za aktuelno.me
piše Vlatko Sekulović
U Srbiji fudbal je odavno više od igre. Tokom prethodnih decenija ređali su se slučajevi teških krivičnih dela počinjenih na stadionima, poput ubistva navijača Radovića na stadionu Crvene Zvezde pred derbi sa Partizanom ili pokušaja spaljivanja srpskog policajca Trajkovića 2004. godine od strane huligana. Takođe su brojna i ubistva i ranjavanja vođa huliganskih grupa čija su imena vezivana za trgovinu narkoticima i druge oblike organizovanog kriminala.
Pored ovih krivičnih dela, funkcioneri klubova su često bili predmet rada pravosudnih organa zbog malverzacija u fudbalu, poput Svetlane Ražnjatović, koja je osuđena na godinu dana nošenja nanogice, do slučaja Dragana Džajića koji je u toku sudskog postupka aboliran 2012. godine od strane tadašnjeg momentalnog (kako to kaže Risto Radović) predsednika Nikolića. Nedavno je u Beogradu organizovan stručni skup od strane OEBS-a koji je bio posvećen upravo malverzacijama u fudbalu i organizovanom kriminalu, kom je između ostalih, prisustvovao i italijanski specijalni tužilac za borbu protiv mafije, što sve ukazuje na dimenzije ovog problema u srpskom društvu i pažnje koju sve više izaziva u međunarodnoj zajednici.
U tom kontekstu, posebno mesto zauzima Zvezdan Terzić, momentalni predsednik FK Crvena Zvezda. Čovek koji je u javnosti više puta sumnjičen za malverzacije u raznim fudbalskim klubovima, koji je bio na poternici Interpola i protiv koga se još uvek vodi krivični postupak u Srbiji. Crnogorska policija je ovoj osobi, pre neki dan, uskratila mogućnost ulaska u tu državu, a četnički vojvoda Andrija Mandič i njegov Demokratski front okarakterisali su ovaj slučaj kao primer “patološke mržnje”, “provokaciju i nedvosmislen antisrpski potez izdajničkog režima u Podgorici”.
Dakle, lice koje je predmet interesovanja nadležnih državnih organa Srbije, policije, tužilaštva i suda, proglašava se za nekakvog mučenika na čijem primeru srpski nacionalisti dokazuju antisrpstvo u Crnoj Gori. Teško se može naći bolji primer izvrtanja činjenica i perfidne manipulacije srpskih nacionalista koji jednostavno ne priznaju ni jedan sud niti presudu, osim suda i presude koji bi oslobodio određenog, njima dragog, osumnjičenog samo na osnovu pripadnosti srpskom narodu. Tako je već pomenuti Mandić, nakon zaštite Terzića, pohitao u posetu Vladimiru Lazareviću, osuđenom u Hagu zbog ratnih zločina na 14 godina zatvora.
Ipak, u svom zalaganju za ljudska prava dotičnog “srpskog junaka” Mandić i zamenik mu Knežević su nedosledni, jer da to nisu, tražili bi aboliciju Terzića, poput one Džajićeve, proglasili srpski sud za antisrpski, te mu dodelili orden inspirisan likom i delom Dakovića, osuđenog i amnestiranog teroriste iz 1907. godine.