Jovanka Radičević, rukometašica, najbolje desno krilo u posljednjoj deceniji, djevojka koja je je počinjala svoju karijeru tako što je svakog dana iz Vukovaca išla do Golubovaca, pa onda autobusom do Podgorice, danas je žena koja je osvojila evropsko zlato i olimpijsko srebro sa Crnom Gorom, četiri puta igrala finale Lige šampiona i jednom podigla pehar, po tri puta bila u najboljim timovima velikih takmičenja i Lige šampiona.
Za svoje mjesto pod suncem, borila se kao i na terenu, iskreno, predano, punog srca i sa nevjerovatnom željom za uspjehom, za pobjedom. Za Aktuelno govori o ostalim, podjednako interesantnim, aspektima svog života.
Znamo da si na terenu prava borbena ali i emotivna lavica, a kakva je Jovanka kad ostane u svoje četri zida, sama ?
Jovanka je jako emotivna osoba, u duši je i dalje dijete koji čine srećnom male stvari i sitnice.
Važiš za jako sposobnu ženu, na šta si najponosija i koji bi životni uspijeh izdvojila. Šta te pokreće iz čega crpiš energiju?
Ponosna sam na sve sto sam postigla u svojoj karijeri i zahvalna Bogu na svemu što mi je pružio i nagradio za moj rad i trud. Ponosna sam najviše jer sam sve postigla isključivo svojim radom i disciplinom. Ima puno ličnih priznanja i nagrada, ali izdvojila bih medalju sa Olimpijskih igrala naravno i zlato sa Evropskog Liga šamipiona.
Sport zahtijeva velika odricanja, što ti je najteže padalo tokom svih ovih godina?
Pa najteže mi je padalo odlazak od moje porodice, sa 24 godine sam se odlučila da idem van Crne Gore, da se oprobam u nekom drugom klubu i zemlji. Sam taj odlazak od porodice mi je bio jako stresan i svaki put kada bih se vraćala i opet odlazila je bio jednako težak kao i prvi, jer je za mene porodica najveće bogatsvo i uspjeh.
Kada smo već kod odricanja, da li pored napornih treninga moraš da paziš i šta jedeš. I za čim najviše žudiš, a zabranjeno ti je?
Pa svakako da mi sportisti moramo voditi računa šta jedemo, jer od toga nam zavisi i karijera. Iskreno sada ne žudim ni za čim, kada god mi se jede nešto što baš volim pojedem, ali manje više sve nam se svodi na meso ribe i povrće.
Da se ne baviš rukometom, šta bi bio tvoj poziv? I kada prestaneš da se baviš rukometom planiraš li da ostaneš u tim vodama ili imaš neke druge ambicije, afinitete?
Žao mi je što nemam glas bila bih pjevačica, bar za svoju dušu i društvo, jer je život toliko lijep i jednostavan da i treba da bude pjesma svaki dan. Kada se probudimo zdravi treba da pjevamo. Svakako da posle karijere planiram da budem u sportu ali šta još uvjek ne znam tačno.
Negdje sam pročitala da su simboli mode tvog djetinjstva bile haljinice i šeširi, što danas najviše voliš da nosiš. Je li moda tvoja strast ili samo usputna stanica? Za šta od krpica najradije izdvajaš novac?
Svakako da volim i modu, haljine prije svega. Bez obzira sto se bavim sa sportom volim i haljine i štikle, i van terena se tako i oblačim. Najviše para definitivno dajem za obuću i torbe, to je nešto sto najviše volim. Najvažnije je od svega da imate svoj stil u kom ćete se osjećati svojom i udobno, nisam za ono da sve što je “in” moraju svi da nose, to ne nikako. Vodim se sa time da je najvažnije kako se ja osjećam u tome.
Koje brendove najviše voliš, a da nisu sportski? I pratiš li crnogorsku modnu scenu, čije bi kreacije voljela da nosiš?
Volim Dolce & Gabbana i Gucci, njihove patike i torbe. Mada ne robujem brendovima, ako mi se nešto svidi može to da bude i 5 eura, nemam problem da ga nosim samo je važno kako se ukombinuje. Volim kreacije i Nataše Pejović i Lazara Ilića, njegove haljine nosim, jer oni prave haljine od kojih je svaka priča za sebe.
Važiš za jako veselu i društvenu osobu, voliš li da izlazi i koju pjesmu naručujes za svoju dušu a koja tebe najbolje opisuje!?
Drago mi je što ljudi vole moj i energiju jer zaista se trudim da budem takva kakva jesam, vesela, nasmijana. Život nema repreziru, treba da živimo svaki dan i budemo srećni jer smo zdravi. Danas se živi brzo i prosto ljudi zaborave na sebe i da užuvaju u stvarima koje ih čine srečnim. Tip sam koji voli sve da sluša i odmah ustajem da igram. Moje društvo kaže da je prava pjesma koja mene opisuje od Nede Ukraden “…a ja luda ko i pre ne mogu mi ništa godine”. A ja bih rekla da me opisuje od Marije Šerifovic “Pametna i luda”.
Šta je za Jovanku savršen dan?
Za mene savršen dan je svaki dan kada se ja moja porodica i dragi prijatelji probude zdravi. Svaki dan koji provedem sa meni dragim ljudima mi je savršen.
Šta bi dijete koje si nekada bila, reklo za ženu u koju si izrasla?
Definitivno bi bilo ponosno jer Jovanka se godinama ne mijenja, ostala je uvjek pozitivna, nasmijana i uvjek za akciju.
M. Pajović