Luda kuća

piše: Željko Vukmirović

“Nisam ni lud, ni pijan, ni blesav”, rekao je prije neki dan srpski predsjednik Aleksandar Vučić.

Pa, iako za gore iznesenu tvrdnju o sebi nije imao nikakvih materijalnih dokaza. Iako o tome niko zapravo nema bilo kakva pouzdana saznanja. Pa, iako su se srpski psihijatri dobronamjerno i ozbiljno više puta oglašavali tim povodom. Neke dijagnoze su upućivale na težak oblik sociopatije, dok su drugi to opisivali i kao maničnu depresiju. Išlo se i do katatonične šizofrenije. Ne pitaj…

Na društvenim mrežama građani Srbije su bili uzdržani.

“Moja keva je psiholog i kaže da je debil pa ono vi procenite.”

Bivši Vučićev prijatelj i saradnik Milovan Brkić je bio eksplicitniji.

“Kada se pogase kamere on postaje jedan uplašen i nesiguran peder”, glasila je Brkićeva izjava za jedan srpski portal, objavljena u aprilu prošle godine.

U Crnoj Gori, o svemu tome nema mnogo cijepanja glave. Važno je da novac za “ugrožene Srbe” pristiže. Pa, da li je onaj što šalje pare lud, pijan ili blesav, ona narodna izreka i dalje glasi – para majke nema.

Postoji samo adresa pošiljaoca. I srpske kuće samo niču. Nakon Podgorice i Pljevalja, eto je i u Berane. Pare iz Srbije pljušte za sve srpske organizacije u Crnoj Gori. I za srpsku kuću i za Srpski nacionalni savjet i za Maticu srpsku. Naročito za eparhije srpske crkve. Pa, da li je pošiljalac lud, pijan ili blesav, zasigurno nikome nije važno. Uostalom, političari koje se vezuju za ovdašnje srpske organizacije su uglavnom materijalno dobrostojeći. I svaka briga tim povodom je riješena.

Čak, izgleda kao sjajna poslovna ideja. Ako si u frci s lovom, osnivanje neke srpske organizacije u Crnoj Gori koja će negirati sve crnogorsko se nameće kao najisplativije razriješenje.

Ništa od ludih, pijanih i blesavih.

Možda samo malo ta šizofrenija…

I luda kuća.