Marko Vešović SVAŠTARA: Tri pjesmice

Za aktuelno.me

Piše: Marko Vešović

Tekstove za ovaj portal pisati mi je sve zaguljenije, ali čini se da stvar ide nešto lakše kad počnem stihovima. Evo pjesmice  o srpskim popićima, popovima, populjinama, popendama i popeskarama, koja ne bi nastala da nisam prevodio poeziju Vladimira Majakovskog:

Crnji su nego njihova mantija,

Sa čime se ne slaže Matija,

Jerbo umiju liti čari

Kao političari.

No dok za svet srpski biju bojak,

Crno – to smrt je sviju boja.

I prem znam da ovo nije ko u dane

NašegaTite

I da vam Bog uze vođa,

Il možda

Vožda,

Pitam, ko u mom prevodu Volođa­:

„Ako ste ljudi, ko su onda vrane?

Ako ste vrane, zašto ne letite?“

Marina Cvetajeva kaže da su u poeziji Volođe Majakovskog opšta mjesta dovedena do veličine, a ovdje do velike zajebancije.

U dugoj pjesmici, pod naslovom “Četvoroministrica“, ne treba ništa objašnjavati:

Među one koji Nezavisnu jašu

I boga koriste kao konjsku hašu

A svi avetni,

Dok Abazović Dritan

Postade rita –

Miško Prisrbak, kome se žuri

Ka srpskom svetu, turi

Jednu što prizna da je četnik.

Smatraju je vilom gorskom.

Bar tako misli Zdravko.

I druge služe četničkom se javkom,

Pa zašto je ovo mače

Toliko bijesno?

Je li joj sve crnogorsko

Kao jahaće hlače

Pretijesno?

STAROST

U potonjih desetak godina, sami bog zna koliko puta su mi Njegoševi, tačnije Mićunovićevi stihovi prošli kroz glavu: “Kud ćeš više bruke od starosti ? Noge klonu, a oči izdaju, uzbluti se mozak u tikvini“.

Jednom sam zaječao, hramajući dobrinjskom ulicom, a čovjek koji me zna pitao: „Šta je, Markane?“ „Noge. Starost. Sedamdeset sedma mi je“. Ne pamtim šta je na to rekao.

Vuk Mićunović iskrsne i kad mašću mažem oči u kojim konjuktivitis nikako da prođe, očito ih ne umijem mazati kako treba. Na internetu sam pročitao da je konjuktivitis najčešći uzrok sljepila.

Jezik pamti više nego pjesnik. Za vino se, kad se pokvari, govorilo da se uzblutilo,  a vino se nekad služilo u tikvama. U jednoj polemici, neću reći s kim, jer je umro,   rekao sam otprilike: taj vjeruje da mu je ono što Njegoš zove tkivina puno pravog pjesničkog vina.

I pamtim da su, u mom djetinjstvu, papljanski starci zborili: “Oj, starosti, prteno oružje“. Tu se starost poredi sa najgorom,prtenom odjećom. Zamisli: prteni jatagan.

Od sviju pisaca na našem jeziku, o starosti sam najviše naučio iz Andrićeve knjige “Znakovi pored puta“ koju više ne znam koliko sam puta prečitavao iza svoje šezdesete, i to je danas moje Sveto pismo.

Sjećam se ponečeg i od drugih pisaca: prije sto ljeta, kad sam bio postiplomac u Beogradu, čitao sam pripovijest „Ambicije, dim“, dugu 140 strana u kojoj je Isidora Sekulić rekla, citiram po sjećanju :Tuga je u tom što su profesori svake godine strariji, a đaci su im večno mladi.

Od stranih pesnika, najčeće se sjećam svog prevoda Jejtsove pjesme“Politika“ iz 1939. godine, sa epigrafom pozajmljenim od Tomasa Mana: „U naše doba, ljudska sudbina se predstavlja u političkim terminima“.

„Zar mogu, s ovom curom pred sobom, / Da pažnju svekoliku / Usredsredim na rimsku, il rusku / Il špansku politku? / Tu sada prolaze ljudi koji / Okolna zuckanja znaju /A ovdje su i političari / Što misle i čitaju. / Možda je tačno što kažu o ratu / I ratnim uzbunama, / No, oh, da mogu mlad opet biti / I nju držati u rukama“.

Prevodio sam i Petra Vjazemskog, ruskog pjesnika iz 19. stoljeća koji je živio 86 godina, i danas, kad za svoju šćer Ivanu pravim konačne verzije svega što sam uradio, ustanovio sam da još pamtim njegova četiri stiha :

„Život mi je tako odvratan, tako stradah i stradam / Da je strašno imati za grobom život još jedan./ Spokoja tvoga, ništavilo! ja sam žedan: / Od smrti jedino smrti se nadam“.

Meni je lako: od kako znam za sebe, bio sam ateista, i od smrti se nadao jedino smrti, a Vjazemski je cio život vjerovao u boga, zato je četvrti stih, na koji Josif Brodski aludira u jednoj pjesmi, toliko moćan i strašan.

I imam svoju pjesmu, ne bi se reklo da je loša, pod naslovom pravljenom po Jejtsu: „Nema bijega iz zemlje za starce“. Doduše, ne pamtim ni jedan stih iz nje.

Branislav Petrović, veliki srpski pjesnik koji je rekao: „Neki Miloš ubi im sultana, dobrodošlo sultanovom sinu,“,i koji je rekao: „Gvozdena lopato od suhoga zlata“, i koji je rekao:“A onda ti skidam prslučiće, nežno ko iz vatre da spasavam ptiće“,  kad bi za kafanskim stolom netko tvrdio da je taj i taj – veliki srpski pesnik, uzvratio bi: kaži jednu njegovu pjesmu. Najčešće bi ispalo duplo golo.

I u glavi mi se, pojma nemam kako, ali gotovo kao sama od sebe, sročila pjesma:

U starosti duša mi je nema

I ne služi ničem:

Zlo ne kune, a dobru ne kliče,

Jer ga nema.

U starosti, sa bolesnom nogom,

Ječim no ne vičem,

Možda zato ne znači mi mnogo

Danteova Biče.

*Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta