Marko Vešović SVAŠTARA: Vezivanje za mrca

Za aktuelno.me

Piše: Marko Vešović

1.Sjedoh za kompjuter i, da rašćeram uroke, napravim epigram o Miodragu Peroviću, donjomoračkom Pitagori, poznatijim pod nadimkom  Miško Prisrbak:

Možda neće da od Crne Gore

Nezavisne  ostane  ni striza.

Ali nešto  od svega je gore:

Milova je razvaljuje biza.

Riječ je  o teškim urocima: ali njin učinak je opisati lako: dozlogrdilo mi živjeti i pisati. Više prvo nego potonje. Jer kad pišeš, omakne se ponešto da valja,  a u životu su ostali bolest, starost i samoća, pa ga ti živi! A šta ću, ne možeš živ u zemlju, uzrečica koju sam za dana opsade Sarajeva čuo desetinama puta,i stavio je u pjesmu o ženi kojoj je srpska granata pobila djecu: “ Tješe je komšinice: / šta ćeš, ne mereš živa pod zemlju, / bogu je bilo milije da su kod njega“. Bodler bi boga nazvao „ljubiteljem pokolja“. I pop-Ristin  bog je volio pokolje.

Na ovom portalu javnem se dvaput mjesečno: neka se zna da sam s njima.  To je dovoljno. O Balši Kneževiću Šeki Radončić mi je ispričao sve što trebalo, a najvažnije je:  ne impresionira ga multičetnička  zoologija. Trebale bi im čizme od sedam milja  da prevale put od zoologije do ideologije. Čitajući i gledajući šta rade, često se sjetim Raduna Tapuškovića iz rovačkog sela  Cerovice, gde je rođena i moja majka. O ondašnoj ološi Radun je volio  reći: „To ljucki kurac nije pravio“. Nekad bi dodao:  „To je vjetar donio“.

2. Miško Prisrbak multičetnicima upravlja pomoću svog lutka Pinokija. I laganje im je isto: kad bi Dritonu, kao Pinokiju, od laganja nos rastao, sad bi imao surlu. Kolodijev roman o Pinokiju je priča o tom kako se postaje čovjek. Dvojac Miško Prisrbak–Driton Abazović priča o tom kako se pravi nesoj. Ali su i spasitelj čovječanstva Isus i ”spasitelj” Crne Gore osunećeni, i to je Dritonu  jedino za pohvalu.

Jedna francuska markiza na umoru je rekla: “Mrtav ne prdi“. Puštanje vjetrova joj je bilo dokaz da je još živa.  Pop Risto je otišao bogu na divane, ali je još  živ živcijat , jer prdi ustima  donjomoračkog Pitagore.

3. Sjetio sam se Ljube Nenadovića. Koji kaže da se u crkvi Svetoga Petra, kao osobita svetinja čuva lanac kojim je Sveti Petar u Jerusalimu u tamnici bio vezan. To je prvi papa. Bio je ćelav, i u mladosti krao pehare, kako kaže Gistav Flober, a kome ću vjerovati, ako ne njemu? To je onaj apostol koji se, ako Sveto Pismo ne laže, za jednu noć triput odrekao Ješue Ga Nokrija, poznatijeg kao Hrist. Što je mila majka u poredbi sa zetsko-skenderijskim papom Ristom Ćirovim koji se Spasitelja stoput odrekao.Taj će mu Jevrejin, kad Ridža stane pred njegovo lice, jamačno reći:  „Đe si, Rile, pička ti materina. Ti, koji si tri decenije jeo ono što ljudi ne jedu, zaslužio si, ako iko, titulu sveca“. Tićili se, legli se, dodali bi Papljani, kojih odavno nema, ali je njihov jezik odstao u meni,i nekad mislim da sam, pomalo, kao Ignjatovićeva Sentandreja, grad pun crkava naroda koji je nestao.

Da je srbomrzac optužuju mene koji srpsku kulturu znam bolje nego 99% najvrsnijih Ravnogoraca. U ratu sam jednom strancu rekao, i  to iza rata stavio u pjesmu: “Ne mrzim njih  već zlo njihovo“. U ratu sam čak žalio što nisam Srbin: mogao bih da Slobiškine Srbe zovem “razbojničkim narodom“, kao Bretold Breht Hitlerove Njemce.

4.Petrov lanac je Darinka zvala Časne verige, i moglo se desiti sve, osim da zaboravi kad je taj svetac. I danas, kada se sjetim koliko su Darinkin bog i njegovi sveci bili surovi, sav se naježim. Ko zna koliko puta nam je pričala  kako je , djevojkom, žnjela na Pantelijin dan, i usta joj se na zatiljak okrenula. Moj najstariji brat Momčilo, dječji ljekar,  smatrao je to parezom.  Jednom sam joj rekao da je njen bog stalo drži pod mikroskopom, a njoj bi bilo bliže objašnjenje da bog je ozna koja preko doušnika sve dozna.

Filip Višnjić je rekao: „Sinu munja na časne verige“ , stoga i ja znam da je to bilo 29. siječnja  po novom kalendaru. Ne znam koliko je puta, na taj dan, rumnuo snijeg  do guzice, i Darinka bi rekla: “Ovoga gazapa“, što bi u prevodu značilo: ovoga (božjega) gnjeva.Nekad bi se prekrstila.

I pomišljam  da su,  valjda po ugledu na prvog papu, isposnici  ispod kostrijeti znali nositi verige. Vele da takvih ima  i u današnjoj Crnoj Gori, a njih nije teško prepoznati: na  multičetnicima kostrijet je svilena.

„Taj lanac“, nastavlja Nenadović,  „čuva se kao svetinja i stoji u kovčegu svagda pod ključem. Kaluđer kad ga pokazuje otmenim putnicima, sa velikom pažljivošću otvara skrinju, vadi lanac iz pamuka, i sa osobitom pobožnošću prinosi ga poklonicima, te ga oni, klečeći, sa skrštenim rukama, celivaju. Kad je kaluđer prineo vladici ove verige, vladika ih odmah uze u svoje ruke, rasteže ih da vidi kolike su i čudeći se kako su dugačke, reče: – Ala su ga dobro vezali! Zatim ih vrati kaluđeru, koji od čuda jedva je mogao zapitati: – Zar ih neće vaša svetlost celivati? Vladika mu, polazeći, odgovori – Crnogorci ne ljube lance“.

Nenadovićeva  „Pisma iz Italije“ čitao sam u osmoljetki. Podsjećam vas i da se knjiga koju smo ja i Šeki Radončić u Pobjedi pisali o Mišku  Kesedžiji i njegovim bizama prvobitno zvala “Pisma  iz Sarajeva“. U toj knjizi je svašta zašifrirano, ali to nije previše važno.

5. Sjetih se Bećkovićeve uočiratne priče – je li ju izmislio ?– da je u Crnoj Gori postojala kazna vezanja za mrca; mislio je, dakako, na vezanje Jugoslavije za mrtvog Maršala. Ta priča je u javnosti imala  veliki odjek. Danas znamo da je milu nam Pokojnicu, kad ju je od mrca odvezao, Slobiška nabio na miška.

Multičetnici često iz pamuka vade lanac i zahtijevaju od Crnogoraca ga ljube, jer to je lanac  kojim su Crnu Goru vezali za mrca zvanog pop Rista. Ne, dakle, Risto nego Rista. U knjizi  o Amfiju, koju  pomalo dotjerujem, svud ću umjesto Risto  napisati Rista.To je jedini pop koji ne mora postojati da bi vladao, rečeno bodlerovski.

Petar II Petrović Njegoš – koga zovem vladika Rade, kako ga je zvao narod – jedan je od najvećih naših pjesnika, kaže se na srpskom internetu, ali nije mogao reći da Srbi ne ljube lance,jer su pet stoleća bili u verigama koje nisu časne, ili moje oči ne valjaju. Doduše, bili su u verigama nepravedno i ničim zasluženo, ali, jebiga, bili su. Eto zašto, na onom svijetu, vladika Rade ima dva pasoša. Kad se multičetnici poprnduse, kako je Darinka zvala one koji se osile, vladika pokazuje putovnicu đe piše da je Crnogorac.

Izreka o Crnogorcima možda ide u prve riječi vladike Rada  koje sam zauvijek upamtio, ne po nastavničkom naređenju. U jednoj pjesmi sam rekao da su profesori, kad tumače Njegoša, vikali kao kaplari na poligonu za muštranje regruta.

Ne znam u kojem razredu šaovićke osmoljetke Milovan Rabrenović nam je bio srbista, kako smo zvali nastavnike i docnije u gimnaziji profesore esha jezika i naše književnosti. Jednom je pitao: „Ko će da nam izrecituje nešto  od Njegoša?“

Digao sam dva prsta –nikad nisam dizao tri, ostao sam vječiti đak – i izbiflao monolog serdara Vukote – što nije  bilo obavezno –koji počinje stihom: “O prokleta zemljo, propala se!“ a završava stihovima: „O Kosovo, grdno sudilište, nasred tebe Sodom zapušio!“. Nastavnik je rekao: „Ovako, s razumijevanjem, recituje se Njegoš“.

Mada nisam znao šta znači „toržestvo“. Danas znam da je to svetkovina, zato su mi stihovi: “Istina je,ovo nije drugo / Do  gomile kostih i mramora / Na kojima momčad samovoljna / Pokazuje toržestvo užasa“ – ubjedljivo nabolji u ovom odlomku : treba imati mrvu mašte da zamisliš svetkovinu užasa.

Vladika Rade je rekao da Crnogorci ne ljube lance. To je kazao duhovit pjesnik, jer glagol ljubiti znači voljeti. Vladika Amfilohije, najveće popovsko zastiđe koje je dala Crna Gora, rekao je da su Crnogorci volovi. Jašta su! Samo su hajvani tri decenije mogli trpjeti prdonju iz Donje Morače. Kad je dojadio i Savaotu, pošteno ga je zaklamfao najvećem bezbožniku u miloj nam Pokojnici.

Multičetnici vjeruju da mrtvi Amfi može služiti kao lanac za Nezavisnu. Može moj kurac, rekao bi Marko. Junakinja Kenoovog  romana “Caca u metrou“, u blistavom prevodu Danila Kiša, bila bi nešto uštivnija: “Može moje dupe!“ A Viktor Ivančić, koga je Poglavnik naučio pameti, kazao bi: Može moj kua.

P.S. Epigramu o Miodragu Peroviću naknadno sam dopisao moto:  “Drma nam se, drma nama se / Šubara i cveće. / Ubićemo, zaklaćemo / Ko za Miškom neće“

Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta