Piše: Tomislav Marković

Policajci pod punom opremom prilaze trojici mladića koji sede u parku i mirno ispijaju pivo. Bez ikakvog povoda počinju da ih mlate pendrecima po glavi, leđima, rukama, gde dohvate. Policajci u trku udaraju mladića koji leži na ulici; kako koji stigne do njega mlatne ga pendrekom, šutne u stomak, razvali ga po leđima. Tako se izređa dvadesetak policajaca na nesrećnom čoveku, a potom ga svog krvavog odvuku sa ulice i ostave da leži na trotoaru. Policajci u civilu (valjda su policajci, pošto se nisu legitimisali) hapse čoveka, kleče mu na leđima, a jedan mu gazi glavu stopalom (svaka sličnost sa Džordžom Flojdom je slučajna).

Policajac se zaleće na slučajnog prolaznika koji mirno vozi bicikl, obara i biciklistu i velosiped, mlati ga pendrekom, a potom prileću kolege da pomognu nejakom policajcu i cipelare dečka koji leži na ulici. Policajac prislanja mladiću cev pištolja na vrat, jer je ovaj krajnje opasan i naoružan – pune su mu ruke vazduha.

Gore kontejneri, gore policijski automobili, centar Beograda guši se u oblacima suzavca, gradom krstare oklopna policijska vozila, odredi žandarmerije blokiraju ulice, policijska konjica jaše kroz centar grada, čopor policijskih pasa na kratkom lancu laje na demonstrante, kolona od dvanaest policijskih džipova velikom brzinom uleće i zauzima Trg Republike – koji je potpuno prazan, nigde žive duše; policajci upadaju u kafiće i hapse ljude, policajci mlate novinare koji uzalud pokazuju novinarske legitimacije: policija press kartice tretira kao opasno oružje; konjička četa juriša galopom na okupljenu masu; policija baca suzavac koji joj demonstranti vraćaju, demonstranti gađaju policajce kamenicama i bakljama, policija i žandarmerija jure demonstrante po uličicama diljem Beograda.

Policija ispaljuje suzavac gde stigne: ispred porodilišta u Ulici kraljice Natalije, jedno punjenje uleće čoveku u dvorište u Đevđelijskoj ulici kod pijace Đeram (oko tri kilometra od Narodne skupštine). Ovo su slike iz Beograda, Novog Sada, Niša i drugih gradova koje su obišle svet.

Kratka predistorija protesta

Kako smo stigli do toga da centar Beograda izgleda kao bojno polje, a da nije mnogo bolje ni u drugim gradovima širom Srbije? Duga je to priča i počinje krajem februara, kad je epidemija korona virusa uveliko harala Evropom. Tada su predsednik Srbije i njegov omiljeni zabavljač među lekarima, popularni Branimir Nestorović, zbijali šale na račun korone, slali žene u šoping u Milano i kliberili se pred kamerama. Nedugo potom, Vučić je obrnuo ploču, uveo najrigoroznije mere u Evropi, držao penzionere zaključane nedeljama u kućnom pritvoru, uveo višednevni policijski čas, dizao paniku, širio strah, pretio da će nam sva groblja biti mala, optuživao povratnike iz inostranstva za širenje virusa, divljao i iživljavao se nad građanima mnogo više nego što mu je to običaj.

Nakon dva meseca torture i najstrožih epidemioloških mera koje nisu dale bog zna kakve rezultate, jer borba sa epidemijom nije počela na vreme,  Vučić je najednom proglasio pobedu nad koronom, ukinuo naglo sve mere i vratio se predizbornim aktivnostima. Usledio je totalni raspašoj: održan je fudbalski derbi sa 15-20.000 navijača koji, naravno, nisu držali nikakvu distancu; Novak Đoković je organizovao teniski turnir koji je postao leglo zaraze; naprednjaci su davali primer neodgovornog ponašanja, a Krizni štab je ubeđivao građane kako je virus oslabio i potpuno se podredio volji gospodara Srbije, izgubivši svaki kredibilitet i poverenje građana.

Na kraju su Vučić & co. održali slavlje u izbornoj noći, sa trubačima, prasetinom, grljenjem i ljubljenjem, nakon čega se gomila predsednikovih najbližih saradnika zarazila koronom. U međuvremenu su novinari BIRN-a otkrili da su vlasti sve vreme umanjivale broj obolelih i umrlih od virusa, svesno obmanjujući javnost, stvarajući privid da je sve u najboljem redu, kako bi se izbori održali, a Vučić i njegovo društvance ispali veliki pobednici nad pandemijom.

Korona odbija da potpiše kapitulaciju

Ponašati se usred epidemije kao da korona ne postoji nije baš najpametniji potez, posledice su vrlo predvidljive. Džaba vlast proglašava pobedu nad koronom, kad korona odbija da potpiše kapitulaciju. A i slabo prati TV Pink i „Informer“, pa ne zna da je poražena i potučena do pseudopodije. Dogodilo se ono što je bilo i očekivano: epidemija je prosto eksplodirala, bolnice su prepune, zdravstveni sistem našao se na ivici kolapsa. Najgora situacija je bila u Sandžaku, iz Novog Pazara, Tutina i Sjenice stizale su jezive slike, desetine umrlica pojavljivale su se svakog dana, ljudima su umirali najbliži, lekari i medicinsko osoblje radili su bez pauze, u nehumanim uslovima, a Vlada Srbije, Krizni štab i predsednik ponašali su se kao da se ništa ne događa. Pritom, zvanična statistika uopšte nije beležila većinu umrlih od korone, a građani su potpuno izgubili poverenje u nadležne i njihove podatke.

Na kraju je Vučić poslao odlazeću premijerku Anu Brnabić i ministra zdravlja Zlatibora Lončara u Novi Pazar, kako bi ubedili Novopazarce da je sve pod kontrolom, te da im takoreći niko nije ni preminuo od korone, to im se samo učinilo. U dugoj istoriji naprednjačkog beščašća, ova poseta Novom Pazaru spada u najstrašnije epizode. Vlastodršci su pokazali da su spremni da gaze preko leševa, te da im životi njihovih građana ne vrede ni pišljivog boba. Vučić i njegova kamarila skakavaca jednostavno su žrtvovali ljudske živote zarad održavanja izbora, ostanka na vlasti i stvaranja privremenog predizbornog privida da se život vratio u normalu. Što ne iznenađuje, pošto je reč o ljudima koji slave i veličaju ratne zločince, drže se ideologije koja je dovela do najstrašnijih pokolja i genocida, a mnogi od njih su napravili političke karijere na tuđoj patnji i smrti, počev od Vučića pa nadalje.

Povratak u kućni pritvor

Kad je izborni proces konačno završen, više nije bilo razloga da se Vučić pretvara kako je sve krasno, a bolnice su ionako prepune, došlo vreme da se vratimo na staro. U utorak se predsednik uživo obratio građanima Srbije, govorio o svemu i svačemu, a u pauzi između Kosova i Metohije usput obznanio da će ponovo da nas zatvara u karantin, jer nismo bili dobri. Najavio je zabranu okupljanja više od pet ljudi u zatvorenom i otvorenom prostoru, a onda je poentirao: „A od petka idemo na dugački policijski sat, do ponedeljka. A, onda ćemo dalje da vidimo. Obezbedićemo kretanje ljudima sa kućnima ljubimcima, majkama sa decom i penzionerima takođe”.

Predsednikova poruka je bila jasna: „Stoko, pustio sam vas na izbore, malo ste se proluftirali, a sad – natrag u štalu!“ Martirskim rečnikom: „Dok vi, dragi moji građani, uživate u blagodetima kućnog pritvora, ja, mučenik, sirak tužni bez igde ikoga, moram da se zlopatim po belom svetu, da letuckam i šetuckam od Pariza do Brisela, sedim na ručkovima i večerama sa onim odvratnim strancima i branim Kosovo. Ali, ne brinite za mene, meni ništa nije teško za Srbiju, važno je samo da znam kako ste vi na sigurnom, pod ključem“.

Rat između dela demonstranata i policije

Čim je Vučić najavio nove restrikcije, građani su počeli da se okupljaju ispred Narodne skupštine, jer im je dozlogrdilo da ih predsednik tretira kao stoku. On je direktno odgovoran za širenje virusa, za nagli rast broja obolelih, on je žrtvovao silne ljude, mnogi su umrli upravo zbog njegove obesti, a sad ponovo treba da ispaštaju građani, ni krivi ni dužni. Jednom mora da se kaže dosta tiraninu. Besni, revoltirani, ogorčeni spontano su se okupili u velikom broju, bilo ih je oko 10-15.000. Većina građana se okupila upravo zbog Vučićeve najave kućnog pritvora, normalan i pristojan građanski svet, ali tu je bila i manjina raspoložena za okršaj sa policijom. Provalili su u hol Skupštine, malobrojna policija ih je isterala, a potom je počelo koškanje, gađanje policije, bacanje suzavca i sveopšti rat između jednog dela demonstranata i policije. Pojavili su se i neki silni momci u civilu koji su hapsili demonstrante, bez legitimisanja, što nema veze sa pravilom službe. Šorka je trajala do duboko u noć, a onda je najavljen nastavak protesta za sredu.

Da nije bilo hrabrih reporterki TV N1 koje su sve vreme protesta izveštavale sa lica mesta, ne bismo imali pojma šta se dešava. Dok je trajao okršaj, na RTS-u je išao neki film sa Džeki Čenom, sasvim prigodno. Nema RTS uzalud slogan: Vaše pravo da znate sve o Džeki Čenu. Usput budi rečeno, policija uopšte nije obezbeđivala RTS tokom protesta, iako je to redovan postupak u slučaju bilo kakvih nemira. Kako li su političari i policijski zapovednici znali da demonstranti neće pokušati upad u RTS? Možda su vidoviti, ko zna. Srećom, tu su bile Jelena Zorić, Tatjana Aleksić i Žaklina Tatalović  sa N1, pa smo mogli uživo da pratimo haos na beogradskim ulicama. Što reče ugledni tviteraš Amfetaminolohije: “Kada institucije budu radile svoj posao onako kako ga večeras obavljala Jelena Zorić, ovo će biti država”. Kratko i jasno.

Gaženje preko leševa se nastavlja

U sredu, u 15 časova, predsednik se ponovo obratio naciji, rekao da je većina demonstranata došla iz revolta koji je čak možda i opravdan, odustao od uvođenja policijskog časa, a potom je za nasilje optužio desničare, fašiste, protivnike 5G mreže i ljude koji tvrde da je Zemlja ravna ploča. Što je dosta zanimljiva teza, pošto je većina takvih pod Vučićevom direktnom kontrolom, od navijačkih i dilerskih grupa, preko raznih ekstremno desničarskih organizacija do nekih stranaka u pokušaju. Jedna od takvih grupa, Levijatan, bila je prisutna u prvim redovima protesta, i u utorak i u sredu, pa se stiče utisak režirane predstave.

Vučić je rekao da je takvih na demonstracijama bilo oko dve stotine i potpuno se usredsredio na tu grupu, zaboravljajući na preostalih nekoliko hiljada okupljenih građana. Usput je oblatio mladića koji je postao simbol protesta, Petra Đurića iz Majdanpeka, sina nedavno preminulog slikara Ljubiše Đurića, koji je u kameru N1 izgovorio: „Ćale, ovo je za tebe. Umro si, a nije bilo respiratora”. Vučić i ministar Lončar su tvrdili da je Ljubiši Đuriću pružena sva neophodna medicinska nega i da je bio na respiratoru. Naravno, reč je o čistoj laži, tokom dana pojavio se izveštaj iz bolnice u kom lepo piše da pacijenta treba staviti na respirator, ali pošto nema slobodnih respiratora, ništa od toga.  Gaženje preko leševa se nastavlja.

Tokom čitavog dana u Beograd su pristizale silne policijske snage iz cele Srbije. Na kraju je Vučić izveo na ulice policijsku silu kakva nije viđena još od slavnih Miloševićevih vremena, od 9. marta 1991. i 5. oktobra 2000. I sve to zbog grupice desničara, fašista i ravnozemljaša. Zanimljiva taktika državnog vrha. Demonstracijama su se ovaj put priključile i opozicione stranke koje, doduše, slabo ko ferma. Došlo je i do sukoba – članovi Levijatana napali su Sergeja Trifunovića, razbili mu arkadu i oterali ga sa protesta. Okupljanje je bilo još masovnije nego prethodnog dana, sve je bilo mirno jedno vreme, ali je šačica demonstranata došla s namerom da se sukobi s policijom, što im je na kraju pošlo za rukom. Da li to rade za svoj račun ili za Vučićev, kojem se ovakav razvoj događaja jedino isplati, teško je sa sigurnošću reći, ali kad saberemo dva i dva – nekako uvek ispadne četiri.

Prebijanje demonstranata i novinara

Policija je u sredu bila još žešća i brutalnija nego prethodne večeri. Osim demonstranata, sada su stradali i novinari. Doduše, prve večeri policajac je udario pendrekom novinarku Nove.rs Milicu Božinović, ali to je bila samo uvertira. Udarce pendrecima dobio je novinar portala Nova.rs Marko Radonjić, iako je upozorio žandarme da je novinar i da je tu na radnom zadatku.

Novinarke Nova.rs Milicu Božinović i Natašu Latković napala je policija dok su izveštavale ispred Beograđanke. Ništa im nije pomoglo pokazivanje novinarskih legitimacija, policija je udarila pendrekom po prstima Milicu Božinović i izbila joj telefon iz ruke, a Natašu Latković je gurnula. Pretučen je i reporter agencije Beta, njega su mlatili pripadnici Žandarmerije, tukli su ga pendrecima čak i kad je pao na zemlju, dok je pokazivao legitimaciju. Doduše, kad predsednik, premijerka, ministri, narodni poslanici i ostali funkcioneri godinama označavaju novinare neposlušnih medija kao neprijatelje države, nije ni čudo što na kraju neki naoružani policajci koji bi trebalo da štite red i mir udare na markirane neprijatelje.

U Beogradu su sukobi bili najžešći, bilo ih je i po drugim gradovima, Novom Sadu i Kragujevcu, ali u manjoj meri. Tokom večeri odlazeći ministar policije Nebojša Stefanović održao je konferenciju za štampu i optužio opoziciju za pokušaj državnog udara. Što je vapijuća besmislica, jer opozicija nije organizovala proteste, zapravo je glavni problem što su protesti potpuno lišeni organizacije, ali “Neša iz Beograda” zna da ne treba propustiti priliku za prebacivanje krivice na teren političkih protivnika. Pre njega je isto to rekao i odlazeći ministar odbrane, notorni Aleksandar Vulin.

Dobro izrežirana predstava

Možda je najbolju ocenu onog što se događalo u Beogradu dala Inicijativa Ne davimo Beograd u svom saopštenju: “Ovo je dobro izrežirana predstava režima da se ljudi uvuku u sukobe i nezadovoljstvo građana prikaže kao nasilno”. I zaista, utisak inscenacije se nameće svakom pribranom posmatraču. Nema nikakvog smisla izvoditi onoliku policijsku silu na ulice zbog šačice ratobornih protestanata, niti ispaljivati suzavac u količini koja je možda veća čak i od one petooktobarske. Kao što nema smisla uklanjati zaštitnu ogradu ispred Skupštine ili poslati samo malu grupu policajaca da čuva ovo zdanje.

Ukoliko ogromna većina građana koji su izašli na ulice i mirno demonstrirali, revoltirani režimom koji se igra ljudskim životima i tretira sve kao stoku, želi da se protest nastavi i da dobije neki smisao – moraće da ga otme od šačice nasilnika koji su prisvojili građanski bunt i usmerili ga u pravcu koji odgovara režimu. Ako im je već toliko sve dozlogrdilo da su spremni da rizikuju zdravlje usred pandemije.

Nema ozbiljnih protesta bez ozbiljne organizacije, bez lidera, govornika, programa, bez obezbeđenja koje odmah odstranjuje sve nasilnike, provokatore i režimske plaćenike. Vučić je pokazao slabost primenom nepotrebnog, prekomernog nasilja prema sopstvenim građanima. Pokazao je da je spreman na sve, uključujući i najbrutalnije premlaćivanje, zarad očuvanja vlasti i moći. Kao što je bio spreman da sopstvene građane prepusti na milost i nemilost koroni zarad izbora. I to je ono što se lako može upotrebiti protiv njega. Ako ima ko i ako već nije kasno.