Beograd i Boris Dežulović

Piše: Vlatko Sekulović

Mišljenju jednog britkog književnog pera poput Dežulovića teško je oponirati, što se najbolje vidi na primeru Gorana Vesića, koji se proveo „kao bos po trnju“ ušavši na teren literarnog znanja i nadmudrivanja u (ne)poznavanju književnosti sa književnikom.

Ipak, svakoga ko živi i radi u Beogradu ne mogu ostaviti ravnodušnim oštre reči koje je bivši feralovac izgovorio o glavnom gradu nekadašnje Jugoslavije i sadašnje Srbije.

„Kasaba“, „Dubai za siromašne i Jagodina za bogate“, „bajićevska selendra na metamfetaminima“ koja je kao takva nastala zahvaljujući sopstvenim samoubistvom rukom „prvosveštenika“ beogradskog asfalta Kaporom, Borom Čorbom i Minimaksom, a ne nesretnika s Kosova ili Krajine, odnosno došljaka, tvrdi Dežulović.

Ova teza, koliko god bila metaforična, navodi na pomisao da su Beograd ubili Beograđani, a ne došljaci.

Ipak, činjenično ova misao o samoubistvu/ubistvu je netačna pre svega jer nijedan od pomenute trojice nije rođen u Beogradu ako uopšte činjenica mesta rođenja ima bilo kakve veze sa nečijim pogledom na svet. Jedan je rođen u Sarajevu, drugi u Čačku, a treći u Lipnici.

Ovim „prvosveštenicima“ nacionalizma može se pridodati poduži spisak imena poput čuvene disidentske trojke Dobrice Ćosića, rođenog u Velikoj Drenovi, Ljubomira Tadića, rođenog u Plužinama, i Matije Bećkovića, rođenog greškom u Senti, umesto u Kolašinu.

Nesumnjivo je da su prethodno navedeni doprineli svojim izjavama i delima legitimizaciji nacionalizma spram socijalizma ili liberalizma i raspirivanju međunacionalne mržnje.

Kapor je izjavio da mu je „nacionalizam zanimanje“, Bora Čorba je spevao da za „ideale ginu budale“, a Minimaks je rekao otprilike: „Ja u Zagrebu ustanem, kad ono svi ustaše.“

Takve i njima slične „vrcave“ misli su imale za cilj da pripreme Beograđane za „neminovnost“ raspada jugoslovenskog ideala i stvaranja nove „istinske“ ili „velike“, kako god, Srbije na razvalinama dotadašnje zajedničke države uspostavljene na prosvetiteljskom i hrišćanskom principu bratstva među ljudima i njihovog jedinstva.

Beograd za mene ne čine nijedan od pomenutih likova i njima sličnim.

Moj grad je mesto gde sam rođen, preciznije u Zemunu, gde sam odrastao, u novobeogradskom bloku 29 išao u osnovnu i srednju školu, završio fakultet.

U ovom gradu doživeo sam iskustva koje, postavši neizmenljive uspomene pohranjene u prošlosti, definišu, kao i svako drugo ljudsko biće, moj identitet i u odnosu na taj grad.

U proteklih pedeset godina se moj grad menjao od novobeogradskih peščara do Nordeusove zgrade, od bulevara AVNOJ-a do bulevara Zorana Đinđića, a umesto stare železničke stanice, na njenom mestu je nikao Beograd na vodi.

Uopšte ne ulazeći u vrednosne sudove ovih promena, koje kako i Dežulović kaže, svaki grad doživljava, one i simbolički izražavaju promene stanovništva kojih sam i sam posledica kao dete došljaka.

Različitost, kao osnovno obeležje mesta kao grada, donela je demografska promena i rast Beograda od 50.000 stanovnika, krajem XIX veka, do 1,7 miliona stanovnika krajem XX veka.

Najveća negativna demografska promena u Beogradu, posle Drugog svetskog rata, desila se u periodu ’91-92. godine prošlog veka.

Pred ratom i vojnom mobilizacijom stanovnici Beograda muškoga pola imali su tri izbora: otići u rat, otići u inostranstvo ili ostati i pružiti otpor ratu i mobilizaciji.

O razmerama odlazaka van zemlje najbolje govori Bajagina pesma o drugovima rasutim po svetu.

Prema raspoloživim podacima odziv na mobilizaciju u Beogradu, radi stvaranja „istinske/velike“ Srbije, pod oblandom zaštite Jugoslavije i Srba, bio je ispod 10 odsto, a prema nekim procenama tek oko 2 odsto.

Tih 2 odsto je ispraćalo na mostovima još manje Beograđana, pa ipak je ostala nepravedna slika da su tenkove na Vukovar Beograđani ispratili bacanjem cveća, odnosno da je Beograd „ubijen“.

Ipak, većina nas iz te generacije topovskog mesa opredelila se ili za odlazak u inostranstvo ili za otpor.

Deo moje generacije se opredelio i za rat i odziv na mobilizaciju.

Neki momci od dvadesetak godina, više zbog osećanja krivice i stida pred roditeljima i prijateljima, a manje zbog verovanja u nacionalističke „ideale“ „prvosveštenika asfalta“, odazivali su se na vojne pozive.

Mi koji smo odbili, to smo učinili svesni posledica, da postoji pretpostavljeno krivično delo za koje je bila propisana zatvorska sankcija tada već nepostojeće socijalističke Jugoslavije.

