Pošteni beogradski Crnogorci

Piše: Milutin L. Cerović

Seća li se neko kako je Beograd tokom osamdesetih godina određivao ko su pošteni Albanci?

Taj termin je srpska politička i medijska nomenklatura izmislila tada za one ljude koji imaju slične stavove kao srpska vlast, a albanske su nacionalnosti.

Jedno vreme je to bio izvesni Rahman Morina, kasnije Ibrahim Rugova, za mlađe čitaoce to su bili takozvani ”umereni” viđeniji Albanci.

Međutim, tako umereni nisu bili po volji ogromne većine ljudi na Kosovu. Ta umerenost nije se svidela nikome sem Beogradu, koji je uvek cenio tuđu umerenost, a insistirao na svojoj megalomanštini i radikalizmu.

To se na kraju završilo kako se završilo, došli su na vlast na Kosovu mnogo radikalniji pojedinci koje je Beograd proganjao i nazivao neprijateljima.

To je inače bilo kraj sna o takozvanim poštenim Albancima.

Beograd je obožavao i poštene Bošnjake, a za takve je proglašavao sve one koji su tvrdili da su Srbi naravno.

I to se neslavno završilo kao i sve srpske zablude.

Beograd je kasnije tražio da nađe poštene Hrvate, ali to je išlo traljavo i uglavnom se završavalo neuspešnom misijom.

Beograd ni tu nije stao, tražio je on i poštenog “muftiju”, ali to naprosto ne biva, to je bila suluda ideja, gde bi neki musliman svirao srpske note.

Tražio se tada početkom devedesetih godina čak i pošteni Slovenac i Makedonac, dotle se išlo, ali mrka kapa se i tu desila.

Na kraju se Beograd opredelio da raspiše javni konkurs za poštene Crnogorce, jer je jedan pošteni bilo malo.

Na taj ”konkurs” se javilo bezmalo trećina Crne Gore, svi su oni nudili svoje nepošteno poštenje Srbiji, a Crnoj Gori su ti isti nudili onu stvar ispod pupka.

Ispostavilo se da su od svih naroda i narodnosti na Balkanu, jedino Crnogorci imali toliko poštenja za prodaju, da se kupac iz Beograda zapanjio velikom ponudom.

Takođe se ispostavilo da gro Crnogoraca svoje poštenje prodaje samo za određenu srpsku hegemonističku stvar.

Sada neki “pošteni” Crnogorac uopšte ne čeka da ga neko traži, on se sam nudi na tržištu političkog srpstva.

Inače, na berzi ljudi, istorija nije zabeležila ovoliki skok prodaje “poštenih” i to baš onih koji su svoje poštenje stavili u narodnu pesmu i čak i himnu.

Zaista, ovo je veliki moralni pad jednog drevnog naroda, a sada prilično posrnulog.

Zanimljivo za ovu temu je i sama činjenica, da baš niko ne traži poštenog Srbina za bilo šta – valjda u njihovo poštenje zaista niko ne veruje u regionu i šire.