Srbija je jedan od glavnih gubitnika azerbejdžansko-jermenskog sukoba

Za aktuelno.me

Piše: Vlatko Sekulović

Mirovni plan koji su sponzorisale Rusija i Turska, zaustavivši oružani sukob oko oblasti Nagorno-Karabah, izazvao je buru negodovanja u Jermeniji. Predsednik Parlamenta je prebijen, nižu se ostavke pojedinih ministara u vladi, a zahtevi za ostavkom glavnog arhitekte sporazuma sa jermenske strane, premijera Pašinijana, su sve snažniji. Sa druge strane, reakcije u Azerbejdžanu su trijumfalističke. Činjenice su da je ovim sporazumom Jermenija primorana da povuče svoje snage sa teritorije Azerbejdžana koju je kontrolisala preko 30 godina, a  Nagorno-Karabah ostaje kao poseban entitet u sastavu Azerbejdžana. Ovaj sukob priziva određene sličnosti sa ratovima za teritorije na prostoru bivše Jugoslavije, posebno sa srpsko-hrvatskim sukobom, koje nisu tako vidljive na prvi pogled kao što su  očigledne razlike.

Prva sličnost je u tome da je u korenu ovih sukoba nacionalizam, odnosno ideja o objedinjavanju teritorije na kojoj žive pripadnici određene etničke grupe, u slučaju Jugoslavije Srba, a u slučaju Jermenije Jermena. Kontekst realizacije ovih nacionalističkih aspiracija je istovetan, raspad šire društvene zajednice, SFRJ odnosno SSSR-a, koji je pružio priliku nacionalistima da otvore i pitanje tzv. „unutrašnjih granica“, odnosno granica federalnih jedinica. Ako se ovi sukobi posmatraju u globalnom scenariju Hladnog rata i sukoba između SAD i SSSR-a, jasno je da je nacionalizam u cilju izazivanja međunacionalnih sukoba i realizacije „nacionalnih ciljeva“, bilo kao odvajanje ili unitarističko uređenje, podstican od strane SAD, a prema iskazima Bžežinskog ili Kisindžera, koji je govorio da su „najbolji antikomunisti, nacionalisti“.

Ova aktivnost bila je u funkciji  delegitimizacije socijalizma koji je, pored ostalih ključnih tvrdnji, imao i tezu o rešenim nacionalnim pitanjima za razliku od zapadnih demokratija koje nikako nisu uspevale da daju odgovor na ovu tzv. „društvenu protivrečnost“.  U oba naroda, jermenskom i srpskom, delegitimizacija socijalističke ideologije i raspad šire zajednice uz ekonomsku tranziciju (traumatični događaji),  stvorili su stanje ontološke krize pojedinca, kako to navodi Stewart, te otvorili prostor za širenje podrške nacionalističkim ciljevima u javnom mnenju, te priklanjanju radikalnijim liderima i rešenjima.

Činjenica da se radi sukobljenim grupama, koje su nominalno različite konfesionalnosti, ne menja karakter ovih sukoba kao etnički odnosno nacionalistički motivisanih, gde je i zloupotreba tragedija i trauma koje su preživeli pripadnici srpskog i jermenskog naroda u različitim istorijskim epohama, ove neminovno gurnula u rat sa susedima.  Rezultat, početkom devedesetih godina prošlog veka, u oba slučaja je bio identičan „otcepljenje“ Nagorno- Karabaha od Azerbejdžana, te de facto prisajedinjenje ove oblasti Jermeniji invazijom jermenskih snaga, a u slučaju tzv. RSK otcepljenje od Hrvatske i neformalno prisajedinjenje Srbiji. Poslednja, i ne manje značajna sličnost, jeste da su nacionalističke politike Jermenije i Srbije naišle na nedvosmislenu osudu međunarodne zajednice, uključujući i Rusiju.

Osnovna razlika između ova dva nacionalistička sukoba, srpsko-hrvatskog i azerbejdžansko-jermenskog, makar u ovoj rundi, je u ishodu, bolje rečeno u interpretaciji ishoda. Pobunjeni srpski nacionalisti su uporno odbijali bilo kakav plan koji je podrazumevao mirnu reintegraciju RSK u ustavno ustrojstvo Hrvatske. Poslednji pokušaj, tzv. plan Z4, koji je predviđao široku autonomiju ove tvorevine i njenu institucionalizaciju u okviru unutrašnjeg i međunarodnog prava, glatko je odbijen. Rezultat je bio potpuni slom srpskih nacionalističkih snaga i egzodus Srba iz zapadnog dela tzv. RSK, dok je njen istočni deo (Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem) mirno reintegrisan u sastav hrvatskog društva.

Uprkos tome što je rukovodstvo Srbije odbilo ponuđeni plan Z4, nije izbeglo osuda koja i dan danas provejava među srpskim nacionalistima, o Miloševiću kao izdajniku krajiških Srba, posebno u sloganu koji je lansiran poslednjih godina „da se tako nešto više nikad neće ponoviti“. Ipak, analiza pada zapadnog dela tzv. RSK ukazuje da su glavni uzroci bili: demoralisanost vojnih efektiva i stanovništva, vojna i ekonomska iscrpljenost Srbije, te fizička udaljenost jedinica Republike Srpske koje su početkom leta 1995. godine bile skoncentrisane na istoku Bosne i Hercegovine radi angažovanja u etničkom čišćenju Podrinja, prema rečima haškog osuđenika Zdravka Tolimira, bivšeg pomoćnika komandanta za obaveštajno-bezbednosne poslove Glavnog štaba vojske RS.

Jermenski nacionalisti su pak izabrali drugačiji scenario, verovatno poučeni i iskustvom srpskih nacionalista suočenih sa egzodusom i optužbama za izdaju. Naime njihova prva opcija je bila suprotstavljanje ofanzivi azerbejdžanske vojske po svaku cenu. Međutim, prema iskazu komandanta nacionalističkih jermenskih snaga u Nagorno-Karabahu, Arajik Hartunjanu, situacija je ubrzo postala neodrživa, te suočeni sa mogućim zapadnokrajiškim scenarijem, rukovodstvo Jermenije prihvata sporazum čiji je glavni arhitekta Putin, a koji podrazumeva povlačenje vojnih snaga Jermenije iz Azerbejdžana, mirnu reintegraciju Nagorno-Karabaha u sastav Azerbejdžana i prisustvo ruskih trupa kao garanta mira.

Zanimljivo je da se salvama kritika jermenskog premijera Pašinijana kao personifikacije poraza jermenskog nacionalizma, iako ovaj poput Miloševića tvrdi da „poraz nije poraz dok se ne prizna kao takav“, pridružuju pojedini nacionalistički mediji u Srbiji koji navode da je ovaj izdajnik, da je sledio uputstva Soroša, da su Rusi izdali Jermene, itd, što veoma sliči arsenalu optužbi koje srpski nacionalisti koriste radi diskreditacije svojih političkih suparnika u okviru srpskog nacionalnog korpusa. Nema nikakve sumnje da srpski i jermenski nacionalisti sigurno nikakvu lekciju neće naučiti iz nedavnih tragičnih iskustava, kad već im nije bilo stalo ni do sopstvenih sunarodnika, te će i dalje predano raditi na sprovođenju omiljenog apisovskog pokliča nacionalista: „Ujedinjenje ili smrt“.

U svakom slučaju, jedan od glavnih gubitnika ovog azerbejdžansko-jermenskog sukoba je i Srbija, koja je prodavala oruže obema zaraćenim stranama, rukovođena isključivo svojim sebičnim ciljevima, onako kako ih definišu nacionalisti, bez ikakvog razumevanja za druge. Logika srpskih nacionalista je bila, uspostavićemo strateško partnerstvo sa Azerbejdžanom, na platformi poštovanja principa teritorijalnog integriteta i suvereniteta, zarad Kosova, a potom ćemo isporučiti oružje Jermeniji, na platformi poštovanja principa etničkog samoopredeljenja, zarad Republike Srpske. Takvom politikom srpski nacionalisti su uspeli da pokvare odnose i sa jednima i sa drugima. Ovakvu kontradiktornost u ponašanju i dvoličnost retko koja zemlja može sebi da priušti, pa čak i velesile poput Rusije ili SAD. Ipak, neprincipijelnost i primena dvostrukih aršina je nadasve karateristika nacionalizma koji u svojoj kratkovidosti i beskrupuloznosti može samo naneti nepopravljivu štetu narodu, parafrazirajući Musolinija, čiju je dušu zaposeo.

*Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta