SPC i koronavirus: Demonstracija superiornosti crkve nad državom i vjere nad naukom

Za aktuelno.me

Piše: Vlatko Sekulović

Uprkos naredbi Ministarstva zdravlja objavljenoj 15. marta 2020. godine, o zabrani okupljanja više od 50 lica u zatvorenom prostoru, prema javno dostupnim informacijama, episkop valjevski Milutin, alijas Mihajlo Knežević, održao je tog dana liturgiju u Sabornoj crkvi Vaskrsenja Hristovog u Valjevu. Ovom činu sasluživali su u punoj crkvi i drugi sveštenici. Dva sveštenika koja službuju kod ovog episkopa, su pre neki dan testirani i utvrđeno je da su zaraženi virusom COVID-19, a 21. marta i episkop je primljen u bolnicu sa sumnjom da je zaražen ovim virusom. Svako kršenje predmetne naredbe, od dana stupanja na snagu, podložno je sankciji u skladu sa članom 248 Krivičnog zakona Republike Srbije koji glasi: ko za vreme epidemije kakve opasne zarazne bolesti ne postupa po propisima, odlukama ili naredbama kojima se određuju mere za njeno suzbijanje ili sprečavanje,kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine.

Predsednik Srbije je na konferenciji za štampu povodom uvođenja vanrednog stanja, najavio da će svako ko krši odredbe zakona u vezi sprečavanja epidemije, biti kažnjen sa tri godine zatvora, najavljujući time oštru kaznenu politiku. Patrijarh SPC, sa svoje strane, je istovremeno pozvao sledbenike svoje crkve da budu disciplinovani i da slušaju preporuke nadležnih državnih organa.

Maltene istovremeno, u Crnoj Gori izvesni paroh Krivokapić je obavio moleban u crkvi Svetog Nikole u Kotoru, uprkos istovetnoj zabrani nadležnih državnih organa. Shodno zakonu ovo lice je privedeno, a ipak, prema naslovima novina u Srbiji nije se baš moglo razaznati zbog čega je ovaj sveštenik priveden? Štaviše, čitaoci su navođeni na zaključak da su crnogorske vlasti bez razloga primenile silu protiv sveštenika zbog molebana koji se služi od 17. veka, verovatno aludirajući na nekakvu „bezrazložnu mržnju“ prema svemu što je srpsko.

Ova dva primera ukazuju na odnos SPC prema državi, ali pre svega državnih organa prema SPC u dve istovetne situacije. Naime, u Srbiji, episkop valjevski nije ni priveden na informativni razgovor, niti je predmet došao do tužilaštva, za razliku od crnogorskih vlasti koje su izgrednika privele, a predmet je prosleđen nadležnom tužilaštvu. Usled vlastite neodgovornosti episkop, paroh i drugi sveštenici su doveli u opasnost zdravlje svojih vernika. Ako dođe do širenja zaraze među ljudima koji su prisustvovali liturgiji u Valjevu, to neće biti samo odgovornost ovog popa, već i državnih organa, koji su morali preventivno da spreče predmetni skup. U ovakvoj političkoj situaciji zabrana nad bilo kakvim delovanjem sveštenika, kada se i svaka mera državne vlasti može tumačiti kao navodno kršenje slobode veroispovesti, žrtva je zdravlje ne samo stanovništva Valjeva, već mnogo šire.

Obojica sveštenika, svaki na svoj način pokušali su da demonstriraju superiornost crkve nad državom i vere nad naukom. Paroh Mihajlo je izjavljivao da je liturgija lek za zaštitu od zaraze, čime je tom verskom obredu davao pobunjenički značaj „odbrane svetinja“, na liniji Rista Radovića koji je proglasio molebane za glavno sredstvo borbe protiv „virusa opakijeg od korone, virusa – zakona o bezakonju“. Molebani, litije i liturgije, a pre toga bakljade, agresivno su u Crnoj Gori predstavljene tokom proteklih meseci kao obaveza svih vernika, uz pretnje, kletve i proklinjanje onih koji se suprotstave volji sveštenika.

Prastara sveštenička manipulacija strahom, koji svoju volju pokušavaju da nametnu, kako to naziva Žan Delimo, koristeći teološki strah, strah od odbacivanja od Boga, pretnjom večnim paklom i mukama. U tome popovi imaju jednog moćnog saveznika, a to je čovekov strah od smrti koju je nemoguće pobediti, te kad je već  tako, makar obećavaju spasenje od večnih muka i blaženstvo, a ko se njima suprotstavi onda ne samo da će umreti, već će biti osuđen/a na druženje sa đavolom za sva vremena.

Čovek nije u stanju da pobedi neminovnost prirodnog ishoda, te da ukloni strah, ali zahvaljujući nauci jeste u mogućnosti da odgodi taj trenutak. U tome je cela suština razlike između vere i razuma, vera počiva na tvrdnji o postojanju nakon ovozemaljskog života, a razum čuva život ovde na zemlji i time, ako je tako nekome lakše da prihvati, hrišćanskim rečnikom govoreći, sprovodi i Božju volju. Društvo i državne institucije zasnovane na razumu, prosvetiteljstvu, nauci, medicini su glavna sredstva koje nam stoje na raspolaganju kako bi obezbedili bolji, srećniji i duži ovozemaljski život ljudskih bića, što su čak i crkveni velikodostojnici priznali suočeni sa pošasti koju izaziva virus COVID-19, a ne molebani ili mošti.

*Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta