Piše: Sergej Flere
Zakoni o verskim pitanjima u istočnoj Evropi su naročito osetljiva materija jer zadiru u tzv. identitet, odn. vladajuću ideologiju, kako se „nacionalni identitet“ u nauci shvata.
Tako je i sa Crnom Gorom.
To je država za koju su karakteristične „male razlike“ (u odnosu na „sjeverno kraljevstvo“, kako se nekad govorilo). Tako je u pitanjima nacionalnog mita, jezika i drugih kulturnih tvorevina. No, nije bitno kolike su te razlike, bitno je da su žive.
Stoga taj nedavno usvojeni zakon o slobodi vjeroispovijesti ili uvjerenja i pravnom položaju vjerskih zajednica treba shvatati sa stanovišta „izgradnje nacije“, ali u tradicionalnom pravoslavnom smislu, gde između crkve i države mora da postoji „simfonija“, dakle skladnost zvukova.
Ta simfonija je postignuta u mnogim postkomunističkim državama, ali od pada komunizma u Evropi je prošlo već više decenija i sekularizacija je i na tom području učinila svoje, da bi to danas moglo biti i drukčije. Da bi se religija marginalizovala umesto da se stavlja u središte pitanja identiteta.
Crnogorski zakon, dakle, ide putem ostvarivanja nekih percipiranih nacionalnih ciljeva, ali je upitno da li se ti ciljevi moraju baš na taj način da ostvaruju, ili su se mogli ostvariti sa manje oduzimanja prava jednom važnom verskom subjektu.
U stvari, najvažnijem na crnogorskom tlu.
Zakonski tekst je privukao pažnju ne svojim osnovnim odredbama, koje uobičajeno privlače pažnju (nadležnost za registracija, uslovi itd.), već prelaznim i završnim odredbama.
Istina, Venecijanska komisija Saveta Evrope nije dala puno primedbi na taj zakonski projekt i u spornom pitanju (utvrđivanja svojine objekata u posedu verskih zajednica) nije dala imperativne upute.
Navela je u svom poslednjem mišljenju iz maja 2019. da nije sasvim jasno kako će upravni državni organ da utvrđuje vlasništvo i bila je sumnjičava da li se to valjano može da učini. Međutim, Venecijansku komisiju ne interesuje celina ostvarivanja verske slobode, već samo nomotehnički formalni aspekti.
Celinu ostvarivanja verske slobode interesuje, međutim, Evropski sud za ljudska prava, vezano na član 9. Evropske konvencije, koji jemči versku slobodu (i eventualne druge članove koji se odnose na slobodu svojine, na zabranu diskriminacije i sl.). Praksa toga Suda u današnjoj Evropi merodavno je merilo za ocenjivanje zakona koji regulišu versku materiju u evropskim zemljama.
U smislu pitanja promene svojine nekretnina verskih zajednica postoje dve ozbiljne slabosti u Zakonu:
* Zakon ne uzima u obzir da je tokom jednog punog stoleća (od gašenja nezavisne crnogorske države) posednik odn. vlasnik objekata SPC doprinosio njihovom održavanju, njihovoj dodatnoj izgradnji, njihovom čuvanju, i da je na osnovu toga stekao izvesna civilna prava, koja mogu prevazići po obimu i samo pravo prvobitnog titulara. I sam posed, njegov održaj u tolikom vremenskom rasponu, naročito ukoliko je posedovanje bilo u dobroj veri, može dovesti do značajnih prava.
* Evropski sud naročito naglašava da se sloboda vere ne odnosi samo na individualno verovanje, već i na kolektivne akte vere, da verski život teče u zajednici, da je kolektivan i spolja izražen verski život legitiman, dok ozbiljno ne ugrožava druga prava. Dakle, ono što bi se hrišćanski reklo „svedočenje vere“.
To ne znači da verske zajednice nužno moraju biti vlasnice objekata u kojima se odvija verski život, ali oduzimanje svojine objekata verske zajednice nužno krnji, umanjuje slobodu vere pripadnika te zajednice. To jasno proizilazi iz brojnih presuda Evropskog suda, mada baš ovakav slučaj nije postojao u njegovoj praksi.
U suštini je o tome bilo reči npr. u bugarskim slučajevima postojanja dva sinoda jedne crkve, koje je taj Sud merodavno raspravio i odlučio kome (lica, organi) pripadaju prava, pa i nepokretnosti. U jednom drugom slučaju Sud je utvrdio i da „ako verska zajednica ne može da ima prostorije za verski život, njena mogućnost za svedočenje vere može biti sadržinski uništena“ (Jehovini svedoci protiv Turske, 90), što je neposredno od interesa u crnogorskom slučaju.
Evropski sud zna i da bude fleksibilan, naročito odobravajući meru diskrecione vlasti državi, kad je reč o slobodi vere, pa je odobrio odluku ukrajinskih vlasti da se dve zajednice koriste istim prostorijama naizmenično (Grčko katolička zajednica iz Koršiva protiv Ukrajine).
Ali tu nije reč o svojini, već o korišćenju nepokretne imovine.
Dakle, smatra se da je obim verske slobode danas nedopušteno sužavati, osim ako za to ne postoje posebni razlozi, kao što su npr. ugrožavanje zdravlja, vrlo retko ovamo ubraja Sud i javnu sigurnost.
Istina, moguće je u crnogorskom slučaju obnoviti tzv. golu svojinu, dok bi pravo na upotrebu i uživanje plodova SPC ostalo netaknuto, čime se slobode vernika ne bi ugrozile. No Zakon tako nešto ne pominje.
Crnogorski slučaj je je paradoksalniji i time što bi se vraćala svojina državi, svojina koja je navodno pripadala državnoj crkvi (koja je bila deo države, pa se navodno vraća prvobitnom vlasniku).
U međuvremenu je nastupila civilizacijska promena. Uvedeno je načelo odvojenosti crkve od države.
Primenom tog načela samo u izuzetnim revolucionarnim slučajevima crkvena imovina je prelazila u svojinu države, dok je pravilo suprotno: da imovina prati instituciju u kojoj se verski život, kojem ta imovina služi, ostvaruje.
Istina, moguće je da se radi o tome da državna vlast smatra da je ovakav zakon dobro imati u džepu za buduće pregovore o nekom „stvarnom“ rešenju. To je vrlo riskantno, jer se previše argumenata o arbitrernosti države dalo drugoj strani.
No, tu negde „između“ bi se moglo naći rešenje za crnogorski „identitetski“ problem.
Crnogorska crkva mogla bi unutar SPC da dobije autonomiju, tako da bi srpski patrijarh imenovao crnogorskog poglavara odn. blagoslovio njegovo imenovanje, dok bi crkveni život tekao autonomno.
U aktu o tome bi se pomenuo crnogorski identitet, crnogorska tradicija, starina pravoslavlja u Crnoj Gori. Srpskoj crkvi to ne bi trebalo da je strano, jer je ona upravo to nudila 60-ih godina i kasnije makedonskim vladikama i svetovnim vlastima. Ali tada su uslovi bili drugačiji i makedonski subjekti to nisu prihvatili. A ni makedonski crkveni problem nije danas u celosti rešen.