Piše: Nikola Krstić

Od kako znam za sebe, tako znam i da su svi protiv nas. Ispade da čim sam se rodio, pre nego što sam ugledao majku, lekari su mi prvo objasnili zašto su Kosovo i Metohija neodvojivi deo Srbije.

Takođe mi je objašnjeno da je Jugoslavija bila antisrpski projekat i da će konačno Srbi imati svoj identitet nakon decenija tamničenja.

Nije tu ništa čudno, Srbi i dalje danas ne mogu da se odljube od Miloševićevog Gazimestana. Samo je malo ogavno pomisliti da naše društvo, i nakon trideset godina od tog buđenja vaskolikog srpstva, ne može da se odvoji od tih arhaičnih i ezoteričnih smradova iz opskurne prošlosti.

Nije nam ni korona bila dovoljna da nas dozove pameti, ni ovaj karantin, ni policijski časovi, ni Vučićeve dramske tačke, sve je isto tamo gde smo stali u februaru.

Ponovo se dižu krstaški pohodi po Crnoj Gori, dosipa se popovsko ulje na nacionalističku buktinju, obećava se nebesko carstvo za one koji daju svoj život za odbranu svetinja. I to sve dolazi iz usta bradatih čudaka koji sada ponovo imaju oreol humanosti.

Odjednom smo svi zaboravili na njihove zlatne lančuge oko vrata, crne džipove, zatamljena stakla, neplaćanje poreza i pedofiliju.

Opet se pominje ’41. godina, Crnogorci se nazivaju ustašama, pominje se ponovo da se ta nezavisna i suverena država vrati pod okrilje svog psycho-očuha.

Zbog tih „vraćanja dugova“, od Vukovara smo napravili Staljingrad. Terali nesrpsko stanovništvo da nosi bele marame oko ruku. Držali koncentracione logore po Srbiji i Bosni i Hercegovini. Počinili genocid u Srebrenici. Vršili zlokobnu politiku prema albanskom stanovništvu na Kosovu. Navukli gađenje celog sveta.

I tada smo mislili, kao i sada, da smo na pravoj strani. Jer smo počeli da se gubimo u svom kokainskom delirijumu Velike Srbije.

Još od tada, pa sve do dana današnjeg na ključnim pozicijama su oduvek bili kriminalci, ratne zločinci i njihovi jataci. To je postalo new normal. Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Kapetan Dragan, Veselin Šljivančanin i ostali krvnici su nam, preko noći, postali simboli nacionalnog herojstva.

I tako, samo par godina nakon Petog oktobra, javnost je plakala za Miloševićem i njegovim divnim vremenima, te je zato htela da javno linčuje Đinđića, stoga joj se, nakon toga, i ostvarila želja kada je ekipa iz Zemuna streljala tog čoveka, misleći da će svi biti srećni i berićetni.

A posle Zoranove smrti, stigla je relativizatorska družina koja je dala sve od sebe da se Srbija ne pomeri iz blata. Volšebna prošlost je odjednom blistava; zločinci i žrtve su isto; flertovanje sa nacošima je poželjno; minimiziranje kolektivne odgovornosti je ekvivalent orgazmu…

Pa se desila 2012. godina. Sadašnja vlast je samo posledica naše tridesetogodišnje bahatosti, osionosti i licemerja. Aleksandar Vučić je naš odraz u ogledalu.

To samo govori da nešto debelo nije u redu sa nama. Nemoguće je da smo okruženi neprijateljima, a da mi nismo ni za šta krivi.

Ali, zato i nije čudno što u 2020. godini – u vreme interneta i ostalih tehnoloških čuda gde možeš o svemu da se informišeš i da sve o svemu saznaš – pratimo u stopu raznorazne Levijatane, Vaciće, Davidoviće, Zavetnike i ostale pse jurišnike. Što palimo sveću Nediću i Ljotiću.

Što i dalje hoćemo da se bijemo za Kosovo, uterujemo svetosavlje svugde, mrzimo gejeve i reinstaliramo istoriju po svom nahođenju.

Jednostavno, mi se nismo makli ni metar sa Miloševićevog Gazimestana. Zaglavljeni smo u tom mitingu kao u košmaru iz kojeg nikako da se probudimo.

guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Pregedaj sve