FENOMENOLOGIJA INFERIORNOSTI Borba za identitet Crne Gore tek počinje

Za aktuelno.me

Piše: Jakov Daković

Samozadovoljstvo je opasna stvar. Imanuel Kant  opisuje kako je godinama  bio uljuljkan u dogmatskom dremežu (dogmatischer Schlummer)  Lajbnic- Volfove filozofije iz kojeg ga je probudio Dejvid Hjum sa pitanjem: “Kako je nauka uopšte moguća?” Naime, zakoni koje nauka postavlja trebalo bi da budu vječni i nepromjenljivi a ništa takvo nam nije dato u iskustvu. Mi doživljavamo da Sunce izlazi na Istoku ali nismo iskusili da će uvijek tako biti. Hjumov skepticizam dakle doveo je Kanta do čuvenog “kopernikanskog obrta” i pitanja “Kako su mogući sintetički sudovi a priori?”

Razmišljam nešto, kad bi se Tonino  Picula  nakratko prenuo iz svog birokratskog dremeža i pogledao malo na zbivanja u regionu a posebno Crnoj Gori uvidio bi neke zanimljive  stvari. On je, podsjetimo se, bezmalo sa oduševljenjem pozdravio “demokratske promjene ” poslije 70 (sic!) godina vladavine jedne partije. Licemjerstvo evropskih zvaničnika povodom Crne Gore dobro je poznato. Naviknuti u svom tehnokratskom stilu  da gledaju formu a ne suštinu oni su mahom  skloni da previde da Balkan nije Norveška i da ono što se njima čini kao normalna smjena vlasti u našem kontekstu ima malo drugačije implikacije. Kad smo kod ovih “70” godina, ili uvaženom diplomati ne ide matematika ili ga je istoriji podučavao neko od lidera DF-a. Koji su na nikšićkim izborima prošli kao bos po trnju. Nezapamćeni medijski rat za Nikšić očito je proizveo kontraefekte. Aleksandar Vučić, po svoj prilici, slabo poznaje psihologiju Crnogoraca.

Bilo je tragikomično posmatrati zajapurena lica Marka Kovačevića i Andrije Mandića koji su htjeli da nas ubijede da je 26 procenata zapravo više od četrdeset. No dobro, DPS ne može da formira vlast i to je po njima razlog za slavlje, koje je povremeno prerastalo u gađanje policije i prolaznika  auto-djelovima, ali bože moj, sve je to dio demokratskog procesa, rekli bi naši prijatelji iz EU. Elem, najviše razloga za zadovoljstvo pored DPS-a imaju Demokrate. Možda je čudno da partija koja nije jasno ideološki profilirana osvoji 25  procenata ali zapravo ima  smisla. Za sve one koji ne žele DPS, a DF im je  previše radikalan oni su postali nekakvo srednje rješenje. Pa dobro. Poštujem, iako imam stanovite rezerve prema “crvenim kravatama”.

Osim toga, ja  imam nezgodnu naviku da pamtim mnoge stvari. Pamtim recimo bestijalne  vulgarnosti koje je na račun Bečićeve  seksualne orijentacije izrekao Spasoje Tomić, i to ne jednom (komentare njegovih prijatelja sami domislite). Kladim se da bi sad volio da se to nije desilo. Možda kao vesela ministrica Bratić upravo užurbano briše nekadašnje objave. Ali god damn it, postoje skrinšotovi. Nezgodna su ova sokoćala… Takođe, ako ja to pamtim logično je pretpostaviti da pamti i Aleksa. Drugim riječima, Demokrate će o jadu zabaviti Front oko formiranja nove vlasti. Žao mi je Marko ali nećeš biti gradonačelnik kako stvari stoje.

Posebnu pažnju kao i uvijek zavređuje koordinator bezbjednosnih službi i svemirskih istraživanja koji i ne trepnunvši reče: “Ja sam svoj cilj ostvario, nema više SDP-a.” Nije da nismo navikli na ovakve bisere od dotičnog ali ovo je zbilja bilo otužno.

U ”Volji za moć” Fridrih Niče podrobno analizira ovaj fenomen koji on naziva ropskim moralom. U suštini radi se o sljedećem psihološkom obrascu: ”Ti si loš, dakle ja sam dobar”. Jasno je da ovakvo rasuđivanje ne može izdržati provjeru ni elementarne logike. Nije dakle bitno što sam ja, svemoćna ruka pravde zbog koje ne spava pola Crne Gore osvojio (i to na jedvite jade) jedan mandat, bitno je da su oni osvojili 0. Nije važno jesam li ja vrijedan, imam li neke moralne ili intelektualne kvalitete, važno je da je u Dritanovoj percepciji onaj drugi još jadniji. Uzgred, to je premisa na kojoj počiva svaki nacionalizam. Oni su zli, dakle mi smo dobri. Montenj je rekao : ”I gradska budala uvijek nađe seoskog idiota da mu se podsmijev”.

Mnogo je toga komičnog i bizarnog  na crnogorskih političkoj sceni, čeka se jedan Domanović ili Sterija da opiše sve te  likove, njihove moralne fizionomije,  frustracije i metastaze. No biće prilike za dublje analize. Utisci su još svježi.  Ono što je jasno je da Nikšić nije ”pao” (uprkos direktivi), da je  crnogorski patriotizam pokazao svoju vitalnost i da su snovi o ”srpskom svetu” via Onogošt srušeni. Borba za identitet Crne Gore tek počinje.

U jedno sam siguran – Aleksandar Vučić se jutros probudio jako neraspoložen. Nadajmo se da će bijes iskaliti na Vulinu ili Brnabićkoj.

Bolje i to nego da krene na Kosovo.

A šuška se da su Bajden i Lajčak spremili Vučiću  ponudu koja se ne može odbiti, a ne nude mu praktično ništa. Biće interesantno posmatrati kako će Porfirije verbalnom ekvilibristikom pokušati to da predstavi kao pobjedu velikog i mudrog vođe. Za razliku od naših politikanata on je bar dobar retoričar. Počeo sam s Kantom pa je red da završim sa Hajdegerom. Ovaj njemački filozof odbacuje tradicionalni pojam istine kao podudaranje mišljenja i stvarnosti (adaequatio rei et intellectus) i zamjenjuje ga grčkim pojmom  αληθεια, koji se najčešće prevodi kao neskrivenost. Neke stvari ne daju se sakriti. Izborni poraz recimo, koliko god ga nazivali pobjedom. Ili katastrofa jedne velikodržavne politike, svejedno.

*Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta