Marko Vešović SVAŠTARA: Ukopacija

Za aktuelno.me

Piše: Marko Vešović

1.Pisac sam koji je ostao bez teme: umro je sveti otac Risto Prdonja i nemam više o kome da pišem, pa mi ostaje da pokušam načiniti grupni fotos onih koji vladaju u ime mrca.  Ipak ću dodati da, kad se sjetim usopšeg Amfija, često stihovi, takoreći  sami od sebe, krenu:

Jeste, gore je suđeno

Tako da slijepo mnoštvo

Od popa pravi boštvo,

Doduše, privremeno.

2. Gerga multičetnika, čija je beznačajnost gromadna, obilatno koristi priliku da svoju vlastitu glupost, vjerovatno i ludilo, u svakom slučaju  sopstveni pakao, pretvore u mnoštvo javnih prizora,  koji idu od odvratnog do odurnog, jer drže da ih upravo to preporučuje  za fotelje koje su prknima ispunili. O svojim bezakonstvima  kao o velikim uspjesima kukuriječu poput horoza koji je upravo snio dvožučno jaje.

Miško Prisrbak  je, očito je, birao u vladu osobe koje niti misle, niti  imaju i jedan razlog za mišljenje. Za taj posao, uostalom, zadužen  je morački Pitagora lično.  Ako  i pokušaju misliti, iz usta im izlijeće ono što je Majakovski zvao „dvogrošne istine“, kojih stane šesnaest u kilo, a svaka raspjevana kao grlica  iz Atosa, Multičetnik je osoba koja je, uvidjevši  da ne umije misliti, prešla na laganje, ne bilo kakvo: taj se svojim izmišljotinama pjani iz pehara širokog kao vidik s Lovćena.

Filozofemu „svijet je moja predstava“ multičetnici su  pretvorili u lozinku „svijet je moj apetit“, koji je doveden do vučjeg – među njima ima i „vukova s vaginom“ –  jer Đukanović ih je,  na izborima, nokautirao četrnaest ili petnaest puta, pa su, od višegodišnjeg posta, njina glad  i žeđ za moći suludo nabujali.

O tim koji su danas na vlasti u Crnoj Gori Hljebnikov bi rekao da su glađani a ne građani.

Formula SRPSKI SVET (skraćeno SS, što meni zvuči onekud poznato) multičetničko je traženje  načina da crnogorske građane, kao beduine,  pomire sa pustinjom, disovski rečeno, koju su uspostavili gdje god su došli na vlast.Kad već pomenuh pjesnika Disa, njegov  stih :“oko glave , ko oreol, pusti snovi“, savršeno pasuje apostolskoj  vladi koja se lavovski „bori za multičetničku   Crnu Goru“, kako reče Balša Knežević. Ovi apostoli često mi prizivlju u pamet Volođine stihove u mom prevodu:“Raduj se, Isuse raspeti, / ne silazi s čavla daske svoje, / a javiš li se opet, ovdje se ni  u šta ne pleti – objesićeš se od tuge – svejedno je”.

Balša je Knežević smetnuo s uma  da među njima ima apostolkinja koja mulfunkcionalna, ali je samo četnik. Bez atributa. „A tamo gdje nema atributa, najviša je suma“, dodala bi Isidora Sekulić. Pa i jest: četiri su u jednoj.  Šeki Radončić javno  se začudio: „Kako to – četnik? U Crnoj Gori se kaže četnikuša  ili četnikulja“ .

Nakon čitanja njegovog teksta, ili možda intervjua, rekoh mu preko telefona da bi  Kočićev David  upitao: je li tome četniku niklo ili puklo? Ovo pamtim od gimnazijskih dana, sa predavanja o književnosti  svog razrednog starješine Milorada Golubovića Vuja. Teba li reći da mi je, u životu lišenom radosti, svaka ovakva uspomena –  maličak provedrine nad glavom. Gimnazijski dani, kad sam bio go i bos, pa su profesori skupili dobrovoljne priloge da me obuku i obuju, danas mi prosijavaju nečim rajskim.

Potom pričam Šekiju da Miklju, jednu od junakinja Lalićevog romana “Lelejska gora“, zovu „vuk s vaginom“. Patrijarhalno stidljivi Lalić morao je napisati tako, ali se zna da u Crnoj Gori, osim medicinara, niko u govoru ne upotrebljava tu riječ , i da se u originalu to zove vuk s pičkom. U svom objašnjenju pod naslovom „Zašto sam četnik“, multiministrica se, svjesno ili ne, izrazila u skladu s jezičkom tradicijom u Crnoj Gori. Tetke Ljuša bi rekla: oće jezik napravo.

Momak iz Bijelog Polja, crn, simpatičan,s jakim crnogorskim akcentom, kod koga kupujem dinje na ciglanskoj pljaci, musliman je, ali ne pamtim kako se zove – i vlastito ime i prezime prečesto zvuči mi smiješno, nevjerovatno, prazno – veli jednom: „Danas u skupim autima u crnogorski parlamenat i vladu dolazi i ono  što pička  ne rodi“.

Ono što je kazao, naravno,  ne može biti, ali je sušta istina.  Uostalom, kad se trkaju ko će krupnije slagati, multičetnici se, kao radnoga gesla, drže Njegoševog stiha:”Neka bude što biti ne može”. Po meni. to je sušta gospoda.U Papama bi rekli ćićera.

Kao da su rođeni Nici.

Jedino laganje nije im škrto.

Njim istoriju svode na datum nulti.

Prvo, zato što su četnici,

A drugo, treće i četvrto,

Zato što su multi.

Miško Prisrbak, njin guru, mogao bi mi objasniti njina budalesanja , preduboka  za moju prostu pamet. Mogao bi, ali nema kad. Jer on je ne samo matematičar,koji  je otkrio sve što je zasluživalo da se otkrije, nego je i filozof, zato ga Šeki i ja zovemo Pitagora iz Donje Morače , ali se neću sjetiti one Marksove da se, u istoriji,  Pitagore  drugi put događaju kao farsa, nego ću se poslužiti stihom Josifa  Brodskog: “U budućnosti nema mu  ravnog”.

Misliocu Mišku glava pršte od dumanja kako da multietničku  Crnu Goru pretvori u multičetniku, što veli Balša, ali ne Brković, koji je, odavno, od sebe, darovitog pisca, napravio krpu za glancanje Miškovih  cipela. Potom će Crnu Goru, kao srpsku državu, da uvede u Evropsku Uniju  i pohlepnim rukama  da zagrljašti u evropske fondove  s lovom. Ali se neće najesti. Niko se nije najeo za ko zna koliko generacija svojih gladnih predaka. U Sarajevu vele: lupež se ne može  najesti. Miško Prisrbak najgladniji je meni poznati milioner u Crnoj Gori. Fransoa Rable, onaj iz Vinaverovog prevoda, nazvao  bi ga Nezajaz.

Pošto ne volim dijeliti poduke, nikom, najmanje  crnogorskim građanima, zapis o multičetnicima završiću rečenicom Gastona Bašlara:“Najprije im se divite, shvatićete ih kasnije“.  Kada vas potpuno uzjašu,  i počnu vas đi-đikati.

I ja mislim,  kao gospodin Zeković, da je sve ovo okupacija , ali okupatori budu i prođu, a  Miškovi miljenici ne kriju  da Crnoj Gori spremaju ukopaciju, kako bi rekao  Kočićev David. Hoće li na sljedećim  izborima ta  gerga dobiti koljenom u muda, zavisi od volje građana: ako multietnička postane multičetnička, tako je moralo biti.  Nadu uliva to što je Crnom Gorom danas vlada trust mazgova,  kako su govorili  šahisti iz bjelopoljskog vatrogasnog društva u dane kad sam bio đak.

P.S. Ponekad mislim da je suva šteta što se niko u Crnoj Gori nije , povodom Amfija, sjetio Vukove poslovice: ”Ako je popu sveta glavica, nije guzica”, i opičio po njemu, jer bi sad u srpskom raju bio  četrdeset i prvi mučenik . Da živim u Crnoj Gori, bilo bi kao u onom vicu.  Kad bih ga sreo na samo, prekorio bih sebe: “ Đeš ćeš na mitropolita dići ruku?” Pa bi ga iznogetao.

Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta