Piše: Aleksandar Radoman
Ako je vjerovati Dritanu, to je moj lični problem, ali bi se naoko reklo da u Srbiji nema ništa novo. Prije tri decenije vlast je činio trijumvirat Milošević – Mira Marković – Šešelj. Danas su na vlasti Miloševićev portparol Dačić, Mirin portparol Vulin i Šešeljev generalni sekretar Vučić. S tim što se moć iz ruku tehnokrate Miloševića sada prelila u ruke iskrenog nacionaliste, misionara Vučića.
Velim naoko jer ni na vrhuncu moći Milošević nije uspijevao da uništi opoziciju i napravi gotovo jednopartijski parlament kao Vučić, niti je, uprkos moćnom propagandnom uticaju, uspijevao da sebi podredi sve medije.
Uostalom, za projekat „Svi Srbi u jednoj državi“ Milošević nikad nije uspio pridobiti niti jednog vanjskog saveznika, dok je za njegovu apgrejdovanu verziju pod imenom Otvoreni Balkan Vučić uspio pridobiti sve bitnije saveznike, od SAD i Rusije, preko nekih iz EU, pa do moćnih finansijera otvorenoga društva, nekad smrtnih neprijatelja Miloševićeva režima.
Ako se pitate kako je to moguće, odgovor je jednostavan. Projekat Vučićeva političkog oca Šešelja „Karlobag, Ogulin, Karlovac, Virovitica“, u Vučićevoj izvedbi glasi „Zajedničko tržište, Regionalna saradnja, Brži protok ljudi, robe i kapitala, Iskorjenjivanje utaje poreza“.
Da se kojim slučajem ovaj današnji Vučić bavio brendiranjem Miloševićeva ratnog projekta „Svi Srbi u jednoj državi“, taj bi se poduhvat vjerovatno preimenovao u „Preko JNA do inkluzije“!
Sve što je ikad čuo od briselskih i vašingtonskih birokrata Vučić je izvrsno upamtio i potom te milozvučne euroatlantske naljepnice zalijepio za projekat kojem služi još od mladih dana, kad je sa sarajevskog Jevrejskoga groblja uživo pratio realizaciju njemu omiljene doktrine „Ubijte jednog Srbina, pa ćemo mi 100 muslimana“…
Ali to što je Vučić autokrata, to što ga u ove dane naoružava Kina, a energentima snabdijeva ova Rusija, to što do danas nije osudio Putinovu agresiju na Ukrajinu, to što njegovi mediji i intelektualci vode hibridni rat protiv Crne Gore već godinama – čiji je sastavni dio putinovska mantra da Crnogorci ne postoje a da je crnogorska državnost istorijska greška – to što njegovi najbliži politički saradnici govore da će se na Balkanu granice mijenjati i da je projekat uspostave Srpskog sveta počeo, a balkanski ratovi iz 90-ih čekaju drugo poluvrijeme, sve to ni najmanje ne uznemirava crnogorskog premijera, niti mu je signal da projekat Otvorenog Balkana nije ništa drugo do apgrejdovana Velika Srbija, koja prvo treba Crnu Goru da skrene s puta EU integracija, pa da je potom učini ekonomski zavisnom od Srbije; ni abera za sve to, Dritan je još u iščekivanju validnog argumenta da Otvoreni Balkan nije za Crnu Goru dobra priča…
I dok validni argumenti nikako da prispiju, kao ona DHL pošiljka o izručenju Marovića, Dritan se trudi da sačuva tradiciju svojega prethodnika, gledajući da se svako malo sretne s patrijarhom Beogradske patrijaršije.
I dok je uvjeravao partije koje su dale podršku njegovoj vladi da će prioritet te vlade biti EU integracije, Dritan je trčao na kanabe kod Porfirija da ga ubijedi da on (za razliku, valjda, od onih ranijih) neće Crkvi Srbije „otimati imovinu“.
A o čemu je još razgovarao s Porfirijem Dritan svjedoči u intervjuu za N1: „Bio je to jedan veoma fer pristup i u tom razgovoru je bilo vrlo malo politike. Brzo prošli preko tih stvari, a onda smo pričali o nekim filozofskim temama koje su bile veoma zanimljive i edukativne.“
Ako ste se pitali što će premijer jedne sekularne države i jedne „evropske“ vlade svako malo na kanabe kod patrijarha crkve suśedne države – crkve za koju je Evropski parlament prije neki mjesec konstatovao da je propagandni punkt ruskoga uticaja u regionu – možete odahnuti.
Dritan i Porfirije su se brzo otrsili politike i nastavili relaksirani i edukativni disput na filozofske teme. Śede tako njih dvojica, oči u oči, i raspravljaju, štatijaznam, o problemu Lajbnicove Teodikeje, nastojeći odgonetnuti otkud patnja u najboljem od svih mogućih srpskih svetova…
I dok Dritan kontemplira s patrijarhom, suverenistička se javnost oduševljava izjavom nove predśednice crnogorskog parlamenta. Kao grom iz vedra neba odjeknula je izjava gospođe Danijele Đurović povodom 5-godišnjice ulaska Crne Gore u NATO pakt, da je „opravdanost učlanjenja u NATO došla do izražaja kada se desio rat na tlu Evrope“.
U euforiji što je neko iz SNP-a najzad pohvalio učlanjenje Crne Gore u NATO, promakao je javnosti drugi dio izjave. Predśednica crnogorskog parlamenta, naime, rat „na tlu Evrope“ zamišlja kao tamo neko dešavanje. Eto, desio se rat, kao da je elementarna nepogoda, kakav cunami ili udar meteorita. Nema krivca, niti osude, rat je za članicu crnogorskoga Savjeta za odbranu i bezbjednost jednostavno – hepening.
Kad se priśetimo onih famoznih sporazuma o formiranju nove vlade, onih čvrstih uslova kako prioritet moraju biti učlanjenje u EU i kako je uslov za participaciju SNP-a osuda ruske agresije na Ukrajinu i genocida u Srebrenici, i vidimo koji tanac danas igra Dritan sa svojim partnerima iz SNP-a, onda nema ljutnje na Vučićeve egzekutore – Dritana i SNP. DPS, SDP, LP i partije manjinskih naroda, praktično bezuslovno, odlučile su nakon pada Vučićeve crkvene vlade podržati Vučićevu „otvorenobalkansku vladu“, koju više, čak i da to požele, ne mogu srušiti.
A ta vlada, koristeći poklon državotvornih partija, s lakoćom nastavlja ono za što prethodna nije do kraja bila sposobna – potčinjavanje Crne Gore Crkvi Srbije i ekonomsko, a potom i svako drugo razdržavljenje Crne Gore u Vučićevom finije upakovanom projektu Velike Srbije.
Vučićevu crkvenu vladu srušili su građani na Belvederu. Ni za rušenje Vučićeve ”otvorenobalkanske” vlade, građani nemaju što čekati anestezirane, zamukle i po dubini namirene državotvorne partije…