Crnogorski Golum preuzeo Šešeljeve teze

Za aktuelno.me

Piše: Vlatko Sekulović

Abazovićeva današnja konferencija za  štampu je postala regionalni događaj pošto je „luksemburški“ N1 prenosio uživo njegovo izlaganje. Osnovna teza Abazovića, uvijena u fraze i pozivanje na „međunarodne faktore“, jeste da je svako ko je protiv njega član kriminalne organizacije protiv koje se ovaj „hrabro“ bori. Abazović je protest Cetinjana i onih koji razmišljaju kao Cetinjani, dakle Crnogoraca, zakazan za 5. septembar, okarakterisao kao akciju koja ima za cilj sprečavanje borbe protiv organizovanog kriminala i „visoke korupcije“. Uz ovu optužbu Abazović je pohvalio kolegu iz njegove koalicije, šizofrenog Kneževića (kako je ovaj sam sebe javno okarakterisao u Skupštini Crne Gore), što je smogao snage da ne ode na Cetinje, 5. septembra.

Abazović je pokazao psihološke osobine njegovog pomenutog kolege, poput Goluma iz trilogije „Gospodar prstenova“, izražavajući, okrećući glavu na jednu stranu, razumevanje i podršku Cetinjanima koji se protive ceremoniji inkoronacije na Cetinju, i oštru osudu, okrećući glavu na drugu stranu, mafijaškog udruživanja Cetinjana koji se protive ceremoniji inkoronacije na Cetinju. U političkoj praksi, na stranu psihološke samoiskazane dijagnoze, ovakvo razmimoilaženje u stavovima, svojevrsno „cvetanje“ političke ličnosti zvane URA, oko glavnog aktuelnog bezbednosnog pitanja u crnogorskom društvu bi kod odgovornih ljudi moglo da ima samo dva ishoda: raspuštanje lokalne partijske organizacije URA ili ostavku Abazovića.

Međutim, lepak koji sprečava to cvetanje je nacionalizam i to paradoksalno srpski, jer je Abazović u suštini preuzeo Šešeljeve teze, a perfidno ih plasira pod plaštom slobode uverenja i borbe protiv kriminala. Naime, Šešelj od 1996. svakoga u Crnoj Gori ko je protiv njega, srpskog nacionalizma i „Velike Srbije“ optužuje da je pripadnik/ica organizovane kriminalne grupe i izdajnik koji želi da spreči slobodu uverenja srpskih nacionalista i ostvarivanje „srpskog sveta“ oslobođenog visoke korupcije, bilo da se radi o liberalima, socijaldemokratama, dps-ovcima, članovima i simpatizerima manjinskih, bošnjačkih, albanskih ili hrvatskih partija.  Šešelj je oduvek bio glasnogovornik mržnje i straha, a Abazović tvrdi da to nije govor mržnje i straha, već da su Cetinjanke i Cetinjani, i svi koji razmišljaju kao oni, braneći pravo na slobodu uverenja i identiteta, izazivači tenzija i ratni huškači, a pošto ne može da ih optuži da su „ustaše“ jer nije dovoljno uverljivo kad on to kaže za razliku od Bećkovića, onda ih kvalifikuje kao mafijaše. Abazović namerno zanemaruje činjenicu da je Šešelj uvek govorio i govori ono što su srpski nacionalisti mislili i misle bilo da se zovu Krestić ili Raković, Milošević ili Bulatović, Arkan ili Belivuk, braneći istovremeno njihovo pravo da ubijaju i pljačkaju kako u Vukovaru i Peći devedesetih, tako i u Ritopeku ili Ivanjici danas.

Dritan, ovaj Golum crnogorske politike, hvali i priznaje slobodu uverenja siledžijama poput Rakovića ili Bokana, kako bi ovi mogli svim sredstvima, uključujući i zloupotrebu verskih osećanja, pa čak i SPC, da  osporavaju drugima slobodu uverenja i pravo na slobodno izjašnjavanje sopstvenog nacionalnog i verskog identiteta. Abazović po onoj Miloševićevoj „ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo“ prihvata primenu sile i filozofiju straha nad neistomišljenicima, koja ne samo da je strana hrišćanskoj misli, već je i suprotna vrednostima Evropske unije nastaloj na jednoj od osnovnih sloboda, slobodi od straha za sopstveno postojanje po osnovu nacionalne ili verske pripadnosti. Slobodi koja je izvojevana pobedom nad nemačkim, italijanskim i japanskim nacionalistima, koji su Jevrejima i onima koji razmišljaju kao Jevreji uskraćivali pravo na postojanje, kao što to danas srpski nacionalisti osporavaju ljudima koji su Crnogorci.

Međutim, razlika u odnosu na danas je u tome što su tada, devedesetih godina prošlog veka kada je Dritan bio dete, što je na neki način i ostao, Milošević i Šešelj imali pod svojom kontrolom skoro celokupne vojne, paravojne, ekonomske, bezbednosne i medijske resurse na prostoru bivše SFRJ, a svi „drugi“ nisu imali ništa, osim svoje volje da brane drugačiji pogled na svet od njihovog. Milošević je imao i Arkana, tadašnjeg Belivuka, kojim je pretio Cetinjanima, liberalima i socijaldemokratama, Crnogorcima i svima koji razmišljaju kao Crnogorci. Ipak, ni te bitange, kako ih kvalifikuju ozbiljni tužioci, ni u najgore vreme nisu uspeli da ugase tu „luču“ pobune protiv ludila srpskog nacionalizma.

Danas je situacija poprilično drugačija i Abazovićeva šešeljevska konferencija za štampu je u suštini  izraz kukavičluka pred brojnošću, odlučnošću i smirenošću onih koji ne žele da dozvole da im se oduzme pravo da budu svoji,  građanke i građani Crne Gore, ljudi koji su Crnogorci/ke ili razmišljaju kao Crnogorci/ke, poput Marka Miljanova, Srbina koji je razmišljao kao Crnogorac, a ne kao Šešelj.

Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta