šengen nego Vučićev Gulag.
U Srbiji je opozicija kandidovala generala u penziji, a u opciji su bili i jedan episkop iz Bosne poznat po vezama s korupcionaškim i mafijaškim krugovima i ruskom agenturom u Beogradu, i jedan profesor u penziji, politički i intelektualno blizak nalogodavcima ubistva premijera Đinđića. Deo vladajuće strukture u Crnoj Gori, s premijerom Krivokapićem, kao da je bliži opoziciji u Beogradu i njenim crkvenim i ruskim vezama. Drugi deo crnogorske vladajuće većine je pod Vučićem i jednom više zvaničnom strujom establišmenta.
Promena korumpirane i kvislinške političke kaste nije tema izbora u Srbiji, ona je udobno zauzela sva važna mesta u vlasti i opoziciji, gde vršljaju kremaljske pudlice, udbaši i mantijaši. Demokratija, Evropa, partnerstvo sa SAD, nisu teme predizborne kampanje u Srbiji, i zato je potrebno da one budu ponovo tema kampanje u Crnoj Gori. Jedina suštinski opoziciona poruka bila je poseta Londonu Vučićevog ministra odbrane, s kojim je Vučić u sukobu oko tranzicionog plena i uticaja u podzemlju, gde su Srbiji i gostu ukazane neočekivane počasti. Podrška Vučićevom partijskom suparniku upućena je svega nekoliko dana pošto je pošiljka britanske vojne pomoći Ukrajini morala da zaobilazi vazdušni prostor Nemačke čija je relativizacija svih kriza u Ukrajini u poslednjih dvadeset godina sve jasnija podrška Putinu, ali i njegovim namerama u istočnoevropskom susedstvu, i u bivšoj Jugoslaviji.
U Srbiji niko od opozicionih aktera ne pominje demokratiju, Evropu, pomirenje sa susedima, otvaranje i novi razvoj finansijskog sistema, nov ciklus investicija, suočavanje s vekovnim siromaštvom, novo insitucionalno uređenje vladavine prava i bezbednosti, niti partnerstvo sa SAD. Jasno je da Vučića nijedna reforma na koju nije primoran iz Brisela i Vašingtona ne interesuje, i da je zato potrebna promena vlasti sama po sebi. Ali se promena vlasti sama po sebi odigrala 2020. u Crnoj Gori čiji će povratak sebi samoj, a demokratski je prioritet da to usledi, jedina ohrabrujuća poruka Srbiji da se nakon izbora počne suočavati s celom političkom kastom i korumpiranim establišmentom.
Otvaranje srpskog pitanja u Crnoj Gori imalo je isključivu funkciju zaustavljanja evropske i evroatlantske integracije i modernizacije. Crna Gora neće biti u stanju da srpsko pitanje pacifikuje uključivanjem predstavnika srpske zajednice u evropsku agendu jer je u proteklih 15 godina, nedovoljno oprezno, dopustila da Tadić, Vučić i Đilas unište svaku evropsku alternativu u Srbiji. Da ona ne postoji, bez obzira na još uvek značajnu podršku evropskoj integracii, očigledno je i na početku izborne kampanje, u kojoj se samo prelamaju modaliteti ruskog uticaja i antidemokratske političke kulture. Prvi pokušaj agresije na Crnu Goru nije bio radikalski, nju je pokrenula Demokratska stranka Borisa Tadića, i ostaci njegove agenture, koja je bliska Đilasu, aktivno pokušavaju da očuvaju Krivokapića na vlasti. Vučić je preuzeo ceo paket korupcionaške i kvislinške politike svojih prethodnika. Nju je razvio, ponegde izveo i do apsurda, ponovo izazuvajući sukobe u susedstvu. Vućiću je odgovaralo da se politički odnosi u Crnoj Gori svedu na odnose crnogorske i srpske nacije, računajući da će presuditi uticaj SPC i ruske agenture, i to se u međuvremenu dogodilo.
Ukoliko se Crna Gora iz stanja državnog udara bude vratila u proces kojim će upravljati primena zakona, međunacionalni odnosi ostaće pitanje za budućnost. Srpsko pitanje, time i nezavisnost, celovistost, bezbednost i evropsko opredeljenje Crne Gore, ostaće otvoreno sve dok se u Srbiji ne pojavi nova, snažna, evropska alternativa, i sve dok srpske zajednice ne prihvati evropsko opredeljenje podrškom svakoj proevropskoj vlasti ubuduće. I tridesete su, u Evropi, bile opomena, o ceni jednoga potrošenog vremena, i uzaludnih žrtava.