za aktuelno.me
piše Željko Vukmirović
Suđenjem za pokušaj terorizma nedvosmisleno je dokazano da su angažovani ljudi u kampanji Demokratskog fronta isplaćivani dolarima koje nijedan žiro račun nikada nije vidio. Dokazano je i da su u toj kampanji korištene usluge agencije i ljudi prepoznatih po iskustvu u vojnim i bezbjednosnim službama. Nesporno je dokazano i to da su ovdašnji i sasvim određeni opozicioni političari iskoristili svoj uticaj u cilju organizacije nasilnog rušenja vlasti. Dokazana je i saradnja sa stranim državljanima. Dokazana je i saradnja sa ljudima kriminogene prošlosti. A dokazana je i saradnja sa ljudima koji su članovi nacionalističkih pokreta druge države.
Dokazano je i da uporno višegodišnje mahanje prijetnjama, od Vrhovne komande do kidanja glava, prevazilazi puku političku retoriku. A dokazano je i da se bježanje od odgovornosti za autorsko učešće u jednoj takvoj misiji može imenovati samo kao panični kukavičluk i nikako drugačije. Bez ustručavanja.
Pa, čemu onda uvlačenje drugih ljudi u sopstveni fijasko?
Jedan od lidera Demokratskog fronta, Andrija Mandić, izrekao je doslovce rečenicu: „Kolegu Kneževića, Čađenovića i mene neće niko voditi u zatvor. Prije smo spremni da glave položimo ili da nekome skinemo glavu, nego da idemo u zatvor”.
Upravo se u pomenutoj rečenici nameće korišćenje množine, iako je suština priče prilično zaglavljena u jednini. Jer, Milan Knežević je već promovisan kao potpuno nebitan, a i za njega je i predložena “blaža kazna”, dok je Čađenović zbog radova na putu uglavnom već odležao svoje.
Prema tome, sporna je samo presuda Andriji Mandiću.
Nema nikakve množine. Čista jednina.
Samim tim, ona dodatna Mandićeva krilatica “nas nevine”, završava u prazno.
Ili još bolje, da sve to bude izrečeno na čistom srpskom jeziku, tek da ne bude neke diskriminacije ili nedoumica ili da jednostavno prevaziđemo eventualne jezičke barijere:
Ko je bre, nevin?