Piše: Tomislav Marković
Otkad je u Crnoj Gori počela takozvana odbrana svetinja, mitropolit Amfilohije i njegova bratija uporno pokušavaju da predstave Srpsku pravoslavnu crkvu kao instituciju koja se bori za poštovanje ljudskih prava i sloboda, zakonitosti i pravnog poretka. U toj šminkerskoj operaciji mitropolit je toliko zabrazdio da je čak počeo da hvali i SAD. „Ima Amerika more svojih mana, ali poštuje ljudska prava, a pravo na vjeroispovijest je jedno od osnovnih ljudskih prava“, naveo je Amfilohije pre par dana, odgovarajući uživo na pitanja preko Fejsbuka i Instagrama u svojevrsnoj online litiji.
Kad čuje mitropolitove reči, čoveku dođe da poveruje u teorije konspiracije u kojima sve vrvi od dvojnika, zamena ličnosti, lažnog i pravog Tita i sličnih elemenata pučke fantastike. Šta se to dogodilo s Amfilohijem? Da ga nisu zli svetski moćnici zamenili i ubacili nekog dvojnika na njegovo mesto?
Šta bi s onim divnim pravoslavnim klerikom, predstavnikom verskog mračnjaštva i fanatizma, koji je koliko juče tvrdio da nam Zapad nameće Paradu ponosa, da je NATO pakt „Četvrti Rajh“, te da je „zapadna civilizacija nosilac nove vizije svijeta, novog svjetskog poretka“, oblik antihrišćanstva“ iza kojeg „viri nos Satane“, satanizam koji se nameće čitavom svetu?
Ni đavo nije tako crn, ukoliko kod njega Amfilohije može da nađe neke argumente koji mu idu u prilog.
Pravoslavna podrška
Mitropolitovoj maski zaštitnika ljudskih prava i zakona nije lako poverovati, jer je SPC – na veliku žalost vernika, agnostika i ateista – bila i ostala utočište za najgore ratne zločince, za one koji su pogazili sve ljudske i Božje zakone, o ljudskim pravima da i ne govorimo. Ko god je odgovoran za masovno ubijanje ne-Srba mogao je da računa na podršku i duhovno okrepljenje od velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve. A može da računa i dan-danas. Kad je Ratko Mladić osuđen na doživotnu robiju zbog genocida i zločina protiv čovečnosti, patrijarh Irinej je izjavio da se to dogodilo jer „silni svetski moćnici rade đavolska dela, a mi trpimo posledice“.
Za patrijarha SPC opsada Sarajeva, granatiranje i snajperisanje civila, etnička čišćenja, masovna silovanja, sveopšta pljačka, spaljivanje živih ljudi u kućama, razaranje gradova, streljanje 8.372 civila u Srebrenici – nisu đavolja dela; za njega je đavolje delo pravedna presuda zlotvoru odgovornom za sve te zločine. Ovakvoj teologiji zla ni sam Knez tame ne bi imao šta da prigovori.
Nakon presude Radovanu Karadžiću patrijarhova reakcija je bila slična. Posle sastanka sa Aleksandrom Vučićem, Irinej je rekao da mi „kao Crkva i država zajedno pomažemo jedni drugima da se očuva Srpska kao tekovina srpskog naroda“. Ni reči o nevinim žrtvama Radovana Karadžića koji je četiri preduge godine Bosnu pretvarao u – što reče veliki srpski pesnik Miodrag Stanisavljević – „lični vrt smrti“.
A kako bi patrijarh i mogao nešto da zameri Karadžiću kad je ovaj bio samo izvođač genocidnih radova po planu skovanom upravo u SPC-u, intelektualnim i akademskim krugovima?
Sve eparhije u jednoj državi
Za njegovu svetost, Republika Srpska je ,,najnovija i najmlađa države srpskog naroda“, ,,delo promisla i volje Božje“.
Proglašavati entitet za državu nije bezazlena stvar, svakome je jasno da ta vrsta preinačenja ne bi mogla da prođe bez prolivanja krvi. A pripisivati Božjoj volji ubijanje desetina hiljada ljudi i raseljavanje miliona već spada u teško bogohuljenje.
Irinejevi izrazi solidarnosti sa masovnim ubicama, njegovo slavoslovlje entiteta nastalog na genocidu – samo su dosledan nastavak politike koju SPC vodi već decenijama. Suština crkvene delatnosti nije bila propovedanje jevanđelja, niti projavljivanje carstva nebeskog na zemlji, već stvaranje Velike Srbije pod sloganom „Sve eparhije u jednoj državi“.
Ko god je bio spreman da velikosrpsku ideju sprovede u delo, u krvi i ognju, mogao je da nađe uzdanicu u crkvenim velikodostojnicima. Radovan Karadžić, Momčilo Krajišnik, Nikola Koljević i ostali gospodari rata uživali su punu podršku pravoslavnih duhovnika; Biljanu Plavšić je mitropolit Amfilohije proglasio savremenom Kosovkom devojkom, Karadžićevu majku – sveticom, samom Karadžiću je nudio skrovište dok je haški begunac bežao od pravde, a Ratka Mladića je nosio i čuvao u srcu.
I Amfilohijevo široko srce i cela Srpska pravoslavna crkva postali su sigurna kuća za ratne zločince. SPC se toliko kompromitovala tokom ratova da je sva sveta vodica ovog sveta ne može oprati.
Duhovni krov velikosrpskog projekta
Pretvaranje SPC u duhovni krov velikosrpskog projekta nije sprovođeno iza kulisa, već otvoreno i javno.
Još u novembru 1991. godine patrijarh Pavle u pismu lordu Karingtonu veli da Srbiji treba pripojiti neke delove Hrvatske: ,,Teritorije na kojima je srpski narod vekovima živeo i na kojima je aprila 1941. imao etničku većinu (…) ne mogu ostati u sastavu bilo kakve nezavisne Hrvatske, već se moraju naći pod zajedničkim državnim krovom sa današnjom Srbijom i svim srpskim krajinama“.
Pavle je još bio i skroman u svojim zahtevima, neki duhovnici su išli dalje čak i od Slobodana Miloševića.
Tako je mitropolit Amfilohije upozoravao kako ,,ne treba gubiti iz vida, recimo, da je Makedonija i u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu dobila svoju slobodu na kostima srpskih ratnika“. Iz čega logički proizlazi da ,,pitanje Makedonije neće moći biti olako riješeno“.
Da su se pitali Hristovi namesnici na ovom nesrećnom komadu doline plača, Srbija se ne bi zaustavila na četiri besmislena rata, već bi zavojštila i protiv Makedonije. To je u planu imala samo Srpska radikalna stranka, pa nije nikakvo čudo što je baš njenog lidera, Vojislava Šešelja, mitropolit Amfilohije odlikovao visokim Ordenom zlatnog lika Svetog Petra Drugog Lovćenskog Tajnovidca.
Sličan sličnog odlikuje, da parafraziramo staru latinsku poslovicu.
Teologija komasacije
Uprkos tome što im je projekat neslavno propao, crkveni glavari i dalje ne odustaju od ideje o „ujedinjenju svih srpskih zemalja“. A šta bi drugo i radili? Neće valjda da propovedaju jevanđelje ili da pokušaju da se, ne daj Bože, drže Božjih zapovesti?
Ako već nismo osvojili delove Hrvatske, bar nam je ostala Republika Srpska kao uteha; ako su se izjalovile nade u pripajanje Makedonije, možda će nam poći za rukom da vratimo Crnu Goru u zajednicu sa Srbijom, pa da Crnogorce tretiramo kao Šumadince ili Vojvođane. Tako izgledaju dometi savremene pravoslavne misli u SPC, koja se svodi na nešto što bi moglo da nosi naziv teologija komasacije, to jest ukrupnjavanja poseda.
Okolnosti su se malo promenile, nema više JNA kao artiljerijske podrške pravoslavnim idejama, Milošević je otišao đavolu na istinu, danas nije lako izazvati oružani sukob, niti mobilisati „Hristove vojnike“ pod komandom četničkog vojvode Andrije Mandića. Kad već ne može da posegne za vojnim i paravojnim argumentima, mitropolit se, silom prilika, priklonio neprijateljskoj retorici i pojmovima koji dolaze iz omraženog demokratskog, liberalnog svetonazora.
Ništa lakše Amfilohiju nego da propoveda ono u šta ne veruje. Nakon višedecenijskog prisilnog pozivanja na Božju reč, to mu dođe kao profesionalna deformacija.