Štaviše, suočavali smo se i sa moralnim osudama „dezertera“ u kojima su prednjačili i neki profesori prava, poput Olivera Antića, koji je tražio da se licima koja izbegavaju mobilizaciju oduzme nasledno pravo, tj. da ne mogu biti više sinovi svojih majki i očeva.

Ipak, oni, koje su Milošević i Šešelj pozivali na mobilizaciju i terali u rat, prema njima nisu imali nikakvu ni pravnu ni moralnu obavezu, jer su svoju zakletvu dali SFRJ, obavezavši se da će braniti njen suverenitet i teritorijalni integritet, a ne nacionalističku „istinsku/veliku“ Srbiju.

Uprkos moralnim osudama „prvosveštenika“ i mogućim krivičnim sankcijama, čitave generacije vojnih obveznika, Beograđana, odbile su poziv i prihvatale neizvesnost, čak njih 98 odsto.

U tom smislu se može govoriti i o svojevrsnom masovnom pasivnom otporu koji je i doveo do propasti nacionalističkog cilja „istinske/velike“ Srbije.

Da mobilizacija vojnih obveznika nije propala, da je Beograd „ubijen“, da su efektivi tadašnje vojske bili 98 odsto popunjeni, Hrvatska sigurno ne bi izvojevala pobedu u sukobu sa Miloševićem i njegovim nacionalistima, a Karadžić Radovan bi stolovao u Sarajevu.

Kako bi danas izgledao Split da su se Beograđani odazvali na nacionalistički poziv Miloševića?

Verovatno ga ni Dežulović ne bi prepoznao u okviru zapadnih granica „srpskog sveta“ na liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, a Ferala 1993. godine sigurno ne bi bilo.

Beograd kao grad, ako grad čine njegovi stanovnici, tih je godina izrazio protivljenje nacionalističkom ludilu, a samim tim različitost ideja, tako dragocenu, da bi se jedan grad nazvao gradom, kako navodi Dežulović, koja se ne svodi samo na „Rimtutituki“, „crni flor“ ili paljenje sveća.

Da li bi i danas Beograd i njegovi stanovnici mogli da se suprotstave takvom ludilu i pokažu različitost?

Na svu sreću, takve ratne dileme kao iz perioda devedesetih godina prošlog veka, makar za sada, nema.

Samim tim nema ni potrebe za dokazivanjem različitosti u situaciji kada se ljudsko biće brutalno suočava sa egzistencijalnim strahovima, poput straha od smrti.

Nedavno istraživanje Beogradskog centra za bezbednosnu politiku o podršci eventualnoj vojnoj intervenciji Srbije na Kosovu navodi da bi se 47 odsto ispitanika lično uključilo u takvu avanturu.

Slična istraživanja su sprovođena i početkom ’91. godine sa sličnim rezultatima, čak sa natpolovičnom spremnošću ispitanika.

Međutim, kao i pre tri decenije tako i danas ova istraživanja imaju manu u samom formulisanju tvrdnje, te pogrešne rezultate ukazujući na navodnu homogenost i hegemoniju nacionalizma, te nepostojanja različitih stavova odnosno ideja.

Tvrdnje ove vrste se moraju postaviti na način da direktno povežu egzistencijalnu posledicu sa političkim ciljem, npr. odrekao bih se tri plate zarad Kosova, ili poginuo bih za Kosovo ili spreman/a sam da moje dete pogine za Srbiju/Kosovo.

U tom slučaju, stavovi ispitanika sigurno bi bili drugačiji i bliži realnosti, a samim tim i rezultatima koji su procentualno bliži procentima odziva na vojnu mobilizaciju iz ’91. godine.

Nedavna najava ponovnog uvođenja obaveznog vojnog roka upravo na to ukazuje, prikrivajući činjenicu da vojska ne uspeva da ubedi građane da svoj život dobrovoljno podrede političkom cilju i mogućem ratu, te ih onda mora prisiliti zakonom.

Dežuloviću smeta i spomenik Stefanu Nemanji, „brončani baron Minhauzen“, čime paradoksalno ovom spomeniku potvrđuje ono značenje koje mu pridaju nacionalisti, „oca nacije“.

Umetnički ili urbanistički aspekti predmetnog spomenika na stranu, sa vrednosnog aspekta stvari sa dotičnim Stefanom se mogu i drugačije posmatrati.

Naime, da je Stefan bio „nacionalno osvešćen“, privržen tradiciji, veri, korenima i krvi, kako tvrde nacionalisti, nikada ne bi seo na presto.

Stefan je Nemanja, jer je kao najmlađi sin u feudalnom sistemu bio unapred osuđen da nema ništa.

Stefan se protiv toga pobunio, protiv tako određenog, „primordialnog“ nacionalističkog (etničkog) poretka, te postao Stefan Nemanja, a ne neki beznačajni Stefan Zavidović.

Kako god bilo, odnos javnosti i otpor prema ovom spomeniku, Beogradu na vodi, kaldrmi na Trgu republike, izraz su i različitosti ideja Beograđana, koje imaju za posledicu i ozbiljan pad podrške vladajućoj stranci u Beogradu, što se videlo i na osnovu male izlaznosti birača na prošlim izborima.

Dakle, za razliku od fatalističkog Dežulovićevog zaključka da „nema nade“ koji anulira sam smisao naših života, nade uvek ima sve dok ima različitosti, a različitost u Beogradu i dalje, uprkos svemu, opstaje, a samim tim opstaje i Beograd kao grad, bez obzira kako izgleda ili ko njime upravlja.