za aktuelno.me
piše Vlatko Sekulović
“Kada eliminišete sve misli o životu i smrti, bićete u stanju da potpuno zanemarite vaš ovo zemaljski život”. Ovaj citat iz jednog priručnika za kamikaze je primer veličanja smrti i nipodaštavanja života kao vrhovne vrednosti, a koji se može primeniti ne samo na japanske samoubice tokom II Svetskog rata, već i na druge slučajeve.
Glavni nacistički propagandista, Gebels, suočen sa neminovnošću odgovornosti za zločine nacionalsocialističkog režima, zajedno sa svojom ženom prvo je ubio svoje šestoro dece, a potom su i njih dvoje sebi oduzeli život. Slično je Slobodan Praljak, pred osudom za zločine nad Bošnjacima u BIH, ispio otrov u sudnici. Islamski fundamentalista Ilham Ahmed, čiji je brat izvršio jedan od samoubilačkih terorističkih napada nedavno u Šri Lanci, detonirao je tom prilikom bombu i ubio sebe, ženu i troje dece.
U tri navedena slučaja ljudski život je žrtva nacionalizma, a u četvrtom islamskog fundamentalizma. Svaki od ovih suicidalnih akata ima istu racionalizaciju: ideju žrtvovanja života zarad višeg cilja zasnovanog na ideji nacionalne ili verske superiornosti. U njihovoj suštini radi se pogledu na svet koji se može definisati kao ideologija smrti koje imaju za cilj potpuno uništenje određenih ljudskih zajednica po osnovu njihove etničke ili verske pripadnosti, pa i po cenu sopstvenog uništenja.
Potpuni nedostatak empatije prema drugima, čak i prema sopstvenoj deci, ukazuje na svu protivprirodnost kao i mračnu snagu ovih ideja. Ideologije smrti zasnovne na osećanju etničke, verske ili rasne superiornosti, poput fašizma, parafrazirajući Konstantinovića, nas čine neodgovornim i u tome jeste njihova ogromna privlačna moć: predavanje nacionalizmu ili verskom fundamentalizmu jeste predavanje neodgovornosti,„neka vrsta slobode, strašna sloboda od slobode“.
ISIS-ova ideologija smrti je danas sigurno najočigledniji i najagresivniji primer ovakvog pogleda na svet. Cilj ove organizacije je uspostavljanje svetskog kalifata u kom će celokupno ljudsko ponašanje biti isključivo uređeno na ekstremnom učenju šerijatskog prava i Islama.
Totalitarizam verskog fundamentalizma predstavlja jednu od glavnih pretnji po mir i bezbednost u svetu, koji je relativno skoro dobio ponovo na privlačnosti. Korene njegovog savremenog oblika možemo donekle utvrditi u avganistanskim mudžahedinima koji su 80tih godina prošlog veka vodili borbu protiv Nadžibulahovog socijalističkog režima, uz obilnu pomoć SAD kako je to opisano i u američkom filmu „Tajni rat Čarlija Vilsona“. Američka podrška mudžahedinima mora se tumačiti u kontekstu Hladnog rata i globalnog sukoba između SAD i Sovjetskog saveza, međutim činjenica je da, po povlačenju Sovjeta iz Avganistana, u ovoj zemlji nastupa period anarhije iz kojeg izlazi kao pobednik pokret studenata teologije poznatog kao „Talibani“.
Talibanski režim je po prvi put u novijoj ljudskoj istoriji u jednoj državi utemeljio društvene odnose na bezvrednosti ljudskog života, posebno žene, i brisanju vekova istorije i civilizacije, kako je to Halid Hoseini potresno opisao u svojim knjigama. Imajući u vidu univerzalnost talibanskog učenja, u smislu da ceo svet mora biti uredjen prema njihovim pravilima, neminovno je bilo da dođe do toga teroristi inspirisani ovim idejama počine terorističke akte na teritoriji država koje doživljavaju kao glavne prepreke u ostvarivanju tog cilja.
