Za aktuelno.me
Piše: Vlatko Sekulović
Slučaj izvesnog Blagoja Jovovića oko kojeg srpski nacionalisti kreiraju novi mit heroja i navodnog atentatora na Pavelića, izazvao je reakciju pojedinih srpskih nacionalista, kojima je svojevremeno zabranjen ulazak u Crnu Goru. Naime, u nedostatku dokaza osim iskaza samog Jovovića o navodnom atentatu, srpski nacionalisti pokušavaju, po logici daj šta daš, da taj iskaz učvrste kao dokaz. Nisu bili dovoljni iskazi pseudosvedoka, pa i jednog nacionalističkog akademika i izmišljene isprave, te su srpski nacionalisti shvatili da im je i dalje „tanka“ priča. Shvativši da je verodostojnost predmetnog iskaza Jovovića i dalje neubedljiva, potegnut je sledeći argument: pošto je dotični Blagoje, poreklom iz Bjelopavlića, a ovi jako drže do pravoslavne vere, dao iskaz na Ostrogu i to Risti Radoviću, a tamo se kako navode „ne laže“ niti se popu kazuju laži, onda mora biti da je iskaz istinit.
Dakle, radi se o jednoj varijanti iskaza pod zakletvom, tipa „majke mi“ ili nad Biblijom, tako uobičajenog u Srednjem veku. Davanje značaja ovom dokaznom sredstvu ukazuje na to kako srpski nacionalisti shvataju pravo i primenu zakona, odnosno pravosudni sistem. Kao prvo suđenja se ne bi više sprovodila u prisustvu i uz učešće sudija, tužilaca i advokata, školovanih pravnika, već u prisustvu popova koji se u sudijsku nauku (forenziku) razumeju koliko i pravnici u eshatologiju kao granu teologije. Popovi, smatraju nacionalisti, posvećeni u svete tajne sigurno mogu bolje proceniti valjanost nečijeg iskaza nego pravnici na osnovu materijalnih dokaza poput naučnih (nalaza krvi, DNK, itd), pisanih (npr. ugovora ili isprava) ili usmenih (npr. svedočenja očevidaca).
Drugo, suđenje se više ne bi odvijalo u sudnici, već u porti crkve ili manastira, jer su to „sveta“ mesta na kojima se ne laže po definiciji i na kojima važe druga „božanska“ pravila u odnosu na ljudska, kao što je zakon. Nešto poput Jelenka Mićevića, alijas Filareta raščinjenog episkopa mileševskog, koji je policajcima, kada su ovi devedesetih godina prošlog veka pronašli ukradeni džip u dvorištu manastira, rekao: „to je u vašem svetu ukradeno, ovde je to sveto“. Perverzijom prava bilo bi dovoljno da neko nešto ukrade, protivpravno prisvoji, te da deo, možda veći, ako ne sve, deponuje u crkvi kako bi plen bio „osveštan“, a nakon par dana mu pop to vrati delimično ili sve kao nekakvu milostinju i eto oslobođenja od krivične odgovornosti za krađu. Delo prestaje da bude krivično ako je, u procesu od izvršenja do korišćenja, predmet krivičnog dela, npr. novac, prošao kroz svojevrsno „čistilište“.
Treće, temelj dokaznog postupka u nacionalističkom pravosudnom sistemu bi bio „iudicium Dei“ (Božji sud), tj. pretpostavka da je Bog nepogrešiv i da on zna šta je istina, odnosno ko je kriv, a ko nije. Uzgred i svetost mesta, crkve, proizilazi iz posvećenosti tog objekta Bogu, kao i zakletva nad Biblijom jer je ova božanska pisana reč. U tom smislu su zakletve bile jedno valjano dokazno sredstvo u Srednjem veku kada je pravosudni sistem bio zanovan na Božjem sudu. Tako je u npr. parnici, kada postoje dve suprotne strane pobeđivala ona koja bi skupila više lica koja bi bila spremna da posvedoče pred Bogom u njenu korist. Feudalnom sistemu, kakav je postojao u vreme zakletvi kao dokaznog sredstva, naravno da je odgovarao ovaj sistem. Vlastelin, u čijoj su moći bili život i smrt kmetova koji su živeli na njegovoj zemlji, bi uvek pozvao svoje sužnje da svedoče u korist svog gospodara spram tamo nekog kmeta. U varijanti pravnih razmirica između vlastelina pobedio bi u onaj koji je moćniji, bez obzira da li su činjenice na njegovoj strani ili ne. Jednostavno činjenice nisu bile bitne iz prostog razloga što u ogromnoj većini slučajeva ih nije bilo moguće utvrditi, te se u nedostatku istih pribegavalo „božanskom sudu“ i zakletvama.
