Piše: Nikola Samardžić
Uporišta zapadne civilizacije su naučna revolucija, naučna medicina, sekularizam, kompetitivnost, radna etika, zaštita vlasničkih prava i slobodna ekonomija.
Duhovnost, religioznost, sujeverje, pripadaju privatnom domenu.
Država štiti samu sebe od političkih, arbitrarnih i koruptivnih uticaja na nezavisnost sudstva, na autoritet parlamenta, na nadležnost regulatornih tela, na slobode i prava pojedinca ili zaštićenih grupa.
Srbija nije u stanju da dalje razvija institucije i političke prakse kako bi dostigla standarde koje ne poseduje u istorijskom iskustvu, i o kojima nije ostvaren društveni dogovor.
Politička i intelektualna elita uspešno brani prećutni konsenzus, da je Srbiji mesto u savezu s Rusijom, u „simfoniji“ države i crkve, u veličanju kulturne zaostalosti i primitivnih oblika života.
Uspostavljen je kontinuitet slavjanofilskog radikalizma, građanskog Svetosavlja iz tridesetih (pod uticajem ruske emigracije i onovremenih totalitarnih tendencija), i komunizma informbirovske recenzije.
Zaustavljanje evropske integracije nije dovelo do prekida odnosa sa EU, ali se i Vučić i opozicija rugaju njenoj slabosti.
EU je trenutno neubedljiva nakon debakla u Ukrajini, Bregzitu i pandemiji, ali je primetna tendencija konsolidacije zahvaljujući Bajdenovoj pobedi i Trampovom porazu u SAD.
Neumoljive su činjenice koje opominju da je ruska obaveštajna i poslovna agentura kupila i ucenila jedan deo evropskog establišmenta, i da su desni i levi ekstremisti, pod rukovodstvom Kremlja, prisutni u parlamentima evropskih država, pa i u Bilčikovoj.
Zato Bilčik ne progovara o Vučiću kao eksponentu tradicionalne ruske politike koja je zaustavljala evropeizaciju Balkana duže od 200 godina. Opoziciona javnost u Srbiji zainteresovana je za posredničku ulogu EU u postizanju fer izbornih uslova.
EU se suočava s još jednom gubitničkom ulogom, koju neće biti u stanju da odigra do kraja, i bude dosledna.
Ovakva EU neće imati snage da primora Vučića da oslobodi institucije i obustavi političke progone, niti da odustane od malignih uticaja u susedstvu.
Crna Gora biće prva NATO država koja će pripasti Varšavskom paktu, uz podršku odlazeće Trampove birokratije i ravnodušnost EU i evropskih vlada.
O okupaciji Crne Gore vlast i opozicija ovde su postigli jasan dogovor, osim o ponekome lokalnom popu ili mafijašu. Uzaludna su nadanja da će se Vučić zadovoljiti polovinom Bosne i Crnom Gorom.
Vučić sasvim izvesno neće pristati na kompromis s Kosovom koje je poligon ruskih strateških pritisaka.
Ucenjivačku ulogu Vučić je samo preuzeo od Koštunice i Tadića koji su najviše radili na povratku u prošlost, dok njihove stranke ne postoje osim kao paradigme malograđanskog oportunizma i putinofilije.
Establišment koji suštinski miri vlast i opoziciju formiran je političkim dogovorom kojim je Ustav 2006. definisao Srbiju kao nedovršenu državu i potencijalu rusku guberniju.
Poklon NIS-a Rusiji 2008. podržala je ogromna tadašnja većina u Skupštini Srbije.
Unutrašnja politika vlasti i opozicije identična je spoljnoj. Zasad, izgleda da će EU u Srbiji posredovati između Putina i Medvedeva.