Tako je Al Kaida je izvršila napad 11. septembra 2001. godine u Njujorku, sa skoro 3000 žrtava, a islamski militanti u Beslanu u Rusiji 1. septembra 2004. godine kada je bilo 334 žrtava. Suočeni sa oštrom borbom protiv islamskog terorizma, fundamentalisti su težište svojih terorističkih aktivnosti delimično preneli na države poput Šri Lanke, u kojima je niži stepen obučenosti i spremnosti za borbu protiv ovog oblika pretnji po bezbednost, sa ciljem da izazovu slom države poput onoga što se desilo u Somaliji ili što se danas dešava u Jemenu. Opšti metežna prostoru koji se proteže od Libije do Avganistana, ili kako ga Bžežinski naziva „globalnim Balkanom“, utiče povratno i na ideološka kretanja u Evropi, Rusiji i SAD. Ideologije smrti imaju osobinu da hrane jedne druge putem mehanizma izazivanja straha, te nalaze opravdanje svojih zločina u postupcima druge „neprijateljske“ strane, odnosno funkcionišu po sistemu spojenih sudova, te posledično tome njihovi sledbenici u onim drugima ne vide više ljudska bića već objekte koje treba žrtvovati zarad višeg cilja.
Zločin na Novom Zelandu kada je nacionalista ubio 50 muslimana je u glavi teroristera cionalizovan zločinima nad hrišćanima, a u glavama islamskih terorista taj zločin je opet u uzročno-posledičnoj vezi sa napadima na Šri Lanci. Sigurno je da neće proći dugo kada će neki novi nacionalista negde u svetu pokušati ili izvršiti čin koji će proglasiti za osvetu zbog nevinih hrišćana i obrnuto.
Upravo taj lanac mržnje i zločina jeste jedan od neposrednih ciljeva koji žele da izazovu ovi poklonici ideologija smrti, tj. da svi mi potonemo u njihovom suicidalnom svetu. Prekinuti ovaj lanac smrti zadatak je svakog odgovornog političara kako je to pokazala nedavno premijerka Novog Zelanda, Jasinda Ardern, inače predsednica Laburističke (levičarske) partije, sestrinske partije 69 mladih Norvežana koje je nacionalista Brejvik pobio 2011. godine u ime borbe protiv multikulturalizma i muslimana.
Svojom empatičnom reakcijom, saosećanja i solidarnosti sa muslimanskom zajednicom, s jedne strane, a sa druge strane odlučnim merama zabrane prometa oružja ona je povratila narušeno osećanje bezbednosti u društvu koje se našlo u stanju šoka ovim zločinom bez presedana u njihovoj sredini. Njen primer ukazuje da se društveni mir u multietničkim i multikonfesionalnim sredinama može zaštititi samo kombinacijom međusobnog razumevanja i ravnopravnosti različitih zajednica, razvojem empatije među njihovim pripadnicima i primenom poluga državne vlasti usmerenih ka zaštiti ovih vrednosti, a u cilju većeg stepena osećanja bezbednosti svih građanki i građana bez obzira na njihovu nacionalnu ili versku pripadnost.
Na prostoru bivše SFRJ, gde su sećanja na traume ratova za teritorije iz 90-tih godina prošlog veka još uvek sveže, a pripadnici ideologija smrti ne odustaju od svojih ciljeva, strahovi mogu veoma lako izazvati nasilje po etničkoj ili verskoj osnovi.
U tom smislu svaka odgovorna vlast mora posebnu pažnju obratiti ka održavanju dobrih međunacionalnih i međuverskih odnosa, reagujući beskompromisno na svaki izraz etničke ili verske superiornosti, koliko god ovaj bio kamufliran u navodna legitimna nacionalna ili verska osećanja, poput nelegalne gradnje objekata, plakatiranje zastavama, postova na društvenim mrežama ili bezobzirnim spletkama u vezi sportskih manifestacija.