Nacionalističke podjele: Vučić odbija da pristane na primat SPC u vođenju „svesrpske“ politike

Za aktuelno.me

Piše: Vlatko Sekulović

Sahrana patrijarha Irineja Miroslava Gavrilovića u Beogradu je bila daleko manje posećena nego sahrana mitropolita Amfilohija Riste Radovića. Imajući u vidu da su se obe obavile u istim pandemijskim uslovima, onda prethodna činjenica ukazuje na sledeće: ili je patrijarh bio manje voljen i cenjen, ili je sahrana u Podgorici bila politički performans, a ne verski obred, ili su oba događaja bili politički performansi sa različitim svrhama, te otud razlika i u masovnosti. Kako god bilo i jedan i drugi događaj bili su prilika za ponovno ispoljavanje srpskog nacionalizma, kom sigurno nije mesto u crkvi, imajući u vidu osudu nacionalizma od strane pravoslavnih sveštenika na Vaseljenskom saboru 1872. godine, kada su nacionalisti osuđeni kao jeretici, dakle otpadnici od crkve.

Performans u Podgorici bila je svojevrsna repriza antibirokratske revolucije, odnosno obredno „pripitomljavanje“ Crnogoraca  i njihovo potčinjavanje Srbiji, za šta se decenijama zdušno zalažu Nova srpska demokratija i njoj slične partije, koje i tako navode da njihova prestonica nije Cetinje, već Beograd. Sudeći prema porukama sa sahrane u Beogradu politički projekat unijaćenja Crne Gore u tzv. „srpski svet“, koji se priprema za nove sukobe i ratove za teritorije, je za srpske nacionaliste svršena stvar, „fait accompli“, te je akcenat bio na Kosovu i Srpskoj, a sve prema navodnom amanetu preminulog.

Ipak, kako u Podgorici, tako i u Beogradu podele u okviru srpskog nacionalističkog korpusa su bile više nego očigledne. Ulazak Predsednika Srbije dok je Bulović držao svoj govor, bio je više nego simboličan, time je demonstrirao silu i odbijanje da pristane na primat SPC u vođenju „svesrpske“ politike. S druge strane Bulovićev govor o podeli na lažni narod i istinski narod, kroz navodnu podelu na lažnu i pravu kulturnu elitu, je pre svega izraz ambicije da se nametne vođstvo SPC u procesima donošenja političkih odluka. Drugim rečima, ko se povinuje političkoj volji sveštenika, taj je deo istinskog naroda i prave kulturne elite, a ko se tome odupire, pa čak i izražava suprotne stavove, taj je „lažan“ i automatski izopšten, što je poruka namenjena pre svega državnom rukovodstvu Srbije.

Apel Vučića upućen Irinejevom Bogu ljubavi i razuma, uz obavezno upravljanje nacionalistički izazvanim strahovima, kroz pominjanje „NATO agresije“, Košara, avnojevskih granica, je u stvari poruka militantnom delu pravoslavnog sveštenstva koje se suprotstavlja kako razumnim antiepidemiološkim merama tako i bilo kakvom razumevanju drugih, a o ljubavi prema Albancima, Bošnjacima i Hrvatima da i ne govorimo. Ipak, takav apel je unapred osuđen na neuspeh. Jednostavno ideologija srpskog nacionalizma koju je Velimirović pred naletom nacizma u Evropi dodvornički ugradio u učenje SPC, ne prihvata bilo koju „istinu“ osim sopstvene, jer ako bi prihvatila bilo kakav dokaz o stradanjima drugih, pa samim tim izrazila saosećanje, podrila bi sopstvenu tezu o izabranom, nepogrešivom, bogougodnom, „arijevskom“ narodu koji predvode Velimirovićevi sledbenici.

U kontekstu dva „oficijelna“ politička događaja, nezapaženo je prošla sahrana jednog od četvorice originalnih velimirovićevaca, pored Amfilohija, Atanasija i Irineja Bulovića, Marka Radosavljevića, alijas Artemija, kojeg su upravo ova trojica, nekada sabraće, i izbacili iz SPC. Pored toga što je Marko bio neformalni lider „Gračaničkih čuvara“, paravojne formacije zilota/antivaksera/ravnozemljaša, kombinacije verskih fanatika, nacionalista i teoretičara zavera, koje odlikuje odbijanje bilo kakvog razuma i nauke, Marko je preminuo od korona virusa kao poglavar nepriznate „istinske“ SPC, arhineprijatelja zvanične SPC.

U dokazivanju istinitosti svoje vere, te nadmetanju sa bivšom sabraćom na sahrani Marka Radosavljevića u Leliću kod Valjeva, njegovi saborci su moralno i verski zabranili primenu bilo koje mere zaštite od korona virusa, te na snimcima sa ovog događaja nema niti jedne osobe sa maskom, a kamoli bilo kakve distance među vernicima ili pleksiglasa na kovčegu preminulog. Raspopi okupljeni oko Radosavljevića samoubilački dokazuju svoju pravovernost bukvalno primenjujući učenje advokata srpskog nacionalizma, Bećkovića, koji je smrt Amfilohija Rista Radovića proglasio za „pogubljenje“ korone, te po toj logici što više raspopa umre od korone to je dokaz da su bogougodniji, a njihova crkva istinitija.

Ipak, za razliku od raspopa koji su obnevideli od fanatizma, Bećković, kao i svaki nacionalista je ipak racionalniji i mnogo više vrednuje sopstveni ovozemaljski, no tuđ život, te je nakon slavodobitne presude Bogu o ispravnosti i pravovremenosti njegove odluke o pozivanju na istinu Amfilohija Riste Radovića, zavapio nakon smrti Irineja Miroslava Gavrilovića:  „za kratko vreme srušila su se dva noseća stuba SPC“. Svojim upozoravajućim jecajem pozvao je sveštenstvo i stanovništvo, koje je prethodno gurao na gubilište, na oprez i mere zaštite, kako ne bi još koji stub, poput njega samog, pao usled pogubnog delovanja korona virusa. U svojoj verskoj samoubilačkoj fanatičnosti su raspopi, poput Artemija, iskreniji nego salonski preduzetnici nacionalizma, te su spremni da uz tuđe žrtvuju i sopstvene živote, a nacionalisti samo i isključivo tuđe.