Smisao novog koncepta nacije

Piše: Nikola Samardžić

Raspisivanje predsedničkih izbora nameće koncentrisanje političkih zahteva na osnovne tačke, na one na kojima je Crna Gora, izborima iz 2020, ostala bez faktičke suverenosti i evropske perspektive. U EU ulaze samo suverene države, s jasno definisanim granicama, nadležnostima i razgraničenjima resora vlasti, s demokratskim procedurama koje vode daljem razvoju sloboda i prava, s razvijenim medijima i odgovornim civilnim društvom.

Slovenija i Hrvatska ušle su u EU, NATO i Šengen ne odričući se karaktera nacionalnih država. Unazad dve decenije, Zapad toleriše nacionalizam i Srbiji, bez obzira na likvidaciju prvog i poslednjeg dmokratskog proevropskog premijera, bez obzira na etnički motivisano političko i kriminalno nasilje kojim rukovode državni i paradržavni organizmi, bez obzira na kvislinški odnos prema Rusiji, bez obzira na agresivan, skaredan, bolesnički javni diskurs vlasti i kontrolisanih medija i medijskih sagovornika, na svim političkim stranama.

Tolerišu se etničke podele u Bosni i Hercegovini. Argumentima o nepromenljivosti vlasti i korupciji (mada se vlast menjala u okviru sebe same, a korupcija potom eskalirala), zapadne misije dopustile su predaju Crne Gore ruskoj i srpskoj agenturi, čime su dovedeni u pitanje građanski karakter države i strateški interesi koje definišu NATO i spoljna i bezbednosna politika EU. Diplomatije EU, SAD i UK u Crnoj Gori time su takođe narušile kredibilitet vlada i saveza koje zastupaju. Ako su veličina i značaj Crne Gore u navedenom kontekstu beznačajni, slučaj Crne Gore je paradigmatičan, ne na osnovu sličnosti, nego u domino teoriji.

One koji su 2020. preuzeli vlast prethodna vlast nije postavljala na funkcije, ali ih je uvodila u sistem i otvarala im putanju uticaja i delovanja. Građanski poredak time nije očuvan, naprotiv, zadugo je osporen. Istovetna prosovjetska agentura koja je preuzela Srbiju pre 35 godina zauzela je pozicije na univerzitetima, u medijima i nevladinom sektoru, u bezbednosnim strukturama, kulturi i organizovanom kriminalu. Nije to bio građanski dogovor sa Srbima.

Resovjetizacija Crne Gore odvija se onom logikom kojom je Srbiji izbrisan svaki evropski identitet. Savremeni srpski nacionalizam je politički homogenizovao Srbiju, ali taj nacionalizam nema u sebi ničega u racionalnom, prosvetiteljskom, urbanom ili evropskom smislu, mitomanski je, deluzivan i prost. Zato savremeni crnogorski nacionalizam u osnovi nije antisrpski.

Upravo suprotno, nama su potrebni novi dogovori za budućnost svih postjugoslovenskih naroda ako imamo osnova da pretpostavimo da na zapadne partnere nikad nećemo moći da se oslonimo kao jedni na druge. Zato je najsrpskija crnogorska Crna Gora. Ta pretpostavka jasnija je, i osnovanija nego pre tri godine kad je litijaški pokret krenuo da satire ostatke razuma i kulture i u Crnoj Gori i u Srbiji.

Na izborima koji predstoje crnogorski nacionalizam je jedina ideja, jedina snaga koja će Crnoj Gori vratiti suverenitet koji je jedan od uslova za ulazak u EU i uspostavljanje novog okvira inkluzivne kulture, individualizma i međuetničke tolerancije, ali onih nacionalnih odnosa koji će podrazumevati konsenzus o evropskim slobodama i sekularnom kurikulumu. Jedina osnova stvarnog prebrojavanja.

Na izborima mora nastupati jedinstvena crnogorska strana ali ne u smislu političke i kulturne regeresije, nego u iznudici da se obnovom suvereniteta revitalizuju institucije, država oslobodi malignog ruskog uticaja, a Crna Gora vrati evropskoj integraciji. I Srbiji je neophodan sličan nacionalni dogovor, koji će moći da usledi tek nakon poraza Rusije u Ukrajini i u procesu dekosovizacije politike koja je opterećena ucenjivačkim, antimodernim narativima, prožetim lažnim etičkim patosom i kletvama neobuzdanog klera.

Jedini srpski nacionalizam u Crnoj Gori koji je moguće prilagoditi vizijama za budućnost najrazvijenijeg i najslobodnijeg sveta u ovom trenutku je crnogorski, i u tome nije jedini paradoks na koji je Crna Gora, okupirana spolja i iznutra, u ovom trenutku primorana. Drugi je taj, da obnova građanske države u ovom trenutku zahteva povratak na njen nacionalni karakter.