U situacijama kada je zakletva bila neprimenjiva onda se pribegavalo dokazivanju kroz iskušenje, posebno u krivičnim postupcima. Najrasprostranjeniji modeli su bili umakanje ruku u vrelu vodu, držanje užarenog železa, hodanje po užarenom uglju, itd. U takvom dokaznom postupku bio bi oglašen za nevinim onaj koji ne bi pretrpeo opekotine ili čije bi rane počele sa zaceljivanjem u roku od nekoliko dana. Logika bi bila ta da ako se nije ispekao onda ga čuva Bog, a ako mu rane zaceljuju to je opet božja volja, a Bog ne čuva zlikovce. Poseban oblik ovog vida dokazivanja bilo je namenjeno ženama, tj. vešticama. Ženu koja bi bila optužena za veštičarenje skinuli bi golu, zavezali i bacili u reku, pa ako potone i udavi se onda je nevina i ide direktno u raj, a ako ostane da pluta onda je veštica, te bi je spalili. U svakom slučaju nije bilo moguće izbeći krajnji ishod, što je verovatno bila slaba uteha za okrivljene.
Naravno u ovim postupcima dokazivanja putem iskušenja glavnu reč su imali popovi posvećenici u „božje tajne“ te bi oni zagrevali ugalj, vodu ili železo, vezivali konopce, itd. Prisutni ovom dokazivanju su bili na određenoj udaljenosti od pozornice iskušenja te je pop mogao manje ili više da zagreje vodu, ugalj ili železo, ili da osvešta vruću vodu sa hladom svetom vodicom, te da je ohladi pre nego okrivljeni zagnjuri ruke u istu, da, pre nego što okrivljeni uzme železo, održi podužu molitvu kako bi se železo ohladilo, itd. Povrh svega pop je bio taj koji je utvrđivao da li je okrivljeni pretrpeo neke ozlede ili ne, kao i da li mu rane zaceljuju ili ne. Tako je u jednom zabeleženom slučaju u Mađarskoj u XIII veku, od 208 okrivljenih kod dve trećine utvrđeno da nikakve ozlede nisu pretrpeli od vrućeg železa, te su samim tim i oslobođeni bilo kakve odgovornosti.
Pravo je, kako glasi jedna od filozofskih definicija, slabašni pokušaj čoveka da dođe do pravde. Ipak, srpski nacionalisti zdušno se trude da taj pokušaj učine još slabijim, poništavajući racionalne dokaze kao sredstva na kojima se zasniva sudijsko uverenje vraćajući nas u opskurno vreme „božanskog suda“. Šta više, takvi srednjovekovni sistemi za utvrđivanje istine, primenu prava i sprovodjenje pravde su bili, sa stanovišta modernog prava, suštinski nerazumni. Prema Neumannu, nemačkom socijaldemokrati i borcu protiv nemačkog nacionalizma, ono što je upravo nedostajalo nacističkom pravu je bio razum koji sadrži moralne pretpostavke, pre svega jednakost.
U sistemu koji zagovaraju srpski nacionalisti, pravoslavci bi bili unapred u povoljnijem položaju u odnosu na muslimane, katolike ili ateiste, jer ovi ne bi ni mogli da se koriste dokaznim sredstvima poput zakletve pred Ristom na Ostrogu, nešto poput Jevreja u nacističkoj Nemačkoj. Svrha ovakvog nacionalističkog shvatanja prava jeste dobrobit nacije, tj. nacionalne zajednice, u konkretnom slučaju srpske. Prema Wetzellu, svaki politički režim koji je stavljao dobrobit nacionalne zajednice iznad individualnih ljudskih prava i čovekovog dostojanstva, stvarao je sisteme krivičnog prava koji su nametali najgoru represiju, uključujući i genocid. Srpski nacionalisti upravo zagovaraju dobrobit zajednice, sopstvene nacije, nauštrb prava i sloboda svakog pojedinca ili pojedinke eliminišući razum iz dokaznog postupka povratkom na srednjevekovne iskaze i iskušenja, te primenom nejednakosti po verskoj i nacionalnoj osnovi. U takvom sistemu ne-prava, borba protiv korupcije ili organizovanog kriminala postaju apsolutno nedostižni ciljevi, kada je već ljudski život sveden na vodu ili železo u rukama popova.
*Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta