Utorak, 22 Juna, 2021
Rubrika:

PREMIJER VOĐEN STRAHOM OD BOGA Nestankom Amfilohija, Krivokapić izgubio tlo pod nogama

Očigledno je da je Krivokapiću vera to sidro sopstvenog smisla, ali očigledno nedovoljno. Čim ga toliko propagira, a nije mu to posao, znači da ni sam u to ne veruje ili makar ne dovoljno, te je pre u strahu od Boga, no u ljubavi sa njim. Ovo je i razumljivo jer je ipak Krivokapić strasni poklonik lika i dela Rista Radovića, alijas Amfilohija, koji je smrt izdigao na pijedestal zahvaljujući i svom doktoratu o božanski nestvorenim energijama, tj. strahu, između ostalih.

Za aktuelno.me

Piše: Vlatko Sekulović

Aktuelna crnogorska vlada je specifičnost retko viđena u političkoj praksi. S jedne strane propovedaonica, a sa druge islednička katedra, što predstavlja poprilično zapaljivu smesu. Naime, lice koje trenutno obnaša funkciju predsednika vlade, Krivokapić, ne propušta priliku da pridikuje, odnosno popuje iliti zvoca. Poslednje izjave o čudima koja se dešavaju, silama koje gospodare svetom, “končini“, izuzeću sveštenika od pravnog poretka, nadovezuju se na niz radnji, poput ljubljenja poda ili ruku dečacima, te sve u zbiru ukazuje da se radi o veoma zaplašenom i nesigurnom čoveku. Pandemija KOVID-a je sigurno pogodovala da se kod njega izrazi ovaj strah, jer je ova izazvala i pandemiju straha kako kaže prof. Podunavac, te je jasnije da nema čoveka koji se ne plaši, kako je primetio Sartr, pa makar bio i premijer.

Potreba da se toliko javno klanja sili u koju veruje, odnosno da javno iskazuje svoju bogobojažljivost, izraz je duboke nesigurnosti i posledično tome, prikrivenog straha od smrti. Nesigurnost je izraz našeg odnosa prema nama samima, ako imamo loše mišljenje o samima sebi, onda smatramo da smo manje vredni, te i manje sigurni u sebe i svoje ja. A ako smo manje „ontološki“ vredni, onda po automatizmu mislimo da i naš sopstveni život nema značaja, pa onda idemo protiv sebe jer nam je s druge strane, kao i svakom živom biću, urođen nagon za samoodržanjem. Ovaj ambis protivrečnosti nas može odvesti u psihološka stanja od depresije pa do šizofrenije. Ako naš sopstveni život nema značaja, onda čemu živeti, jer jednostavno život nema smisla. Što bi rekao jedan filozof u povoju: ako ljudi žive da bi umrli, džaba su živeli. Suočeni sa ovim saznanjem da smo od krvi i mesa, te da će se naš život kad-tad završiti, rađa se strah kao jedno od osnovnih osećanja, najčešće, iako ponekad i prikriveno, u kontekstu smrti kao neminovnosti, opisano još u velikim delima antike poput Epa o Gilgamešu, Tukididovom Peloponeskom ratu ili Bibliji.

Vlatko Sekulović

Tim strahom, koji je neotklonjiv u slučaju smrti (nit se od ove može pobeći, niti je pobediti), moramo onda upravljati, jer ako ne upravljamo potonućemo u ambis koji vodi ka oduzimanju života. Upravljanje  se svodi na dve linije odbrane, prvu čine zdravo potiskivanje i posticipacija, a drugu vrednosti, značaj koji dajemo pojavama u našoj svesti, životu i nama samima. Koristeći prvu liniju odbrane jednostavno o ne razmišljamo o „končini“, ili, što je najočiglednije kod dece, ovaj strašni događaj se pomera u daleku budućnost.

Drugu liniju odbrane od straha od smrti, „končine“, čine tzv. kulturni konstrukti, odnosno vrednost koju dajemo onome što nas okružuje, a time i samima sebi, tzv. objekti transcedentnosti. Ti konstrukti čine naša sidra, utočišta od besmisla, to su one stvari koje onu crticu između godine rođenja i godine smrti, kako je Balašević opisao život, čine smislenim i vrednim, a samim tim i nas same, uz pomoć kojih simbolički pobeđujemo smrt, ako već ne možemo večno da živimo. Značaj koji dajemo sopstvenoj deci, je izraz  naše ljubavi i nagona za samoodržanjem. Međutim, nisu svi roditelji isti, što znači da značaj koji dajemo deci zavisi i od  vrednosti, kulturnog konstrukta, koji kao društvo dajemo deci, odnosno ljudskom životu. Danas su moralno neprihvatljive prakse (konstrukti) nekih prošlih društava poput spartanskog običaja ubijanja deformisane dece bacanjem sa litice ili  lapota, senicida – ubijanja starih na prostoru istočne Srbije. Obezvređivanje života kao vrednosti dostiglo je svoj vrhunac u zakonodavnoj praksi nemačkih nacionalista, poznatih kao nacisti, između ostalog i u Zakonu o prevenciji potomstva sa naslednim bolestima iz 1933. godine. Taj akt bio je osnov za prisilnu sterilizaciju ljudi sa naslednim bolestima, homoseksualaca, Roma, asocijalnih elemenata i Afro-Nemaca.

Ljudi mogu naći smisao svog života u ljubavi prema određenoj drugoj osobi, životni partner može biti jedno od tih utočišta, ono što daje smisao našem životu, a pre svega smrti. Primeri Penelope i Odiseja ili antičkih grčkih homoseksualnih ratničkih parova, su najčuveniji primeri života kroz drugu osobu (objekti transcedentosti), žrtvovanja i zajedničkog postojanja u beskonačnosti. Stara kineska poslovica o produženju života pisanjem knjige ili zasadom drveta, ukazuje da i materijalne tvorevine našeg uma, mogu dati smisao našem životu. Slučaj Bendžamina Frenklina, izumitelja gromobrana, filozofa,  štampara i jednog od očeva osnivača SAD, čiji je lik na novčanici od sto dolara, je primer čoveka koji je svoj smisao nalazio u radu, jer kako piše na njegovom grobu „njegov rad je prevazišao njegovo telo, hranu za crve“.

Ljudi mogu pronaći svoje utočište i u religiji, najposle Novi zavet i nedavni Uskrs jesu učenje o simboličkoj i bukvalnoj pobedi nad smrću putem ljubavi prema drugima. Utočište može biti i grupna identifikacija, najčešće ona koja je najsličnija porodici, poput navijača i njihovog omiljenog fudbalskog kluba ili  domovina, odnosno naroda.

Dakle, različiti su načini na koji ljudska bića učvršćuju sebe, najbolje je kada čovek porine više sidra, rad, decu, religiju, domovinu, naciju, što bi rekli egzistencijalistički psiholozi poput Solomona, kada „ne stave sva jaja u jednu korpu“. Sidra na ovaj način  na taj način uravnotežuju sebe, svako od sidra može biti dovoljno da nam pomogne da zadržimo smisao života, a opet da nijedno ne preteže.

Međutim, neki ljudi jednostavno ne mogu da nađu utočište kao što se desilo i velikim poznavaocima ljudske duše poput Junga ili Rajha, koji su na kraju završili u kineskoj magiji i kosmičkoj sili orgona, jer nisu uspeli da se nose sa težinom tragičnosti ljudskog postojanja, da žive kako bi umrli.

Opet ta sidra mogu biti i destruktivna. Ljubav u slučaju Romea i Julije. Slava, poput ubice Džona Lenona koji je tražio besmrtnost u slavi ubistva slavne osobe. Rasni zakoni ili istrebljenje Tutsija, genocid nad Bošnjacima ili Jevrejima su posledice patološke grupne identifikacije nacionalista u naciji kao objektu transcedentnosti. Nacija nacionalista postaje jedino utočište i suštinska vrednost oko koje nema kompromisa, koja paradoksalno obezvređuje sam život veličajući smrt, kako su klicali španski nacionalisti: „Viva la muerte!“.

U skladu sa potrebom da upravljamo strahom i da isti svedemo na najmanju moguću meru, svrha svakog društva i države jeste da smanje te strahove. Sistem socijalne zaštite, razvoj privrede, politički sistem, očuvanje kulturnih vrednosti i mogućnost učešća i uživanja u ovima od strane što većeg broja ljudi čini nas slobodnijim od straha. Civilizacija je prema Ferreru, stalna borba protiv straha. Ruzvelt, kojeg često citira sadašnji američki predsednik Bajden, je govorio da se jedino trebamo plašiti samog straha. Međutim ova borba kako bi bila uspešna, mora biti zasnovana na poštovanju ljudskog života bez obzira kojoj veri, naciji ili rasi pripada neko ljudsko biće, na ljudskim pravima i slobodama.

Tu premijer Krivokapić postaje problem u njegovoj navodnoj brizi za druge, svojim pridikama, a u stvari izrazu sopstvenog straha i zabrinutosti za sebe, kada propoveda o veri, duhovnosti, učenju o zemaljskom svetu kao pogrešnom učenju. Očigledno je da je Krivokapiću vera to sidro sopstvenog smisla, ali očigledno nedovoljno. Čim ga toliko propagira, a nije mu to posao, znači da ni sam u to ne veruje ili makar ne dovoljno, te je pre u strahu od Boga, no u ljubavi sa njim. Ovo je i razumljivo jer je ipak Krivokapić strasni poklonik lika i dela Rista Radovića, alijas Amfilohija, koji je smrt izdigao na pijedestal zahvaljujući i svom doktoratu o božanski nestvorenim energijama, tj. strahu, između ostalih. Risto je vrlo vešto manipulisao strahom, prvo bi podsetio pastvu na smrt, pa onda tvrdio da štiti pastvu od smrti, putem spasenja. Nestankom Amfilohija, Krivokapić izgleda kao da je izgubio tlo pod nogama, što se vidi i po pridikama koje drži. Krivokapić u svojim propovedima zaboravlja da se vera ne nameće, te postaje sličan komunistima sa njihovom didaktikom i učenjem o naučnom socijalizmu. Vera se otkriva ili prima, najposle hrišćanstvo, prema sopstvenoj propovedi, je poklon, dar, koji čovek prihvati ili odbije, u skladu sa novozavetnim konceptom da je Bog ljubav koja se ne može nametnuti, već samo slobodno izabrati.  Konstrukt ljudskih prava i sloboda nije u neskladu sa hrišćanskim učenjem, šta više upravo je zasnovan na ljubavi, a ne na strahu, i ideji da je svačiji život vredan bez obzira na lično svojstvo, veru ili neveru, jednu ili drugu naciju, ovu ili onu rasu. Tomas Džeferson, vernik, se zakleo na oltaru Boga na večno neprijateljstvo svakom obliku tiranije nad ljudskim umom, drugim rečima i verskoj tiraniji koja bi da svodi sva sidra našeg postojanja na samo jedno, religiju, isto kao i ona vrsta marksizma zvana vulgarnim, koja je sve svodila na materijalnu bazu, zemaljski svet u interpretaciji Krivokapića.

Svako ima pravo da traži svoje utočište i spušta svoja sidra, ako time ne ugrožava druge. U tom traganju nam pomaže empatija, sposobnost da osetimo drugo ljudsko biće, koja nas sprečava da budemo indiferentni ili da uživamo u patnjama drugih, te nas usmerava da koristimo sidra tako da ne ugrožavamo sidra drugih. Krivokapićeve izjave, usled iskazanog straha, ukazuju i na manjak empatije usled prevelike zaokupljenosti samim sobom, problemom sopstvenog postojanja i straha od sopstvene „končine“ koji, rukovođen učenjem Amfilohija, pokušava nespretno da nametne i drugima rečima „desiće se (smrt) vrlo brzo meni i svima nama“. Ostaje iskrena nada, u ovom tekstu-pridici, da ovi stavovi Krivokapića ipak nisu izraz tog unutrašnjeg ambisa, već pre Andreotijevog (čuvenog italijanskog demohrišćanina) utilitarističkog političkog pristupa religiji oličenog u njegovom čuvenom citatu „popovi glasaju, Bog ne.“.

Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta

Najnovije

Mugoša: Pored ogromnog problema Stijović se povukao u ilegalu ili se pravi mrtav

Problemi u stočarskom sektoru, posebno u sektoru mliječnog stočarstva se nagomilavaju a ministar Aleksandar Stijović koji je prvi pozvan da ove probleme makar ublaži...

Maloljetnik neovlašćeno objavljivao fotografije djevojčice i prijetio putem društvenih mreža

Budvanska policija je podnijela krivičnu prijavu državnom tužiocu u Osnovnom državnom tužilšatvu u Kotoru protiv maloljetnog V.R. (14) zbog osnovane sumnje da je izvršio...

Iz Danilovgrada: Kolona traktorista krenula pred Skupštinu na protest

Sa poligona Osnovne škole Vuko Jovović u Danilovgradu, tačno u 11 časova kako je i dogovoreno, krenula je kolona traktorista prema Podgorici na protest...

Crnogorska dijaspora: Zabrinjavajuća klerikalizacija i ugrožavanje multietničke i multivjerske Crne Gore

Crnogorska dijaspora pokazaće odlučan otpor namjeri Vlade da izbriše iz registra prebivališta i time ukine pravo glasa građanima na privremeno radu u inostranstvu, istakla...

Medojević: Kriva Vlada nema politički legitimitet ni podršku parlamentarne većine

Od trenutka kada je Krivi formirao svoju izbornu listu za izbore u Nikšiću on je prestao da bude nestranačka ličnost i postao je političar....

Najčitanije

Povezano

Krivokapić neće podnijeti ostavku: Neću pokleknuti pred prvim izazovom

Crnogorski premijer Zdravko Krivokapić kazao je za Dan da je preuzeo obaveze i odgovornost i da neće pokleknuti pred prvim izazovom. Lideri stranaka koje čine parlamentarnu...

Krivokapić odgovorio Mandiću: U životu sam izdavao samo naučne radove i knjige, a šta su sve izdali profesionalni Srbi i Crnogorci, znaće se vrlo...

Predsjednik Vlade Crne Gore, Zdravko Krivokapić reagovao je na navode jednog od lidera Demokratskog fronta, Andrije Mandića da je izdajnik. Njegovo reagovanje prenosimo integralno. "Vlada Crne...

Mandić: Krivokapić na dobrom putu da ponese žig izdajnika

Premijer Zdravko Krivokapić na dobrom putu da žig izdajnika postavi tako snažno na svoje čelo da mu ga niko ne može izbrisati, poručio je...

Direktorica OŠ Njegoš se izvinila: Loše smo procijenili trenutak za objavljivanje vjerskog sadržaja

Direktorica cetinjske Osnovne škole Vesna Knežević reagovala je zbog objava vjerskog sadržaja na zvaničnoj Facebook stranici škole i ocijenila da su loše procijenili trenutak...

Komentari

5 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
Pregedaj sve
MUGABE
08.05.2021-07:36 07:36

Za ovoga je najbolje da obuče mantiju i da se ostavi svake boce ,pa i prazne ha ha ha

ZAGA
08.05.2021-10:39 10:39

Tolika je ta Pobožnost podignuta na visinu da je čak i ton bilo koje izjave Premijera
Bas popovski da čak i očekujemo da nam ovo sto govori pocne pevajući!

Vera
08.05.2021-14:30 14:30

Crkvena vlada, moja nije. PolakoTE. Ministarstvo pnks puca. Danilo A dao ostavku, drzavni sekretar Anđelić dao ostavku…..

Don Kihote
08.05.2021-14:41 14:41

Ovaj clanak nije za bravo,ne ,on je za hvala s velikim slovom.

Sto se tiče povoda i trabanata oko njega dozivljavam ih kao sumske razbojnike, iako svaka pomalo nagi je k tome

Baba
08.05.2021-17:57 17:57

Pravo da vam kažem, ja mislim da ovaj poglavica tamonjihovevlade više treba da se boji života nego smrti. Smrt je siguran ishod svakog života, ali život po kojemu se svaki živi stvor spominje………Kako goj!